Вељко Ђурић Мишина: Још једном о Јадовну и Јасеновцу

Замешатељство са браћом Кићановић, али и још неколико стотина сличних, послужило је хрватским ревизионистима да, кад је реч о ратним злочинима у Независној Држави Хрватској, ставе под сумњу и оне одавно са доказима утемељене чињенице

Поред неколицине поштовалаца дела Анте Павелића, његових усташа и Независне Државе Хрватске широм данашње Републике Хрватске, појаве се знатно другачији гласови у Загребу. Нема их много, али су вредни пажње међу нама Србима. Овом приликом истичем следећи рад: Mirjana Kasapović, „Genocid u NDH: Umanjivanje, banaliziranje i poricanje zločina“, Politička misao, 1, Zagreb 2018, 7–33.

Ревизионизам у Хрватској није новијег датума. Зачетници писања „хрватске повијести“ појавили су се на историјској позорници средином 19. века, а то су били су римокатолички свештеници. Тај процес траје до данашњих дана па не треба да чуди што је на том послу данас прилично гласовит некадашњи београдски свештеник, језуита Владимир Хорват, уз свесрдну подршку редакције недељника Глас концила, гласила Римокатоличке цркве са Каптола.

Хорват припада групи које заговара тезу о троструком Јасеновцу у којој су до краја минимизирани злочини припадника усташких постројби над Србима, Јеврејима, Циганима/Ромима и осталим а преувеличани над Хрватима. У том контексту, као потпора, на разне начине – штампани медији, интернет – шири се гомила неутемељених тврдњи, са посебним освртом на Јасеновац.

Добро упућени историчари знају да је о Јасеновцу до данас објављено више од 3.500 наслова на разним језицима. И поред свега тога, велики злочин почињен у том комплексу концентрационих логора има бројне непознанице. Једна од најважнији је број страдалника. О томе постоји „мали милион“ тврдњи. Усташка емиграција је тврдила да злочина није ни било, поједини Срби помињу и 1.400.000 страдалника.

Да се подсетимо неколико вредних чињеница: својевремено (1964) је извршен делимични попис ратних жртава. (Више о томе може се видети на сајту Музеја жртава геноцида.)

Попис је временом претрпео ревизију али коначни резултати, из више разлога, никада неће бити утврђени. Попис је послужио за прављење мањих целина, на пример, за одређене територије или стратишта. Тако је 1992. године Савезни завод за статистику (Савезна Република Југославија) обзнанио своја истраживања: Spisak žrtava rata 1941-1945. Ustaški logor Jasenovac. У Хрватској, Спомен-подручје Јасеновац представило је 2007. године своје резултате: Poimenični popis žrtava koncentracijskog logora Jasenovac 1941.-1945. (Jelka Smreka i Đorđe Mihovilović). Музеј жртава геноцида годинама је радио на ревизији пописа из 1964. године и његови резултати су доступни јавности.

Ревизионисти у Хрватској у својим негирањима одређених општеприхваћених чињеница служе се разним средствима и начинима рада. Тако, примера ради, воле да „цепају длаку на четворо“! При том дођу до одређених резултата на основу којих граде своје теорије. Да, када је реч о страдању припадника српског народа, наша несрећа буде већа, поједине чињенице које поменута групица у Хрватској докаже, показују нашу небригу или ко зна коју реч у овом случају применити. Ово ћу да илуструјем следећим примером:

Борис (Љубомир) Тадић био је као председник Републике Србије и приватно 26. јуна 2011. на Велебиту, код Шаранове јаме, једног од већих стратишта за Србе и Јевреје из лета 1941. године. То је, чини ми се, био одговор на посету Иве Јосиповића, председника Републике Хрватске Велебиту претходне, 2010. године. (О томе има неколико чланака на сајту „Јадовно 1941“.) Ипак, сада и у овом контексту, треба нагласити да Тадић није отишао у Загреб где се прослављала 20-огодишњица проглашења независне државе Хрватске!

Од окончања Другог светског рата до данас, од Југославије, преко Савезне Републике Југославије, Србије и Црне Гора до Републике Србије, ниједан високи званичник Србије није посетио Јасеновац. Наравно, ако не рачунамо једну делегацију Социјалистичког савеза радног народа Србије, која је 4. јуна 1968. године мирно саслушала речи Ивана Стеве Крајачића, једног од најмоћнијих људи тадашње СФР Југославије. Крајачић им је том приликом нагласио да су их (мислећи на Србе) Хрвати ту мало поклали!

Поменуо сам да је Борис Тадић био на Велебиту. Томислав Николић није обилазио стратишта осим Крагујевца. Александар Вучић је био, са Милорадом Додиком, у Доњој Градини, стратишту и гробишту с друге стране Саве и Јасеновца. (Узгред, да ли би на овом месту требало поставити и питање о потреби добијања сагласности из Загреба или личној храбрости!)

У Јасеновцу су били, свако на свој начин, православни патријарси (два српска и васељенски) и бројни епископи. Додуше, и римокатолички бискупи су посећивали место некадашњег логора али на том месту никада ниједан од њих није изрекао речи осуде великог злочина.

Напред сам нагласио да је Борис Тадић био на Јадовну и као приватно лице. Његов деда по мајци, Страхиња (Кићан) Кићановић, рођен 1900. године у селу Бродац Доњи код Бијељине, заједно са старијим рођеним братом Душаном и групом угледних и богатијих Срба у бијељинском крају, био је ухапшен, потом су сви депортовани у Госпић, а одатле спроведени на Велебит. Већина њих је окончала своје животе у некој од тамошњих бројних јама. О томе постоје сведочења Кићановићевих комшија и сапатника које су хрватске власти, после наредбе италијанских војних власти да затворе логор, депортовали у новоформирани логор у Јасеновцу. Оригинали тих сведочења налазе се у Архиву Југославије, интегралну верзију објавио је Ђуро Затезало у другом тому књиге Јадовно. Зборник докумената, Музеј жртава геноцида, Београд 2007, стр. 636–649. Поменута сведочења послужила су Затезалу да у списак страдалника упише браћу Кићановић (Исто, књ. 1, стр. 424).

Забуна настаје 1964. године у време пописа жртава рата. Наиме, Страхиња Кићановић наведен је и међу корицама књиге Spisak žrtava rata 1941-1945. Ustaški logor Jasenovac, стр. 30. Брат Душан наведен је на истој страни као становник села Бродац Горњи! Иста тврдња налази се и у штампаној верзији базе података Музеја жртава геноцида, стр. 182!

Имена браће наведена су у књизи Poimenični popis žrtava koncentracijskog logora Jasenovac 1941.-1945., стр. 751, уз тврдњу: „Ubijen od ustaša 1941. u logoru Jasenovac na neutvrđenom stratištu“.

Имена браће налазе се и у књизи Антуна Милетића Ubijeni u koncentracionom logoru Jasenovac 1941-1945, Jagodina 2011, str. 518. И Милетић наводи да су браћа живела раздвојено, у два села!

Да проблем буде још компликованији, у штампаној верзији базе података Музеја жртава рата наведено је да је Страхиња страдао у Јадовну, потом да је страдао у Јасеновцу (стр. 181). Остали лични подаци су идентични, разлика је у извору података!

То замешатељство, али и још неколико стотина сличних, послужило је хрватским ревизионистима да, кад је реч о ратним злочинима у Независној Држави Хрватској, ставе под сумњу и оне одавно са доказима утемељене чињенице.

На крају је могуће поставити питање и аутору овог текста, који је и директор Музеја жртава геноцида, и особа која би требало да стоји иза свега што обзнани та институција: Зашто грешка није исправљена? Одговор ћу, из добро знаних разлога, дати другом приликом. Под условом да сте ме уверили да сте добро схватили разлоге писања овог текста!

(Аналитички форум, 13. 4. 2018)

Извор: Стање ствари

Везане вијести:

Вељко Ђурић Мишина: Отварањем проблема Старог сајмишта …

Вељко Ђурић Мишина: О Јасеновцу или О једном (безвредном …

Вељко Ђурић Мишина: Чудна поређења Јасеновца и Сребренице