Василије Крестић: О САНУ и њеном председнику

Не делим мишљење председника САНУ господина Костића да су Косово и Метохија и de facto и de jure изгубљени. Међутим, нисам спреман да оспорим право господину Костићу да о статусу Косова и Метохије мисли другачије од мене.

У протестима који су се збили против САНУ и њеног председника Владимира Костића више пута, у разним приликама, неки од протестаната су ме позивали да се изјасним о читавој ситуацији која се тиче Академије и њеног челног човека а у вези с његовим изјавама о статусу Косова и Метохије. Нисам бежао од оглашавања, али, упркос позиву протестаната да се огласим, мене нико, ниједан новинар, ниједан медиј до данас није позвао да дам било какву изјаву.

Сви су унисоно понављали како се академици не оглашавају, а што се мене тиче, чекали су да их тражим, да их вучем за рукав и молим да ме удостоје неког разговора. Посебно и на провокативан начин прозвао ме је, као „великог српског патриоту“, господин Миша Ђурковић. Не желим с њим да се такмичим у патриотизму, јер он је, по начину како се понео, у том погледу недостижан. Моја дела, која су настајала током педест и више година, говоре о мени, мом научном, националном и политичком опредељењу. Па, како не волим никоме да останем дужан, ево му мог одговора.

ОКУПАЦИЈЕ НИСУ ВЕЧНЕ

У више наврата, на разним местима, заступао сам и заступам становиште да Срби и Србија никако не би смели да дигну руке од Косова и Метохије и да их препусте Шиптарима. Тврдио сам и тврдим да нема у свету озбиљне државе и озбиљног народа који би се под разним притисцима, какве већ више година доживљавају Србија и Срби, одрекли своје територије. По мом мишљењу Косово и Метохија су окупирани, а окупације нису вечне. Поготово нису вечне у нашем времену, када су геополитичке промене, у складу с убрзаним технолошким процесима, убрзаније него што су биле у прошлим временима. Не налазим да има потребе да се, од часа до часа, кад ме неко прозове, попут папагаја о овом питању по ко зна који пут изјашњавам.

Коме ће историја дати за право, господину Костићу или мени, то у овом тренутку нико жив не може знати.

Не делим мишљење председника САНУ господина Костића да су Косово и Метохија и de facto и de iure изгубљени и да Србија због тога треба од њих да дигне руке, да их препусти Шиптарима. Међутим, нисам спреман да оспорим право господину Костићу да о статусу Косова и Метохије мисли другачије од мене, да га због тога оптужујем да је издајица или да је нечији плаћеник, како се могло чути у одржаним протестима, или прочитати у неким штампаним медијима. Коме ће историја дати за право, господину Костићу или мени, то у овом тренутку нико жив не може знати.

НИСАМ САГЛАСАН

Бруталне нападе па и тешке увреде упућене Костићу зато што мисли тако како мисли не одобравам. Нисам сагласан ни с онима који траже оставку председника Костића зато што се не слажу с његовим мишљењем о Косову и Метохији. Као члан САНУ будно пратим шта се у Академији догађа и шта се у њој ради. Нисам приметио да председник Костић чини било шта што је супротно интересима Србије и српског народа, да је издајица и нечији плаћеник. Да сам то уочио и да је тога било, не бих ћутао. Дигао бих глас против њега, као што сам чинио у време кад је председник био Хајдин, који је дозволио да буде слуга режима и који је чак био спреман да одустане од озакоњеног имена Академије, да из њеног назива избаци реч којом је она означена да је српска. Хајдин је забранио одржавање скупа о Косову и Метохији. Није дозволио да Академија штампа зборник радова са научног скупа Велика Србија, истине, заблуде, злоупотребе. Спречио је да се књига покојног академика Виктора Новака Magnum crimen, која је била преведена на енглески, размењује са научним институцијама широм света. Зазирао је од Меморандума, плашио се и његове сенке, а Костић је тај документ, поводом тридесетогодишњице његовог настанка, прихватио и похвалио, а осудио оне који су га кривотворећи нападали.

Костић је као председник предузимљив и својим активностима вишеструко је оживео Академију, која је под Хајдином истински била успавана. Разлика између Костића и Хајдина је и у томе што је Хајдин мало и ретко наступао и није се изјашњавао о суштинским националним питањима, али је много тога урадио што није одговарало српским националним и државним интересима. Костић често јавно наступа и својим изјавама, које нису у складу с Уставом, иритира јавност.

Мислим да господин Костић чини пропуст што приликом јавних иступа изричито не каже да не говори у име Академије, као њен председник, јер он таква овлашћења и нема

Међутим, као што сам већ рекао, у Академији он ништа није урадио што је против њених и било којих виталних националних интереса. Разлике има и у томе што сам ја у време Хајдина против њега и његових антисрпских одлука водио усамљену битку а јавност је ћутала. Данас јавност диже глас против Костића који једно прича а друго ради. И због тога нисам налазио и не налазим за потребно да га треба рушити, што не значи да га не треба критиковати.

Мислим да господин Костић чини пропуст што приликом јавних иступа изричито не каже да не говори у име Академије, као њен председник, јер он таква овлашћења и нема, већ као слободан грађанин. Многи су, не без разлога, дигли глас против њега баш због тога што су његове јавне иступе оценили као иступе председника у име читавог чланства САНУ.

ДОКАЗА НЕМА

У једном од својих најновијих текстова господин Ђурковић је поставио питање „зашто су велике српске патриоте и научници Крестић и Чавошки Одељење друштвених наука напунили“ кадровима Џорџа Сороша и Светске банке. Не знам на основу чега научник Ђурковић тврди да сам напунио Одељење друштвених наука кадровима Сороша и Светске банке. У изборима за чланове САНУ учествује око 120 до 130 чланова. Нема те особе у Академији, ма колико била угледна и утицајна која може придобити већи део изборног тела да гласа за неког кандидата. Ђурковић би морао изаћи с доказима да сам ја у томе успео са кадровима Сороша и Светске банке.

Међутим, тих доказа нема. Он измишља, износи неистине, и доказује да је неозбиљан и неодговоран, да му се не може веровати. Да је озбиљнији и одговорнији, а и добронамернији, могао је у неким мојим текстовима да види с којим „симпатијама“ сам писао и говорио о Сорошу и његовим српским љубимцима.

Недовољно обавештен а острашћен, господин Ђурковић је оптужио Академију што није одржана изложба коју је намеравао да приреди покојни академик Динко Давидов под називом Тотални геноцид. С тим у вези он је прозвао мене и председника Костића, као главне кривце што изложба није одржана, да дамо објашњење „зашто је изложба забрањена“.

Ђурић је изгубио поверење својих колега из Одељења историјских наука зато што је, попут Фрање Туђмана, игноришући мноштво прворазредних изворних података, смањио број српских жртава у Јасеновцу.

Не знам да ли Ђурковић зна да сам ја написао повећи афирмативни приказ књиге Динка Давидова коју је објавио под насловом Тотални геноцид (види Печат бр. 296 од 29. XI 2013). Та књига и мој похвални приказ послужили су Давидову као повод да под истим насловом приреди изложбу. У тој намери ја сам га подржао и Академија се сагласила да изложбу треба одржати. Међутим, брзо се испоставило да Давидов, у дубоким годинама у којима је био, није био у стању да сакупи довољно изложбеног материјала, и да самостално, како је у поднеску Академији навео, приреди изложбу.

Због тога се повезао с Вељком Ђурићем, в. д. директора Музеја геноцида. Када је Одељење историјских наука сазнало да ће Ђурић бити главни сарадник Давидова, посумњало је у то да ће изложба бити научно коректна, на нужном нивоу и објективна.

Због тога је Одељење закључило да се изложба не одржи, јер с Ђурићем није желело да има било каквог додира.

Ђурић је изгубио поверење својих колега из Одељења историјских наука зато што је, попут Фрање Туђмана, игноришући мноштво прворазредних изворних података, смањио број српских жртава у Јасеновцу. Чудим се да Ђурковић не зна ко је и какав је Ђурић на кога се позива да каже истину због чега изложба под називом Тотални геноцид није одржана.

Да ли је могуће да Ђурковић, који је посумњао у мој патриотизам да би истакао сопствени, дели Ђурићево мишљење о броју српских жртава у Јасеновцу. Због тога што се компромитовао својим тврдњама о броју српских жртава, драстично их смањујући, и Министарство спољних послова Србије, кад је организовало изложбу о хрватском геноциду у Сједињеним Америчким Државама, није хтело да сарађује с Ђурићем.

Из овога што сам написао јасно је да је председник Костић био само извршилац воље Одељења историјских наука а не егзекутор који је, како Ђурковић хоће да покаже, и у овом случају радио против српских интереса.

НИЈЕ ТАЧНО

Чисте су измишљотине господина Ђурковића када у прошлом броју Печата пише да је изложба Д. Давидова забрањена „након што су Академију посетили амбасадори једне велике силе и једне регионалне државе заинтересоване да јавност не види слике Јасеновца у Кнез Михаиловој“. Ђурковић дезинформише јавност и кад каже да је изложба била припремљена па да и постхумно може да буде постављена, али је очигледно да се „ради о забрани да се то покаже Београду“.

Није тачно да је изложба била припремљена и да би се могла приказати и постхумно. Давидов није успео да сабере изложбени материјал. Он је имао само илустративне материјале које је објавио у поменутој књизи Тотални геноцид. Због тога је и затражио помоћ и понудио сарадњу Вељку Ђурићу.

Због тога што се компромитовао својим тврдњама о броју српских жртава, драстично их смањујући, и Министарство спољних послова Србије, кад је организовало изложбу о хрватском геноциду у Сједињеним Америчким Државама, није хтело да сарађује с Ђурићем.

Све ове нетачности и неистине које је саопштио Ђурковић, а извор му је „веома поуздани“ и маштовити Туђманов следбеник Вељко Ђурић, имају циљ да блате и бламирају Академију и председника Костића. А тај председник, означен као издајник, инсистирао је да се у САНУ одржи посебна академија посвећена Јасеновцу и јасеновачким жртвама.

О томе је 2017, у издању САНУ, објављена и посебна књига на српском и енглеском језику с предговором Владимира Костића. Чудно је да Костић том приликом није водио рачуна о ставовима „једне велике силе и једне регионалне државе“.

Прозван, и не знам из којих разлога изазван од господина Ђурковића, који се према мени и према Академији поставио као истражитељ, тужилац и судија, невољно сам био принуђен да се огласим. Мислим да је непотребно дошло до ове полемике, али она је, очигледно, господину Ђурковићу, из њему знаних разлога, била потребна. Ја сам му само изашао у сусрет.

Извор: ПЕЧАТ