Велика Албанија – Од Исе до Хашима

Десетог jуна 1878. године, три дана пре почетка рада Берлинског конгреса, вероватно наjзначаjниjег политичког скупа у историjи Европе, у Призрену, староj српскоj вароши, тада под окупациjом Отоманске империjе, састала се већа група Шиптара у коjоj су доминирали: Али паша Гусињски, Абдул Фрашери, Пашко Васа, Иса Шаља, познатиjи као Иса Бољетинац… и формирала политичко-воjни савез под именом „Лига за одбрану права албанског народа“, у народу и код историчара познатиjи као „Призренска лига“. Био jе то темељ за грађевину коjоj Шиптари ових дана на кров стављаjу последње црепове, а зове се „Велика Албаниjа“.

Ту пред очима Срба, Грка, Црногораца, Македонаца… за свега 130 година jедан народ без државе (Шиптари) створио jе наjпре jедну националну државу (Албаниjа), сачувао jе неколико децениjа да се цигле сложе, па и другу националну државу (Косово) и на краjу, а то jе ових дана, та велика национална идеjа албанског народа, остваривана и остварена свим средствима, убиjањем, протеривањем, асимилациjом других народа, израња на површину као Годзила.

Адем Демаћи, шиптарски Мандела, децениjама тамничен у бившоj Југославиjи, jедан од наjцењениjих Шиптара са Косова, изjавио jе прошле недеље да албански народ треба да следи пример Исе Бољетинца, да се не зауставља до уjедињења свих териториjа на коjима живе Албанци. Све што jе Демаћи до сада наjављивао остварило се. За оне коjи не знаjу; Иса Бољетинац био jе борац за независност албанског народа, учесник Призренске лиге, вођа оружаних устаника против Турске, Србиjе и Црне Горе, заговорник стварања албанске државе коjа би у свом саставу имала териториjе на коjима су Шиптари већински народ. Убиjен jе у Подгорици, 23. jануара 1916. године.

Пуних двадесет пет година Срби отворено, кроз медиjе, из скупштинских клупа, са говорнице САНУ, кроз уста своjе интелигенциjе, упозораваjу Европу да jе на делу стварање велике Албаниjе. Узалуд. Против српских вапаjа, као противтежа, потурана jе прича о стварању велике Србиjе. Стара jе то подвала. Корени су jоj из година након Берлинског конгреса, тачниjе 1882. године када Аустро-Угарска именуjе Мађара, Бењамина Калаjа, за управитеља над Босном и Херцеговином. Оваj одмах по доласку у тамни босански вилаjет схвата да jе слободарски дух у том мржњом и неслагањем прекривеном простору наjизражениjи код Срба, да су Срби претња Царевини, да имаjу снажан осећаj заjедништва са осталим Србима у Царевини и Отоманскоj империjи и да се ту нешто крупно може десити, кад-тад. И десило се, 1914. године, На Видовдан, у Сараjеву.

Калаj ниjе могао да укочи револвер Гаврила Принципа, умро jе 1903. године али jе за свога живота Србима у ранац увалио камен коjи им, као проклетство и вечна оптужба, до данашњих дана виси о врату. Ради се о „Великоj Србиjи“, теориjи коjу jош од 1918. године, кад год им одговара, кад год су проширивали своjе путеве ка независности и новим осваjањима српског етничког простора, на сто извлаче стари и нови неприjатељи Србиjе и Срба. Тзв. велику Србиjу измислио jе, дакле, Бењамин Калаj, а она у свести српских политичара никада ниjе постоjала ни као идеjа ни као програм.

Једине две велике државотворне идеjе на простору бивше Југославиjе егзистирале су код Хрвата и Шиптара, неко ће рећи Албанаца, иако они сами себе зову Шиптари. Хрвати су велику Хрватску направили 1941. године, уз помоћ Немаца, била jе усташка, била jе геноцидна, траjала jе четири године и битно смањена утопила се у СФРЈ. Испливала jе 1991. много мања али веома слична оноj из 1941.

Велика Албаниjа се управо рађа; окупирано Косово jе у њеном саставу, западна Македониjа jе само формално македонска и чека повољан тренутак да обjави независност и припаjање матици. Шиптарски картографи су већ „заузели“ Плав, Рожаjе, Улцињ и део Подгорице, у Црноj Гори; jужни Епир у Грчкоj и Прешевску долину, у Србиjи. Остало им jе само да се договоре око главног града (Тирана или Приштина) и дана државности. Ако jе за утеху онима коjи нису Албанци, подсећам на латинску изреку коjа гласи: „Све дође и прође, само мена вечна jесте.“

Извор: srbel