Василија Вукотић – хероина на штиту

Ћерка сердара Јанка, једина је жена учесник Мојковачке битке. Људску кланицу, страхоте, патње, страх, глад и болест преживела је храбра Василија, која је пре тога завршила Девојачку академију на Цетињу

У једној од најсветлијих битака у историји Србије и Црне Горе, чувеној Мојковачкој бици 1915. године, храброшћу се истицала једина жена учесник тог крвавог и судбоносног догађаја, Василија Вукотић, ћерка јединица гласовитог сердара Јанка, чији син Вукашин у то време још није био стасао за војску.

Његова „шака пустињака“ била је живи штит српској војсци пред налетом аустроугарске војне армаде. Санџачка војска Краљевине Црне Горе уз бројне жртве омогућила је српској браћи да се повуку преко овдашњих и албанских гудура све до Јадрана и евакуишу на Крф.

Ту људску кланицу, страхоте, патње, страх, глад и болест преживела је храбра Чевљаника, Василија, која је пре тога завршила Девојачку академију на Цетињу. Пуних 45 дана Црногорци су бранили положаје и одступницу српској војсци по цичи зими (јануар), чије трупе су касније успеле да прођу кроз Скадар и ту сачекају савезничке бродове који су их одвезли до Крфа. Ипак, Црна Гора је пред налетом Аустроугара први пут у својој историји капитулирала, а њен слом Јанко Вукотић је доживео као најдубљу личну трагедију.

– Иако му је тада било тек 49 година, био је оронуо као старац. Пао је у очајање, као и ми који смо у тим часовима били код њега, мислили смо да је свршено, да неће преживети. Одвели смо га некако у село Грлић, близу Даниловграда, код рођака да ту издахне пре него што угледа плавичасте аустроугарске униформе – записала је по завршетку рата Василија и предала цео текст публицисти Антонију Ђурићу, који је унео у књигу „Жене солунци говоре“. Иако она није била на Солунском фронту, овај хроничар је ту сместио, „због значаја Мојковачке битке за српску војску“. Јанко је узео за ордонанса, а она је војсци преносила његове заповести и наредбе.

ЛОГОРАШ–

Судбина је хтела да битку преживи Јанко Вукотић и буде заробљен, да би се после ослобођења и уједињења вратио из логора Болдогасон дочекан свим почастима и признањима. Умро је 1927. године и сахрањен је у издвојеној парцели на Новом гробљу, десно од главне капије, у близини гробнице Николе Пашића. Пет година касније у исту гробницу сахрањена је његова супруга Милица.

Трагајући за овом хероином „Новости“ су успеле да дођу до њеног братанца, који носи дедино име Јанко Вукотић. Завирио је он у породичне албуме и дао нам на увид бројне избледеле фотографије Василије са оцем Јанком, или братом Вукашином, мајком Милицом… Имала је Василија ратно искуство јер је претходно мирисала барут у Балканским ратовима, када се као петнаестогодишња девојчица добровољно пријавила у болничарке. Уз њу је била и њена мајка.

– Поносан сам што су моји преци златним словима исписивали историју свог народа. Међутим, и они су само део многих њихових сабораца, који с правом могу да понесу тај епитет. Моја тетка Василија била је уз свог оца, мога деду, сердара Јанка на чувеном ратном попришту код Мојковца у Првом светском рату – саопштава Јанко, исказујући велику захвалност што је оставила верно сведочанство о овој бици.

Њена порука да није било крвавог Божића на Мојковцу не би било ни Васкрса на Кајмакчалану, памти се цео један век! Она преноси и атмосферу уочи саме битке, на Бадњој вечери у Колашину.

– Војници и официри насекли бадњаке и запалили велику ватру пред зградом у којој се тренутно налазио штаб. Ватру је упалио мој отац, сердар Јанко, па редом остали официри и војници, бацајући на пламен храстове гранчице, које су варничиле и пуцкетале. Ја сам међу њима била једино женско чељаде. Дочекивала сам их са упаљеном свећом и житом. Плануше пушке и означише почетак великог славља. Божићње расположење беше све обузело. Око бадњака који су лагано сагоревали одјекнуше гусле, песма испуни простор и све ме то подсети на оне сцене из „Горског вијенца“. Ноћас, уочи великог празника православних, осећам да сви слуте да ће сутрашњи дан бити обојен крвљу, да ће се и сутра сударити две војске, једна малена, али храбра, која брани своје куће и свој голи крш, своју чељад и своје мајке, и друга, силна, која је кренула да освоји туђе, да нас учини робљем…

Василија пише да се и у здравицама, уз подигнуте чаше, чују речи заклетве да непријатељу неће уступити ни педаљ земље, да ће изгинути на бранику отаџбине.

– Важно је да је братска српска војска измакла, ако ми изгинемо имаће ко да нас освети и сатре швапску силу… Кад се мало стиша расположење, мој отац нареди покрет. Кренули смо према Мојковцу. Ноћ мрачна. Ледена. Ми на око хиљаду метара надморске висине. На челу колоне је сердар Јанко… У свануће смо стигли на положаје Доњег Препрана. Од Горњег Препрана, где је био непријатељ, делила нас је река Тара. Лепо су се могли видети непријатељски ровови… Борба је већ у јеку… Земља и небо су у пламену…

Петар Мартиновић и сердар Јанко стоје и посматрају положај захваћен огњем и димом, наводи Василија.

– Пошто учесташе гранате, генерал Мартиновић рече моме оцу: „Склоните се, сердаре, није право да изгубите живот сада кад сте нам најпотребнији“. Али, отац ни да се помакне. Стоји на брегу и напрегнуто осматра и ослушкује ток ратне вреве. Уто стиже мој рођак Ђуро Вукотић и рече да је Ровачки батаљон, под командом капетана Милинка Влаховића, пошто је својим грудима искидао неколико редова жице којом се Шваба штитио, успео да га потисне са Улошевине и да га разбије и гони. Ровчани су, каже Ђуро, јуришали на нож, ломећи све пред собом. Још напредују, разгоне непријатеље и Бог зна где ће се зауставити. Колашинска бригада, под командом Милоша Меденице у јуришу сатире непријатеља у густој шуми. С бока је непријатеља ударио извиђачки одред под командом Крста Поповића. Непријатељ у нереду одступа преко Бојне њиве у Улошевине, остављајући за собом своје мртве и рањене. Њихових лешева је толико, вели Ђуро, да се сатима не могу пребројати.

БЕЗ ПОТОМСТВА

ИАКО је била високо образована, сјајни познавалац руског и француског језика, Василија није нигде радила. Два пута се удавала (за др Ника Мартиновића и генерала Божа Врбицу и оба пута остала удовица. Живела је у Београду и умрла 1977. године. Сахрањена је у породичној гробници Вукотића, где почивају њени родитељи. Син сердара Јанка, капетан Вукашин Вукотић, био је ађутант краља Александра Карађорђевића.

Извор: Новости