Платно за прикривање усташких злочина

Чим заточеници спазе долазак усташа, Сатлер одмах вади плахте и за пет минута прекривени су и болесници и мртваци.

Црни прах прави се карбонизирањем животињских костиjу, исто онако као што наши „угљенари” пале угљен у шуми. Дрвени угљен ниjе био заправо лошиjи од овога од костиjу.

Таj угљен прави неки Жидов, емигрант из Аустриjе, коjи jе тамо некад био власник фармацеутске индустриjе. Човjек се запослио, хвата се и за паучину да спаси живот, да постане „користан”.

Ако пратиш развитак болести тих људи, онда видиш и њихову психологиjу.

Сутрадан долазе у амбуланту ти исти, а и нови, с прољевима.

Њихов се изглед нагло погоршао. Лиjек ниjе помогао. Нагло мршаве, колобар се око очиjу нагло поjачао, ноге отичу, а црна текућина, како дође у цриjево, тако, и не задржаваjући се, пролети у латрину. Уза све то, он поново долази и тражи увиjек исти лиjек, пожудно га гута, истресуjе посљедњу мрвицу талога и с поштовањем гледа на црну боцу. То му jе jедина нада, таj црни лиjек. Одлази брзо.

Жури се, али не у бараку него на латрину. Мисли, тако лиjек мора да дjелуjе. Поредани су заточеници били упрљани изметинама, роjеви су муха сjедили свуда по њима, смрдили су по изметинама.

Њихова су се лица ушиљила, очи упале, а модри колобар око њих jе jош више потамнио, очи су изгубиле своj природни сjаj и замутиле се. Душевно су отупjели и гледаjу апатично и само кад их грч спопадне у цриjевима, оживе и jош преосталом снагом jуре на латрину.

– Знам jа, колега – обрати ми се др Лендлер, кад jе видио како све то проматрам и у себи мислим како то нема никакве везе с медицином. – Шта jа могу? Ја сам овдjе осуђен на смрт као и ви и као они. Обмањуjем и њих и себе.

Природа jе, колега, jача. Ако он умjесто 3.000 калориjа с витаминима и минералним солима прима 700 калориjа дневно, без витамина и без минерала, тада никаква психологиjа не помаже. То jе стварност и чиста животна рачуница. Ту нитко не може створити калориjе гутаjући воду и слину. Према томе jе таj посао илузоран и, чини ми се, на штету борбе и само помаже политици истребљивања.

Па шта да радимо? Шта? Да обjавимо штраjк? Шта? Реците!

Видио сам да сам забраздио и да бих морао закључити разговор. Нагло сам се окренуо и пошао, друго ми ниjе ни преостало.

До виђења, колега.

Отишао сам оставши дужан одговор др Лендлеру. Сjетио сам се савjета своjих другова и схватио да сам неопрезан. Шта могу? Још сам млад логораш.

Једноћ сам замjењивао неког лиjечника у амбуланти. Заборави се човjек, кад jе у послу своjе професиjе, и у мору ситница не схваћа опћените и темељне карактеристике закона коjи владаjу у збиљи датог момента. Превиjаш га као да ће му то требати, као да ће му то помоћи, прегледаваш га као да га сутра неће заклати, даjеш му лиjекове за срце, за срчану слабост, коjа jе настала због глади, претjераног рада и страха – као да ће му то помоћи. Уопће, уживиш се у посао, као да ниси у логору смрти.

Разумиjем сада др Лендлера, неки унутрашњи нагон тjера те да радиш и помогнеш човjеку, да га ишчупаш из панџа смрти, да га извучеш из агониjе. А у ствари све jе то тако бесмислено, противи се разуму и не користи у овом големом сукобу, у наjезди чопора крвожедних бештиjа на право човjечанство.

Кад сам свршио оваj посао и пошао у бараку, нисам осjетио задовољство раднога човjека, коjе се jавља послиjе свршеног позитивног рада у опћу корист, у корист заjеднице. Не, то нисам осjетио, и неки се тупи грч у грудима непрестано кочио и из себе издваjао неко дифузно, депресивно расположење. То клупко песимизма и депресиjе протезало се све више и кочило сваки мисаони процес.

Медицинар Радек Сатлер, Жидов из Вараждина, стари логораш, био jе моj професор понашања у болници и велики импровизатор. Он jе држао и плахте чисте, направљене од платна отетог српским сељацима из Млаке, Кошутарице, Градине итд.

То су платно ткале некад веселе сеоске дjевоjке за своj свадбени дар. Док оне леже и труну пререзаних гркљана, поредане као е снопови жита у дугоj раки градинске некрополе, дотле њихово платно служи за прикривање усташких злочина.

Плахте од тог платна леже закључане у ормару. Чим наша „стража” заточеника спази долазак усташа, или, што jе обично бивало, да нам из канцелариjе jаве долазак неког странца с усташама, или да Лубурић води вишег усташког „дужносника” да прегледа „радни” логор, одмах Сатлер вади плахте и за пет минута су прекривени болесници и мртваци. Саво и jош неки брзо помету болницу, склоне „кибле”, обуку биjеле чисте плаштове и тобоже нешто раде. Кад они нахрупе у болницу, ови се тобоже изненаде.

Ништа, ништа, само ви радите даље. Ето видите, изненада смо дошли, а како све то изгледа.

Богами, чишће него у Закладноj болници у Загребу.

Наставиће се

Пише: Никола Николић

Књига се може наручити од  издавача: „ННК интернационал”, Ломина 4/1, Београд, тел. 011/2687-051, 3618-513; е-mail: i.p.nnki@eunet.rs; саjт: www.nnk.co.rs

Извор: Политика, среда 23. септембар 2015., стр. 14

Везане виjести:

Никола Николић: Јасеновачки логор (1)

Никола Николић: Јасеновачки логор (2)

Никола Николић: Јасеновачки логор (3)

Никола Николић: Јасеновачки логор (4)

Никола Николић: Јасеновачки логор (5)

Никола Николић: Јасеновачки логор (6)

Никола Николић: Јасеновачки логор (7)

Никола Николић: Јасеновачки логор (8)

Никола Николић: Јасеновачки логор (9)

Никола Николић: Јасеновачки логор (10)

Никола Николић: Јасеновачки логор (11)

Никола Николић: Јасеновачки логор (12)

Никола Николић: Јасеновачки логор (13)

Никола Николић: Јасеновачки логор (14)

Никола Николић: Јасеновачки логор (15)

Никола Николић: Јасеновачки логор (16)

Никола Николић: Јасеновачки логор (17)

Никола Николић: Јасеновачки логор (19)

Јасеновац – Јадовно 1941.