Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

JADOVNIČANI PORUČUJU:

Teče 80-ta godina od početka Pokolja, genocida počinjenog nad srpskim narodom od strane NDH. Osamdeset godina od tragedije na Velebitu, ličkom polju, ostrvu Pagu.

 

Vasilije Krestić: Jasenovac ‒paradigma stradalništva

Datum objave: četvrtak, 22 aprila, 2021
Veličina slova: A- A+
Besjeda akademika prof. dr Vasilija Krestića na svečanoj akademiji održanoj u SANU 21. aprila 2021. povodom 80 godina od uspostavljanja ustaških logora smrti.
Akademik Vasilije Krestić
Akademik Vasilije Krestić

Poštovane gospođe i gospodo, uvaženi prijatelji,

          Zgrožen stravičnim zločinima koji su se dešavali u Nezavisnoj državi Hrvatskoj nad Srbima, Jevrejima i Romima, naš uvaženi pisac i diplomata Jovan Dučić je na izmaku svog života poručio Srbima da su dužni  na sve strane, urbi et orbi, da šire vesti o genocidu koje su počinili Hrvati. On nije bez razloga tvrdio da se o zločinima tih razmera, koji su se desili u ustaškoj hrvatskoj državi, ne može i nesme ćutati. Smatrao je da sve generacije Srba, ne samo one za čije vreme se dogodio genocid već i one koje dolaze, imaju obavezu da na sve moguće načine obaveštavaju svet šta su učinili Hrvati svojim nedužnim stanovnicima, koliko su okrvavili ruke i na koji užasan način su to učinili.

         Srbi nisu ispunili amanet Jovana Dučića ne zato što nisu hteli, što ga nisu poštovali, što su ga svesno ignorisali, već zato što im istorijske okolnosti to nisu dozvolile. Komunistička vlast s Josipom Brozom na čelu, koja je zavladala novom, posleratnom, drugom Jugoslavijom, odlučila je da je gradi na temelju tzv. bratstva i jedinstva. Da ne bi remetila bratstvo i jedinstvo, da bi ga širila i učvršćivala, komunistička vlast je odlučila da genocid počinjen nad Srbima, Jevrejima i Romima, gde god može i koliko više može prećutkuje. Ta, izuzetno značajna i bolna tema bila je tabuisana. Zvaničan stav o njoj bio je da je šaka ustaša zaista počinila zločin nad Srbima i da oni zaslužuju osudu, ali da su i Srbi, zbog svoje navodne velikosrpske šovinističke politike, zbog ugnjetavanja Hrvatske i Hrvata, zbog monarhofašističke diktature kralja Aleksandra, zbog ubistva Stjepana Radića i njegovih drugova, zaslužili da budu kažnjeni. Krivica je tako podeljena: krivi su oni koji su izvršili zločin, ali su krivi i oni koji su zločin izazvali. Zbog takve simetrije, koja je bila karakteristična za komunističku vladavinu, o izvršenom zločinu genocida nije moglo biti, i dugo nije bilo, ne samo naučnih već bilo kakvih ozbiljnih rasprava. Ako se neko, u izuzetnim slučajevima, i upuštao u ispitivanje i izučavanje genocida, morao se držati zvaničnih partijsko-političkih stavova i zvaničnih ocena. Ukoliko to nije činio, nailazio je na veoma oštre političke osude. Optuživan je da remeti bratstvo i jedinstvo, da kopa po ranama ubijenih, da čitav hrvatski narod optužije za genocid, i slično.

         Padom komunističkog režima i raspadom Jugoslavije pitanje počinjenog genocida kao naučne teme, bilo je deblokirano, ali je prepušteno pojedincima a ne posebnim naučnim ustanovama iza kojih bi stajala država. Međutim, iz političkih razloga, da ne bi remetila i inače loše odnose sa Hrvatskom i Hrvatima, da ne bi podžarivala njihovu mržnju podsećanjem na genocid, da bi ih odobrovoljila i stekla njihovu naklonost, Srbija nije bila spremna da posveti ni političku, ni naučnu pažnju stradalnim godinama iz vremena Pavelićeve Nezavisne Države Hrvatske. U takvoj situaciji čak je i Srpska akademija nauka i umetnosti, koja je više godina imala odbor za izučavanje genocida koji je osnovao akademik Vladimir Dedijer, ne dugo posle njegove smrti taj odbor ugasila. S puno problema, na granicama opstanka, zbog nezainteresovanosti i nemara države, tada je bio i Muzej žrtava genocida, kojim je rukovodio pokojni dr Milan Bulajić.

         Zbog pomenutih političkih okolnosti, kako onih iz vremena vladavine komunista Josipa Broza, tako i onih posle njega, i posle raspada Jugoslavije, punih osamdeset godina, sve do današnjeg dana mi u Srbiji nismo uspeli da podignemo jedan memorijalni centar, srpski Jad Vašem, posvećen žrtvama genocida. Taj propust danas nam se višestruko sveti. Oni koji su počinili genocid podigli su svoje memorijale i u njima bezobzirno krivotvore istoriju prema svojim potrebama i merilima ne obazirući se na naučno proverene istorijske izvore, na činjenice. Zbog naše političke neodgovornosti, nezrelosti i naivnosti, zbog toga što nismo poslušali Jovana Dučića, da celom svetu, urbi et orbi, blagovremeno obznanimo da su Hrvati u Drugom svetskom ratu počinili jedan od najvećih zločina u dvadesetom veku, danas doživljavamo da nas zločinci optužuju da smo mi Srbi genocidan narod.

          Da bi se umanjio obim počinjenog zločina, broj ubijenih u Hrvatskoj se već duže vreme bezočno smanjuje nekim matematičkim proračunima, pri čemu se potpuno zaobilaze egzaktni podaci verodostojnih svedoka. Dočekali smo čak i to da se broj jasenovačkih i drugih žrtava u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj smanjuje i  usred Beograda, u Muzeju žrtava genocida, u ustanovi koju finansira Vlada Srbije. Kad pominjem zlonamerno smanjivanje žrtava daleko sam od svake pomisli da žrtve treba uvećavati, jer, kako je amoralno neosnovano smanjivanje tako je nemoralno i neosnovano povećavanje.

          Sve ovo o čemu govorim moguće je zato što Srbija nije podigla na nekoj svojoj reprezentativnoj teritoriji Memorijalni centar, memorijalno zdanje posvećeno srpskim žrtvama genocida, čiji zadatak bi bio da organizuje neophodne stručne službe i kvalifikovane pojedince na pribavljanju, sistematizovanju i publikovanju domaćih i inostranih verodostojnih podataka o srpskim žrtvama u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Memorijalno zdanje bi svojim arhitektonskim karakteristikama i obeležjima moralo dostojno da izrazi uspomenu na srpska stradanja. Ono bi trebalo da bude kultni objekt, nezaobilazan za svakog posetioca Beograda, od šefova država i državnih delegacija do domaćih i stranih turista i školskih ili studijskih ekskurzija.

         Ako smo još uvek daleko od namere da podignemo Srpski memorijalni centar, onda poslednji ešalon logoraša Jasenovca i drugih stratišta u Nezavisnoj državi Hrvatskoj od današnjih vlasti naše države očekuje da se, povodom 80 godina od uspostavljanja ustaškog logora smrti, u Narodnoj skupštini Srbije izglasa Rezolucija kojom će 22. april, dan „poslednjeg proboja golorukih logoraša Jasenovca”, biti zabeležen u Državnom kalendaru kao Dan genocida nad Srbima. Time bi Srbija iskazala svoje poštovanje postradalim Srbima u Nezavinoj Državi Hrvatskoj.

         Kao istoričar osećam obavezu da ovom prilikom kažem još nekoliko reči koje su tesno povezane s naučnom, političkom i moralnom obavezom da se Srbija posle toliko vremena odugovlačenja, ozbiljno posveti izučanjanju genocida počinjenog u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Srbi treba da znaju da je hrvatska državna politika, koja je dovela do genocida, dugovečna, da ona traje više od 170 godina. Reč je o hrvatskom državnom i istorijskom pravu na kojima se temelji hrvatska politika. Tom pravu je cilj da se stvori velika, etnički čista, i koliko je  više moguća rimokatolička Hrvatska. Na putu ostvarenja takve Hrvatske nalazili su se i još uvek se nalaze, kao remetilački činilac Srbi iz Hrvatske i Srbi iz Bosne i Hercegovine. Zbog toga što su oni smetnja za stvaranje velike Hrvatske, morali su da budu i još uvek su meta velikohrvatskih napada. Zbog toga njih treba proterati, preveriti i poklati. Kako se državna politika Hrvatske i danas oslanja na državno i povijesno pravo (o tome dovoljno svedoči činjenica da u Zagrebu postoji institut koji nosi ime najznačajnijeg hrvatskog geopolitičara Ive Pilara), Hrvatska se nije odrekla ni ciljeva koji proističu iz tih prava, a to su velika, etnički čista i što je više moguća rimokatolička Hrvatska. Zato što je ta politika dobrim delom do danas urodila željenim plodom i to zahavljujući genocidu sprovedenom u vreme Pavelićeve Nezavisne Države Hrvatske i Tuđmanovom etničkom čišćenju, a za ta zlodela Hrvatska nije kažnjena, već su je zapadne sile nagradile, ona nema razloga da menja svoju dvovekovnu politiku. Naprotiv, rezultati te politike na Hrvatsku deluju podsticajno. Oni bude nadu da se ideje o velikoj Hrvatskoj, zasnovane na politici državnog i istorijskog prava, u bližoj ili daljoj perspektivi mogu ostvariti. Da li će i kada će se ostvariti veliko je pitanje, međutim, ako se to dogodi, Srbi moraju da budu svesni da će se pojaviti i novi Pavelići i novi Tuđmani, a to znači i nova zlodela, a možda i novi genocid. Zbog toga, Srbi ne bi smeli da zapostave izučavanje genocida i hrvatsko-srpskih odnosa. Oni bi u tom pogledu morali da se ugledaju na Jevreje i da čine ono što čine oni kada je reč o holokaustu. Međutim, više je nego sigurno da ćemo bez posebnog srpskog memorijalnog centra, kad je reč o genocidu, i dalje ostati slepi kraj zdravih očiju. 

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top