Узалудне наде логораша

Обећање јасеновачким заточеницима да ће их ускоро ослободити и спасти од усташког ножа, Тито и његови борци нису испунили, иако је логор чувало само 1.500 Павелићевих бојника

МЕЂУ бројним поздравним телеграмима које су већници Титовог АВНОЈ-а крајем 1943. послали из Јајца, био је и онај који је упућен „заточеницима фашистичких тамница и логора“ у поробљеној Југославији.

Већ у првој реченици овог документа направљен је превид. Речено је да се АВНОЈ обраћа оним Југословенима који су „пали у тамнице и концентрационе логоре њемачких злочинаца и њихових усташких и четничких судионика“, а четници ни тад ни у било ком другом периоду рата нису имали ниједан концентрациони логор. Немци су у Југославији водили само логор Сајмиште, на левој обали Саве, у Београду, и логоре у Шапцу и Нишу, а преосталих петнаестак држалe су усташе на територији НДХ. Овај податак је важан и због тога што су Јасеновац и други усташки логори били једини у окупираној Европи којима нису командовали Немци. И што су били једини у Европи у којима су масовно убијана и деца.

Малу сенку на овај документ баца и претпоследња реченица у којој Тито и његови сарадници обећавају заточеницима усташких логора да ће се и даље „борити против њемачких зликоваца и њихових четничких и усташких најамника“. При чему су усташе, које су највећи број тих несрећника заточиле у своје логоре и масовно их убијале, наведене на последњем месту.

ЛОГОРАШЕ Старе Градишке, Јасеновца и других усташких логора у НДХ после заседања Титовог АВНОЈ-а у Јајцу први и једини пут током рата обасјало је сунце. А како и не би кад су им Тито и његови најближи сарадници поручили да мисле на њих, да „нису остављени и заборављени“. И да се „херојска Ослободилачка војска нашег народа приближује или већ стоји пред вашим тамницама“.

– Са одушевљењем смо примили поздрав упућен свим заточеницима усташких логора са Другог засједања АВНОЈ-а – узвратили су заточеници усташких логора у Хрватској, Председништву Титовог АВНОЈ-а.

– Ваш другарски поздрав учврстио је још више у нама вјеру да нисмо заборављени ни препуштени нашој судбини.

– Поносни на велике успјехе наше херојске Народноослободилачке војске под генијалним вођством Маршала Југославије, нашег друга Тите, ми вам уз овај поздрав упућујемо изразе нашег одушевљења и наше вјере у ближу коначну побједу.

– Хиљаде наших најбољих другова пало је од ножа по усташким клаоницама или иструнуло од глади у мемљивим самицама, али никакве муке нису могле да нас сломе.

– Ми које је задесила највећа несрећа, што може погодити борца, а то је да мора без пушке у руци, голорук и беспомоћан, свакодневно гледати смрти у очи и трпјети понижења – ми смо пратили пажљиво и с поуздањем вашу тешку борбу, а наше су мисли биле с вама у вашим напредовањима као и у вашим узмацима. С вама смо подносили сва страдања и дјелили све славне побједе, а наша вјера у коначни успјех није ниједног часа била уздрмана.

– Наша врућа жеља у овим судбоносним данима јест да нам се још једанпут пружи могућност да заједно с вама допринесемо свој удио у прогањању, уништењу и кажњавању крволочног окупатора и усташких злочинаца који су у своје разбојничке и пљачкашке сврхе искористили несрећу што је снашла наш народ кад је прљава швапска фашистичка чизма ускрснула нашу свету земљу.

– Па и ако нам се ова врућа жеља не испуни, ако нас усташке звијери у свом немоћном бијесу голоруке у неравној борби униште, ми ћемо до посљедњег даха дијелити с вама радост коначне побједе, свјесни да ће то бити последњи знак живота фашистичке немани и да је дошао дан потпуног ослобођења напаћене домовине.

– Овај велики дан приближује се, па ако га ми не доживимо, изручите наше поздраве свима онима који буду срећни и достојни уживати плодове наших заједничких жртава.

– Имајући пуно повјерење у нашег Маршала, друга Титу, и у вас, као једине представнике свих народа Југославије окупљених у АВНОЈ-у, и знајући да ћете мудрим руководством, а уз помоћ братског Совјетског Савеза и осталих савезника, са успјехом довршити ову тешку борбу, ми захваљујемо на посланом поздраву и кличемо: Живио АВНОЈ.

БИБЛИЈСКА СЛИКА СА ДРИНЕ

У ИСТО време, у пролеће 1942, Немци и усташе, уз сарадњу Рогатичког партизанског одреда, Гласиначког партизанског батаљона и других партизанских снага, борили су се против јединица четничког команданта Јездимира Дангића, члана револуционарне организације Млада Босна, који се борио да Сарајево и источну Босну ослободи од НДХ и припоји Србији. У завршници ове битке, Немци и усташе су у Старом Броду на Дрини, 7. априла 1942, побили и у Дрину бацили више од 4.000 четника и српских цивила, који су покушавали да пређу Дрину.

Међу онима који су намеравали да се докопају Србије било је и 320 српских девојака, које су масакр својих сународника посматрале са једног брежуљка изнад Дрине. Кад су схватиле да их усташе не дирају, јер су планирали да их пре клања силују, све су почеле да скачу у хладну Дрину. Кад су угледали тај библијски призор, Немци су обуставили паљбу, а усташе су наставиле са клањем преостале нејачи.

Слично савезништво остварено је и октобра 1943, када су четници после ослобађања Рогатице и Вишеграда од усташа кренули на Соколац, последње усташко упориште пре Сарајева. С леђа су их напале Титове снаге, а усташе и Немци су покренули офанзиву на њихову прву борбену линији и тако је Соколац и даље остао у Павелићевим рукама.

ОБЕЋАЊЕ да ће их ускоро ослободити од усташког ножа, Тито и његови борци нису испунили. А јасеновачки несрећници су озбиљно поверовали овом и ранијим обећањима Титових бораца да ће их ослободити, па су због тога још 1942. формирали специјалну ударну групу јасеновачких логораша који би помогли Титовим борцима у њиховом ослобађању. Групу, која је убрзо прерасла у организацију од 450 чланова, предводили су др Мило Бошковић и електричар Ремзија Ребац.

О постојању те ударне групе, која је набавила и нешто оружја, чак и бомби, Тито је био обавештен још годину дана пре одржавања „пленума“ АВНОЈ-а у Јајцу.

За све време рата Тито је само једанпут, и то оперативном штабу својих присталица у Босанској Крајини, у пост скриптуму писма писаног 31. марта 1942. рекао да „испитају могућност евентуалног напада на концентрациони логор у Јасеновцу“. Тврдио је да је у том логору „било око 10.000 наших(!) затвореника, а сада је остало свега још око 1.500 живих другова“.

НА КРАЈУ је рекао да би „тај напад требало организовати заједно са штабом из Хрватске“, у којој се Јасеновац налазио, али у Титовој ратној архиви уопште нема документа из кога би се могло видети да је он ту наредбу издао или о томе бар обавестио штаб својих снага у Хрватској.

Шест месеци касније, октобра 1942, двојица водећих крајишких партизана Бошко Шиљеговић и Јосип Мажар предложили су својим славонским колегама да заједно нападну Јасеновац и Стару Градишку, али Славонци су тај предлог одбили. Рекли су да „те акције за сада нису могуће“ и да ће то „доћи у обзир мало касније“, али до краја рата није више забележена ниједна слична иницијатива, иако је јасеновачки логор чувало само 1.500 усташа.

Аутор: Перо Симић

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести:

Тито и Јасеновац (1): Ћутање о логору смрти

Тито и Јасеновац (2) Демонски церек џелата

Тито и Јасеновац (3): Спокојство Вукашина од Клепаца

Тито и Јасеновац (4) Два ордена за покрштавање Срба

Тито и Јасеновац (5): Убиство митрополита и три епископа

Тито и Јасеновац (6): Пактирање с Немцима и усташама

Тито и Јасеновац (7): Немци против усташких злочина

Тито и Јасеновац (9): И усташе ослобађају Србију

Тито и Јасеновац (10): Ревизија историје почела у Глини

Тито и Јасеновац (11): Најтужнија страница геноцида