Ж | Ž

Podijelite vijest (kliknite na + za više opcija):

Varaždin uoči i za vrijeme aprilskog rata 1941. – uspomene Nikole S. Radovića

Nekadašnji oficir vojske Kraljevine Jugoslavije Nikola S. Radović objavio je 1986. u emigraciji svoje kratko sjećanje na događaje u Varaždinu i sjeverozapadnoj Hrvatskoj uoči i za vrijeme aprilskog rata 1941. pod nazivom Sećanje iz Hrvatske – rad „pete kolone”.
Varaždin 1941.; FOTO: Snimak ekrana

Priredio: Nikola Milovančev

Ove uspomene su dragocjene jer se u njima osvjetljavaju događaji vezani za neke poznate ličnosti (Draža Mihailović, general August Marić, Hinko Henrik Krizman) ali i političko stanje i raspoloženje na tom prostoru u to vrijeme. To svjedočenje objavljeno je u Glasniku Srpskog istorijsko-kulturnog društva „Njegoš” u Americi, sveska 59, juni 1986, str. 60-63.

 SEĆANjE IZ HRVATSKE –  rad „pete kolone”

Burno predratno stanje počev od 1938. god. našoj vojsci u Hrvatskoj mnogo je otežano čuvanje bezbednosti granice i sprovođenje plana za utvrđivanje granice prema Mađarskoj. Ja sam tad bio u pešadiskom puku komandir čete u Varaždinu, gde je bilo manje ekstremista, i narod je bio mirniji nego u drugim krajevima Hrvatske. Pored moje redovne dužnosti radio sam i na planovima za utvrđivanje granice, i tu sam imao prilike da budem u dodiru sa generalštabnim pukovnikom Dražom Mihailovićem koji je bio načelnik štaba za utvrđivanje u Ljubljani.

Stanovao sam u jednom privatnom stanu na periferiji grada i imao prilike da primetim neke političke aktivnosti u toku subote i nedelje. Bilo je hapšenja radi toga, ali mnogo manje nego u Karlovcu, gde je bila čuvena velika pobuna vojnih rezervista. Nedeljom u zoru osvanuli bi leci pod mojim prozorom i gazda bi mi skretao pažnju da su vrlo interesantni. Širila se podzemna propaganda, leci su bili u dve boje, zelenkasti i plavkasti i jasno je bilo da su jedni bili ustaški a drugi vrlo slične sadržine. Sve je bilo upereno protiv vlade u Beogradu i postojećem sistemu uopšte. Nedeljom su se po selima držali sastanci itd.

Pod ovakvim okolnostima smo morali da radimo na terenu predpostavljajući da ništa nismo znali niti videli, jer našim poverljivim izveštajima naša Savska divizija u Zagrebu nije pridavala važnost. Da bi naša situacija na terenu bila još teža, susretali smo se i sa sekcijama neke nemačke kompanije, navodno za istraživanje nafte u panonskom bazenu po odobrenju iz Beograda. Zanimljivo je pratiti njihov rad i postavljanje  nekih  znakova različitih boja i oblika kojima su obeležavali pravce i putokaze od prelaska granice od Koprivnice prema Zagrebu. Razumljivo nam je bilo da je to njima bio operaciski pravac za budući Hitlerovu invaziju, koja se ostvarila.

Rad ove kompanije pratio je jedan oficir iz Zagreba radi formalnosti i po upustvu generala Augusta Marića[1]. Sve nam je bilo sumnjivo i zato sam predložio mom predpostavljenom generalu Božidaru Putikoviću[2] da pomenute oznake ucrtamo u topografske karte i sa izveštajem pošaljemo direktno u Beograd, umesto Zagreb. Ja lično sam odneo u glavni generalštab  gde mi je rečeno „sve nam je poznato ali, treba da znate da u Beogradu zapoveda Fon Heren, Hitlerov ambasador i da smo nemoćni da ma šta preduzmemo”.

Moj posao je bio izrade plana za pešadisku vatru, zatvaranje komunikacija, rušenje mostova itd. Inžinjeri su sve sproveli u delo gradeći bunkere i pripremajući srestva za rušenje mostova, naivno sam verovao da ništa nisam propustio u smislu usporavanja eventualnog nemačkog napredovanja iz Mađarske. Međutim, kad je rat počeo, Nemci su unapred znali naše planove i rešili kako će ih izmanervisati i to na vrlo prost način: žrtvovali su svoje male tenkove i preko njih pravili prolaz preko vrlo dubokih naših antitenkovskih rovova, koje smo mesecima projektovali i kopali. Ovome je doprinela i sabotaža od hrvatskih oficira i vojnika, kojima su bili povereni planovi za zatvaranje i miniranje prelaza i mostova. Ovo je bila njihova dužnost koju nisu izvršili.

Bio sam i svedok žrtava ove sabotaže jer je bila baš na putu gde smo se povlačili pred brzu navalu Nemaca prema Zagrebu. To ćemo da vidimo iz sledećeg razvitka događaja: čim je rat počeo vratio sam se na svoju redovnu dužnost i primio mobilizovanu mitraljesku četu, sve je bilo spremno za pokret ka granici prema Koprivnici. Pošto je naš puk bio u većini od Hrvata obveznika, nismo ni pola puta prešli, oni su otkazali poslušnost i nestali. Na nekim mestima su i demostrativno pucali na svoje starešine. Nastalo je pravo rasulo. Ja sam ostao sa sedam oficira a pošto je komandant dobio srčani napad i bio prebačen u Varaždin, ostalo je 200 kadrovaca pod mojom komandom.  Produžili smo dalje prema granici i zaustavila nas je vatra nemačkih mitraljeza na koju smo brzo odgovorili. Bilo je malo ranjenih, pao je mrak i vatra je prestala. Jedva smo uspeli da postavimo mrtve straže.

Sa nama je bio i naš komandant 36. puka Milan Anđelković, koji mi je naredio da sutradan otstupim prema Križevcima, na putu prema Zagrebu. On je nestao kao i mnogi drugi. U komandi divizije u Zagrebu se znalo za naše povlačenje i kad smo zaposeli položaje na raskrsnici puteva pred Križevcima obišao me je generalštabni major Antun Marković da se uveri i upozna sa našom situacijom. Mi smo se od ranije znali i on je pohvalio izbor položaja i rekao da Nemcima damo jaku vatru i brzo se povlačimo dobijajući u vremenu, u nadi da će nas neko prihvatiti i zaštititi. Ponovo je sve pohvalio i otišao a nije prošlo ni pola sata i poslao mi je depešu da smesta ubrzam sa povlačenjem (depeše i pohvale su bile lažne pošto je prešo Paveliću[3]).

U vezi gore navedenih planova o sprečavanju prelaza i rušenja mostova imao sam nadu da će sledeći most pred nama biti porušen čim ga prođemo. Ali čim smo se mostu približili, odmah sam se razočaro čim sam  video da su prepreke daleko odnesene. Tu sam prepoznao i jednog rezervnog oficira iz Varaždina koji mi je obećao da će most biti porušen čim ga budemo prešli. Ali ni to se nije desilo, očita je bila sabotaža i izdaja. Kada smo most prešli i popeli se na drugu  stranu doline i na vidik Nemcima pozadi nas, njihova vatra iz mitraljeza potpuno nas je onesposobila za ma kakvu dalju akciju. Bilo je više ranjenih i poginulih, svi se razbežali, ja sam ostao a Nemci su dolazili sve bliže. Tako je sabotaža  pete kolone nas uništila i počelo je ono „kud koji mili moji”.

Kad sam prolazio kroz Vrbovec, primetio me je jedan poštar i preporučio mi je da se sklonim sa ulice, prvo se čudio što sam još u uniformi jer su svi ostali već obukli civilke. Čudno pitanje ali sam mu ipak dao pare da mi nabavi civilno odelo. Obećao mi je da će mi sutra dan dati jednog poštara koji će mi pomoći da pređem Savu kod Siska.

U međuvremenu bio sam sakriven u pošti i nije prošlo dugo, telefon je zazvonio. Poziv je bio iz gradske policije, tražeći mene po imenu. Poštar se bio uplašio i odmah se sklonio u sobu za prenoćište gde sam se ja na brzinu preobukao. Pomišljao sam da mi tu neće biti mira i tako se dogodilo kada su mi dva dečka u crnim uniformama zakucala na vrata, pozivajući da se predam. Ali baš istog momenta čula se velika larma sa ulice kad je narod dočekivao Nemce sa pozdravom „Hajl Hitler” i dečki odoše da se i oni deru.

Ovaj moment sam iskoristio i nastavio bežanje. Njegoš je rekao „na muci se poznaju junaci”, ja sam bio na muci a junak nisam bio. Posle dosta muka uspeo sam da se dočepam Sarajeva. Odatle sam odveden u zarobljenički logor da sam oživeo jer se pričalo da sam poginuo. Bilo je još takvih slučajeva. Neka je slava svim onima što zaista poginuše.

NAPOMENA:

Kad sam bio na službi u Celju generalštabni pukovnik je bio Draža Mihailović. Vrlo neobičan za razliku pre njega, sa liberalnim pogledima na obuku, nije polagao pažnju na marširanje i paradiranje nego na borbenu obuku na terenu. Nije bio ukočen pri razgovoru sa podređenima, bio je vrlo društven i pristupačan, ponosili smo se što smo imali takvog predpostavljenog.

Ovako se sećam Draže: u slobodno vreme odlazio je na privatne sastanke sa građanima i organizovao akciju za suzbijanje nacističke propagande među slovenačkom omladinom. Ovako se nešto nije dalo ni zamisliti u Hrvatskoj.

U Varaždinu je živeo Hinko Krizman prvak jugoslovenske stranke[4] i njegovi bliski prijatelji braća Miljkovići, starešina Sokola, kao i drugi ali na žalost njihovi uticaji se nisu dovoljno osećali kao ustaški. 27. marta zavladala je grobna tišina, samo su stari Krizman i Soko istakli jugoslovensku zastavu ali ne zadugo.

Na putu za Sarajevo dvojica od mojih zalutalih vojnika su mi se pridružila i jedan mi je pričao da se zatekao u Varaždinu kada su ustaše rušili spomenik kralja Aleksandra i tom prilikom dovele Krizmana vezanog za volovska kola da posmatra „svečano delo”. Šta li se sa njim posle desilo[5].

Nikola S. Radović                                                                    

Septembar 1986,

Karmel, Kalifornija                                                                                                  


[1] Genegal August Karlo Milutin Marić rođen je u Goraždu 25. marta 1885, umro u Zagrebu 17. novembra 1957. Završio je vojnu akademiju u Bečkom Novom Mestu (Wiener Neustadt) i Ratnu školu u Beču (1912). U Prvom svjetskom ratu borio se uglavnom na ruskom frontu a poslije tog rata primljen je u vojsku Kraljevine SHS, u kojoj je uspešno napredovao. Na portalu Hrvatskog državnog arhiva (HDA), u kojem se sada čuva lična arhivska građa Augusta Marića, navode se sledeći biografski podaci o njemu: „God. 1940. unaprijeđen u čin divizijskog generala. Iako je travnju 1941. neuspješno pokušao suzbiti njemački prodor preko Drave prema Zagrebu, nakon organiziranja domobranstva NDH postavljen za zapovjednika Savskog divizijskog područja, a kasnije i za Glavara Glavnog stožera domobranstva. U svibnju 1941. (zajedno s M. Lorkovićem) u svojstvu Pavelićeva opunomoćenika potpisao ugovor o razgraničenju s Trećim Rajhom. Krajem 1941. nečasno otpušten iz domobranstva i optužen za pronevjeru novca, djelovanje na štetu NDH i pomaganje pobunjenom stanovništvu u Bosni. Nakon nekoliko mjeseci provedenih u zatvoru rehabilitiran na inicijativu Nijemaca (1942). Do početka 1943. boravio u Beču, a zatim se vratio u Zagreb. Nakon završetka rata oslobođen svih optužbi za suradnju s okupacijskim snagama”.  

[2] Brigadni general inžinjerije Božidar Putniković rođen je 17. februara 1886. u porodici sveštenika Živka Putnikovića. Bio je zamjenik komandanta Moravske divizijske oblasti a 20. januara 1941. preraspoređen je u Inspektorat inžinjerije. Tri dana pre početka rata, 3. aprila 1941. postavljen je za komandanta inžinjerije 3. armijske grupe. Vršeći misiju između Beograda i Ravne Gore, nosio je važne dokumente za Dražu Mihailovića ali je na Rudniku uhvaćen od grupe komunista 11. oktobra 1941. Posle zvjerskog ubistva, njegov unakažen leš je ostavljen na drumu – Sergije M. Živanović, Đeneral Mihailović i njegovo delo, knjiga treća, 1966. (Čikago ?), str. 28. Zanimljivo je da se čak i u nekim novijim istorijskim člancima objavljenim u Srbiji ne spominju glavne činjenice o smrti generala B. Putnikovića (ili se piše da su one nepoznate), iako su bile poznate još krajem 1941. Kao primjer u ratu objavljenih podataka o generalovoj smrti, navodim članak iz beogradske „Obnove“ od 12. decembra 1941, str. 7, pod naslovom „U selu Drežniku, kod Požege, komunistički banditi obesili su o drveće četrdeset seljaka“, u kojem je objavljena i fotografija partizana Radojice Tešića, koji je ubio generala Putnikovića, sa navodom „…doveden je u Kragujevac, pred preki sud, koji ga je osudio na smrt“.

[3] U NDH je Antun Marković vrlo brzo napredovao: već naredne godine je bio u činu pukovnika, što je vidljivo iz telefonskog imenika NDH („Brzoglasni imenik 1942”) – „Marković Antun, bojnik, Šoštarićeva ul. 8, 51-46”.

[4]  Radi se o o Samostalnoj demokratskoj stranci, koja se 1924. izdvojila iz Demokratske stranke Ljube Davidovića, a osnovao ju je Svetozar Pribićević, zato jer je Davidović pokušao da se sporazume sa Stjepanom Radićem (kasnije, 1927. je Pribićević sam sklopio koalicioni sporazum sa Radićem). Stranka je bila jugoslovenske orijentacije, a imala je glavno uporište među Srbima i jugoslovenskim nacionalistima u Hrvatskoj, Dalmaciji i Vojvodini.

[5] Dr Hinko Henrik Krizman. Rođen u Karlovcu 5. VII 1881, umro u Zagrebu 29. I 1958. Advokat u Varaždinu, bio je politički saradnik Svetozara Pribićevića u Demokratskoj i Samostalnoj demokratskoj stranci, poslanik svih parlamentarnih saziva Kraljevine SHS od 1919. do 1929, više puta ministar od 1919-1925, gradski načelnik Varaždina 1927-1929. Aprila 1941. zatvoren u Lepoglavi ali je prebačen u Austriju i tamo bio konfiniran do kraja rata. 1945. je postao član AVNOJ-a i poslanik u Ustavotvornoj skupštini a 1946. ministar socijalne politike u Vladi Narodne Republike Hrvatske, kasnije ministar pravosuđa. G. 1974/5 bio sam na Pravnom fakultetu u Zagrebu seminarista iz predmeta Opća historija države i prava kod njegovog sina, prof. dr. Bogdana Krizmana, za kojeg me vežu prijatne uspomene; zadnji put ga sretoh u Ljubljani novembra 1988, na simpozijumu u povodu 70-godišnjice nastanka Jugoslavije i tom prilikom kratko popričasmo – ni tada, u smiraju njegovog života, dr. Bogdan Krizman, inače izvanredan poznavalac istorije NDH (i sam zatočen zajedno sa ocem u Lepoglavi i Gracu 1941-1945), nije podlegao već zahuktaloj separatističkoj groznici.

Podijelite vijest (kliknite na + za više opcija):

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941. uplatom preko PayPal-a:

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani bez upozorenja.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pratite nas na društvenim mrežama: