Velika nepravda: Prećutana istorija Ravne gore

Borba za prevlast nad suvoborskim platoom Ravna gora, kao „mestom sećanja“, traje od 1941. do danas, a posledice su katastrofalne. Planinska sela preživela su mnoge ratove, bune i ustanke, ali ne i dugotrajan mir u SFRJ, a iz nacionalnog sećanja je izbrisan podatak da je Kolubarska bitka dobijena na Suvoboru, kažu foto-reporter Saša Savović i istoričar Miloš Timotijević, autori monografije „Ravna gora“.

Oni su opisali prirodu, naselja i stanovništvo planinskih predela koji su od kraja Drugog svetskog rata do devedestih bili ideološki osuđeni na nerazvijenost.

– Istočno od mesta zvanog Damnjanov kamen na Ravnoj gori, na lepoj zaravni u blizini izvora, svojevremeno je trebalo da se podigne planinarski dom, ali je zbog protivljenja Subnora ova ideja odbačena. To je bila posledica hipoteke Ravne gore kao centra pokreta generala Draže Mihailovića. Slučaj Ravne gore je dokaz da cela planina može da ispari iz karata i sećanja, ali i da se iznova stvori na način potreban politici. Zato smo rešili da ispričamo priču o realnoj Ravnoj gori, prirodi, naseljima i ljudima koji su tu prirodu oblikovali – kaže Timotijević.

– Hteli smo da dočaramo Ravnu goru, ali ne kao mit, već kao stvarno mesto gde se ljudi rađaju, krštavaju, svadbuju i umiru. Ona treba da postane nacionalni park i mesto sećanja, ali ne iz dnevno-političkih razloga – kaže Savović.

Autori monografije nadaju se da će bar na stogodišnjicu Velikog rata Suvobor i njegova Ravna gora biti obeleženi kao mesto gde je izvojevana najslavnija srpska pobeda u Prvom svetskom ratu. Naime, početkom decembra 1914, kad se u Evropi čekala vest o slomu srpske vojske pred austrougarskom ofanzivom, na Suvoboru se desio preokret.

–General Živojin Mišić je odlučio da 3. decembra sa svojom Prvom armijom krene u kontraofanzivu preko Suvobora, iako ostale srpske armije još nisu bile spremne. U zimsko doba, po veoma teškom terenu, jedinice Prve armije su porazile autrougarsku vojsku i izašle na suvoborski greben. Put prema dolini Kolubare bio je otvoren. U narednih 12 dana Austrougarska je doživela težak poraz – podseća Timotijević.

Suvoborska ofanziva je u međuratnom periodu nazvana Rudničkom operacijom, iz političkih i dinastičkih razloga.

– Obrenovići su kompleks Takova isticali kao mesto stvaranja obnovljene Srbije i ceo rudnički kraj proizveli u prostor sećanja na svoju dinastiju. Posle prevrata 1903. dinastija Karađorđevića je počela da uzdiže Topolu i Oplenac sa druge strane Rudnika kao svoje „mesto sećanja“, važno za uobličavanje kolektivne svesti srpske, a kasnije jugoslovenske nacije. Prostor Suvobora ni posle velike pobede 1914. nije predstavljan kao važan za nacionalnu istoriju – kaže Timotijević.Iako zvuči paradoksalno, „otežavajuća okolnost“ za Suvobor je i to što je vojvoda Živojin Mišić iz Struganika pod Ravnom gorom, kažu istoričari. Pašiću i kralju Aleksandru smetali su njegov autoritet i integritet, a naročito ukazivanje da ne treba praviti državu sa dojučerašnjim neprijateljima. Vojvodini sinovi, pukovnik Radovan i major Aleksandar Mišić, junaci ratova 1912-1918, u međuratnom periodu su morali da napuste jugoslovensku vojsku kojom su zavladali bivši habsburški oficiri. Igrom sudbine major Aleksandar Mišić je najviše uticao da Ravna gora postane „mesto sećanja“ i simbol srpske ustaničke tradicije.

– U noći između 10. i 11. maja 1941. po strašnom nevremenu, posle jednomesečnog povlačenja po vrletima Bosne, grupa od 26 ljudi, na čelu s generalštabnim pukovnikom Dragoljubom Mihailovićem, stigla je do katuna na platou Suvobora. Oni su odlučili da nastave gerilsko ratovanje, ali Mihailović nije nameravao da ostane na Ravnoj gori. Cilj mu je bio da stigne na Rudnik i tamo podigne „treći srpski ustanak“. Najviše zbog insistiranja majora Aleksandra Mišića, on će ostati na Ravnoj gori po kojoj će ceo pokret dobiti ime – objašnjava Timotijević.

Ravnogorski ustanici u junu 1941. dobijaju konkurenciju, jer posle napada na Sovjetski Savez i komunisti pozivaju na ustanak i organizuju partizanski pokret. Dva ustanička pokreta ubrzo dolaze u sukob, a ravnogorci pobeđuju u Srbiji. Međutim, odlukom velikih sila oni 1944. postaju gubitnici.- Posle rata, u emigraciji je gajen pozitivan ravnogorski mit, a u SFRJ je od Ravne gore stvoreno mesto sećanja s negativnim predznakom – kaže Timotijević.Sela ispod ravnogorskog platoa su kažnjena, do njih se nisu gradili putevi, električna i vodovodna mreža, pa su se stanovnici nezaustavljivo iseljavali. Kad su došle devedesete i tranzicija, novi ideolozi su od Ravne gore napravili mesto sećanja po svojoj meri.

– Obnova sećanja na Dražu Mihailovića i njegov pokret postaće deo ideološke osnove SPO i mnogih drugih partija u Srbiji posle 1990, a odlazak na Ravnu goru politička manifestacija otpora režimu Slobodana Miloševića, koji je personifikovao nastavak komunističkih tradicija. Mnogobrojni pokreti i grupe počeli su svakog maja da se okupljaju na platou Ravne gore, a manifestacija je ubrzo dobila vašarske sadržaje, sa defileima pojedinaca i grupa koji su sećanje na ravnogorce oživljavali kostimima iz partizanskih filmova Veljka Bulajića u kojima su ovi prikazani kao primitivci i zločinci. Slučajno ili namerno, ovakva slika postaće stereotip o Srbima u svetskim razmerama tokom ratova na prostoru bivše Jugoslavije, iako lokalno stanovništvo ima otpor prema ovoj „uvezenoj“ tradiciji – zaključuje Timotijević.

 TITO U VOJVODINOJ KUĆI

U kuću vojvode Mišića u Struganiku pod Ravnom gorom na poziv Draže Mihailovića dolazi komunistički vođa Josip Broz, koji se predstavlja kao Tito. Mihailović ga smatra Rusom i oslovljava ga s „tavarišć“ pokušavajući da dogovori usklađivanje ustaničkih akcija.

– Brozu su ovi prostori bili poznati iz Prvog svetskog rata. Upravo zbog njegovih „zasluga“ u zapadnoj Srbiji 1914. austrougarska vojska ga je odlikovala, pa je unapređivan od kaplara, preko narednika do štapskog ordonansa 2. divizije Šeste austrougarske armije – kaže Timotijević.

Nekoliko dana posle dogovora dolazi do prvog sukoba četnika i partizana, koji su pokušali nasilnu mobilizaciju u selu Planinica, a zatim je jedna grupa napala kuću Mišića. Stanovništvo je podržavalo Mihailovića i prostor Ravne gore ostao je trajno simbol njegovog pokreta.

 DRŽAVA KREIRA SEĆANjE

Na Savovićevim fotografijama Ravne gore vide se vek stari rovovi i neizbežni krajputaši, podignuti kao sećanje na junake koji su kosti ostavili daleko od Suvobora.

– Polovina mobilisanih muškaraca iz suvoborskih sela nije se vratila iz Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata. Ni Suvoborska bitka, ni ove žrtve nikada nisu na primeren način obeležene. Državna politika određuje čega ćemo se sećati, šta ćemo slaviti, kome ćemo podići spomenik – kaže Timotijević.

Izvor: NOVOSTI

Oznake: Ravna gora, Kolubarska bitka, Draža Mihailović, ustanici, Suvoborska ofanziva

Vezane vijesti:

KAKO JE OSNOVANA KOMANDA ČETNIČKIH ODREDA: Dražinu …

jugoslovenska vojska u otadžbini i jevreji – prilog za istraživanje

Posle četiri decenije zabrane: američka knjiga o Draži …

Okupiranom Srbijom haralo 12 vojski – Jadovno 1941.