VELEBIT – SRPSKO SVETILIŠTE

Ne krivite Velebit, ne zovite ga nesrećom srpskom, ne zovite ga prokletim. Kriv je zao čovek.

„Velebit je jedna od onih čudnih planina, koje i u svom imenu i u svom spoljnjem izgledu nose nešto mitskog, paganskog, nešto sveštenog, uzvišenog, povezanog sa verom i obožavanjem velikih prirodnih sila, kao one antičke, klasične planine, koje su proglašene sedištem bogova ili personifikaciju jednog od njih, često najjačeg, najsilnijeg.

Impozantan, stamen, vidljiv sa najdaljih strana kopna za sobom i mora pred sobom, on, sav tamno-modar, u svojim vrhovima osvetljenim snegom i suncem, čuva još uvek tragove nečeg devičanskog, božanstvenog, večnog. On može da bude naš Olimp i Parnas, naša Ida i Kavkaz, kao što može da bude i naš Elbrus i naš Atlas.

Zato njegova senka i silueta na blizu i na daleko širi i uliva u dušu koja ga gleda neko svešteno strahopoštovanje kao ostatak nekog ogromnog hrama, neke piramide, nekog nepoznatog, prastarog svetilišta“.

Ovo je nekoliko redova teksta koji je o Velebitu ispisao Mirko Korolija. Nije tada slutio da će ljudi opake naravi Velebit silom razdevičiti i uzeti mu božanski mir gurajući u njegovu utrobu desetine hiljada Srba čija će tela on, u svojoj tmini, čuvati evo već osmu deceniju. Vizija pesnika o Velebitu-svetilištu ostvarila se na najstrašniji način.

Ta div-planina, taj Velji bit (veliko biće) postao je srpsko svetilište. Pohode ga hodočasnici, istina, pod budnim okom čuvara reda. Nesmireno opaka ljudska priroda, neotporna na susret sa sopstvenom naravi, neosetljiva na susret pretka i potomka koje je razdvojila svojom zlobom, nespremna je da dozvoli hrišćanski i ljudski pomen…

Ne krivite pesnika, a ni „veličinastveni i glomazni, odveć modri Velebit, koji je oplodio naše more milijardama ostrva i ostrvčića i gospodari nebom i vazduhom čitavog našeg Severnog Primorija i drži vezane svojim prirodnim zakonima vode i teritorij, ljude i njihove naravi nekoliko naših starih provincija“.

Nije pesnik slutio da će ta Velebitom oplođena ostrva, slane kamene pustinje, postati hramovi silom doteranih Srba u kojima su se molili za sopstvenu smrt, kad već ne mogu moliti za kap vode i ljudsku reč.

Sa oštrog, golog, usijanog kamena gledali su ti izmučeni kosturi, preko plavetnila u šume Velebita koje su danju i noću bile jednako mračne, na divu zgrčenom od stida i jeda što je sobom proizveo pustinju-logor i što je tako ogroman, a nemoćan pred nagonom zlog čina.

Zgrčen i bespomoćan, otvorenih usta-jama pred jezivim ljudskim naumom da mu se u utrobu guraju ljudi, živi i neživi, ostao je do danas. Začuđen zašto ga zovu srpskom grobnicom kad on grobnica nije. Nesretan je kao i njegov narod koga će čuvati u svojim nedrima možda zauvek.

Kao što je zakoračio u plavetnilo jadranske pučine i stvorio ostrva, tako je svojom nevidljivom rukom, iz tog plavetnila privio sebi i one koji su svoju večnu kolevku našli u plavim dubinama.

Oni nesretnici koji ga osramotiše i bez krivice okriviše, po njegovim plećima i danas udaraju krvavim stegovima braneći susret dede i unuka, strica i sinovca, ujaka i sestrića, Srbina i Srbina. Prkose mu, a on ih žali jer ne razumeju jedini pravi smisao ljudskog postojanja.

Jame mogu zazidati, mogu ih noću, tajno, isprazniti, mogu pisati lažne knjige, prebrajati lažne brojke… Istina u njima će ih razarati.

Zato, ne krivite Velebit, ne zovite ga nesrećom srpskom, ne zovite ga prokletim. Kriv je zao čovek. Uzvišenim ga je video pesnik i uzvišenost prorekao tom čuvaru tela onih koji su, jednako kao i davni Hristovi sledbenci, dokazali svoju postojanost i nepokolebljivu pripadnost svetu pravde i istine ne menjajući je za svet kratkog i prolaznog života.

Da li je Gospod tada okrenuo glavu i prepustio ih dželatu ili im je tim rvanjem sa đavolom namenio večnost, kao luč koja će potomcima osvetljavati trnovit put izlaska iz kruga zabluda i opominjati na raskršću dobra i zla.

Pa i onda kad iz varljivog sećanja izblede i nestanu njihova imena, oni će se, neuprljani grehom izdaje i bratoubistva, ostati u onom iskonskom, utkanom u krv.

Autor: Gordana Dostanić

Od istog autora:

Gordana Dostanić: Plansko uništenje srpskog naroda na području Livanjskog polja

Gordana Dostanić: Pag – njihovim senima

Novo izdanje: Narodna nošnja Srba Livanjskog polja

Gordana Dostanić: Stepinac je briga Vatikana, a naša širenje istine o NDH

Bolan trag u istoriji koju ne smemo zaboraviti

Srpski Velebit

Za pomen žrtvama ili Ognjena Marija 1941. godine

Udruženje Sveta Ognjena Marija Livanjska: Srbi Livanjskog polja – trajanje kroz vijekove

Istorijska izložba o Srbima Livanjskog polja