Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Наше муке ће остати вечно и лутати светом као оркан, коjи се никад смирити неће, док се злочинци не казне
Прва миса фра Томислава Филиповића-Маjсторовића (фра
Сотоне), касниjег наjокрутниjег кољача. Десно jе фра Звонко Липовац,
такође усташки кољач
Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 17. новембра 2015. године.
Дуге минуте шутње су пролазиле. Ужасне минуте.
Сакрио сам лице рукама и почело ми jе нешто шаптати.
„Сваке секунде, сваке десетине секунде jаукне смртно рањено диjете, маjка, и она маjка што под срцем носи чедо своjе. Сваке секунде врисне смртно рањен младић, старац. Сваке секунде прсну десетине лубања, сиjеваjу сjекире, ножеви, брадве. Сваке секунде прскаjу мозгови стотина људи, дjеце, маjки сваке секунде шикне крв из артериjа, бризне из вена. Сваке секунде замиру рефлекси исколачених, избезумљених очиjу, сваке секунде шило смртног страха прободе стотине срдаца. Сваке секунде грцаjу се и гуше у крви стотине и стотине! Сваке секунде…”
-Доста, доста! – скочио сам и зачепио уши! Гласно сам завикао!
-Шути, несретниче! Нема им спаса! Нема ни теби спаса, али трпи. Наше муке, нека знаш, никад неће умриjети с нашим тиjелом. Не могу умриjети. Оне ће остати вjечно и лутати свиjетом као ужасни оркан, коjи се никад смирити неће, док се злочинци не казне…
Бура jе звиждала кроз нашу бараку. Опет сам изашао. Прашина jе као жута магла замрачила сву околину. Промицале су се силуете, тихо, шутећи као jањад невина под нож бестиjалног људождера. Стало нам jе срце. Заниjемили смо. Долази Густи Лаjн дорфер и избезумљено шапће:
-Маљуjу, кољу све одреда: жене, дjецу, старце; неуморно, упорно. Сви су џелати чекићари, маљаши, кољачи, сjекираши, брадвари и стрељачи jош синоћ били превезени преко и кољу, маљуjу, брадваjу! Ужас какав се не памти!
Брзо се ружичаста боjа безобличне прашине и неких сjена, коjе су се гомилале, претвара у црвену и коначно љубичасту, плавољубичасту.
-Већ се види краj. Остало jе само око десетак тисућа. Брзо ће с њима свршити – шапће ми Густи Лаjндорфер.
-Десет тисућа побити!
Брзо ће и с њима свршити.
-Десет тисућа!
Усташе су послале свуда своjе агенте и људе да пазе како нитко не би дошао у додир са масама.
-Шта буљиш! Унутра!
Неке су jасеновачке неуротичаре, коjи су као кокоши без главе скакали и урликали, одвели у Ш-Ц, предворjе Градине.
Почело се смркавати, бура нешто jача. Хоризонт jе био добро очишћен. Иза Грмеча запада крвава сунчана жеравица, помало гасне и тоне у носталгичну дубину.
Још jе остало народа на насипу. На њима се види да су изгубили стрпљење.
Понеки чучнуо покраj jарка, неки на цести. Неки као да плачу!
-Кад ће jедном, да нас превезу и да легнемо с овом дjецом – „макар и на ледину!”
-Ниjе лако толики народ записати.
Тако су усташе причале касниjе и смиjале се наивности масе.
-Треба сваком ударити мухур на чело! – подругљиво су усташе одговарале.
Сунце се спустило у бездан и мрак се све више навлачио. Већ смо jедва назирали остатке грозне поворке, тамо у гаjу покраj Саве, поред логора.
Стаjао сам наслоњен на бокс и зурио у мрак, у крваву маглу. Врата оштро jаукнуше, зашкрипаше, и барака се задрма. Јури нетко, чуjем његов хук, вjетар његова гибања. Тешко уздише. Не могу га гледати! Знам што ће казати, што мисли. Бацивши се на бокс jаукне.
-Јо-о-оj!
-Па то jе Паjо – познах га по гласу. Али га нећу гледати!
Не питам га шта му jе, не!
-Свршено jе, свршено!
Ноћу улетише у бараку усташе, предвођене фра Сотоном и Маричићем. Гледали су около. Ми смо вирили испод покривача и шкрипали зубима. Огледали су бараку, иронично се смиjешили и отишли.
Ноћ нас jе немоћно гушила, давила, клала и као грозна аждаjа постепено на комадиће гутала.
Сутрадан ниjе било никога на цести: ни људи, ни кола, ни коња. Отворила се земља и у „профунду” пропало све.
Масовни убоjица крижар Јере Ма ричић, с медаљом мадоне о врату, гледао jе (8. септембра 1942) из логора Градину преко Саве.
С jасеновачке jе цркве из села у таj мах зазвонило звоно на вечерњицу Аве Мариjу. Јере Маричић лецнуо се и почео се крижати:
-„Здраво Мариjо, милости пуна…”
Дана 28. августа 1942. злогласни фра Сотона Маjсторовић улети вичући у наше одjељење.
-Сви лиjечници да се спреме за минуту и нека понесу собом све лиjекове и завоjе.
Скочили су сви, одлетjели у амбуланту, пониjели завоjе, шприце и лиjекове. Сатлер улети сав заjапурен у болницу II- Б, Људоловку, гдjе сам jа био:
-Маjсторовић тражи све лиjечнике, мораш и ти одмах поћи!
Зачух и глас Паjе Геренчевића, и ево га, упаде као из пушке у болницу.
-Стари, одмах брже са мном! – и шапћући ми дода:
Чини се, да су их поштено партизани избушили. Треба да их сад брзо превиjамо.
-Бога ти, никад више такове прилике! – рекох му.
-Прескочит ћемо! Чуват ће нас добро, али опет ћемо и то прескочити. Наприjед!
Тако смо коментирали таj нагли позив.
Наставиће се
Пише: Никола Николић
Књига се може наручити од издавача: „ННК интернационал”, Ломина 4/1, Београд, тел. 011/2687-051, 3618-513; е-mail: i.p.nnki@eunet.rs; саjт: www.nnk.co.rs
Извор: Политика, субота 12. септембар 2015., стр. 22
Везане виjести:
Никола Николић: Јасеновачки логор (1)
Никола Николић: Јасеновачки логор (2)
Никола Николић: Јасеновачки логор (3)
Никола Николић: Јасеновачки логор (4)
Никола Николић: Јасеновачки логор (5)
Никола Николић: Јасеновачки логор (6)
Никола Николић: Јасеновачки логор (8)
Никола Николић: Јасеновачки логор (9)
Никола Николић: Јасеновачки логор (10)
Никола Николић: Јасеновачки логор (11)
Никола Николић: Јасеновачки логор (12)
Никола Николић: Јасеновачки логор (13)
Никола Николић: Јасеновачки логор (14)
Никлоа Николић: Јасеновачки логор (15)
Никола Николић: Јасеновачки логор (16)
Никола Николић: Јасеновачки логор (17)
Никола Николић: Јасеновачки логор (18)
Никола Николић: Јасеновачки логор (19)
Никлоа Николић: Јасеновачки логор (15)
Никола Николић: Јасеновачки логор
(16)
Никола Николић: Јасеновачки
логор (17)
Никола Николић: Јасеновачки логор (18)
Никола
Николић: Јасеновачки логор (19)
One Response
Нема тог филма нема тог описа који може представити сав ужас усташких злочина.На силу покатоличени Срби из Другог свјетског рата(између осталих сва западна Херцеговина),на силу или милом потурчени(напр Подвележје) највећи крвници у задњем,Отаџбинском рату.Знају ко су ,осјећају од кога су,па се утркују да доказе своје прошлости униште-све живуће Србе православце.