Уз стари војнички хлеб и сланину савладали Проклетије

Наши планинари на путу кроз Албанију наишли на остатке старих бункера и камених мостова од пре једног века, али нема других трагова који сведоче о страдању нашег народа у зиму 1915/1916.

После пакленог успона од села Тамаре ка удолини Скадра, српски планинари настављају експедицију кроз Албанију појачаним темпом. Са великим искуством и добром опремом, навикнути на екстремне услове, без проблема су прошли најтеже гудуре, за разлику од српске војске пре 100 година.

– Нико не зна шта су муке тешке, ко не прође Албанију пешке – понављали су деценијама преживели Солунци.

– Од 40.000 војника који су ишли правцем којим ми идемо, само 8.000 је стигло у Скадар, највише зато што је било много малолетних регрута. Сурове Проклетије – записали су с пуно емоција овогодишњи планинари у свом дневнику.

Током викенда, четворочлана екипа је из Црне Горе ушла у Албанију.

Марко НиколићУ албанским селима људи нас радознало питају куда идемо. Из предострожности не говоримо на каквој смо мисији, да не схвате погрешно, јер слабо знају енглески. Деца нам машу, зову да преспавамо

– Прешли смо 25 километара и ноћимо у срцу албанских Проклетија, у шатору, на 1.200 метара надморске висине, у селу Будаче, племе Кељменди. Ноћу је минус, у току дана је лепо време. Настављамо ујутру даље, све иде без проблема само нас мало рамена боле од ранчева – послали су нам планинари ес-ем-ес за викенд.

Јуче су се спустили на око 600 метара надморске висине.

– Видимо Скадарско језеро у даљини и спуштамо се у Скадар. У селима нас људи радознало питају куда идемо. Из предострожности не говоримо на каквој смо мисији, да не схвате погрешно, јер слабо знају енглески. Деца нам машу, зову да преспавамо – испричао нам је вођа експедиције Марко Николић.

Екипа српских планинара кренула је прошле седмице из Пећи, желећи да на овај начин одају пошту прецима. Прелазе 25 до 30 километра дневно. На путу наилазе на остатке старих бункера и камених мостова из периода од пре сто година, али нема других трагова који би сведочили о великом страдању нашег народа у зиму 1915/1916, познатом као албанска голгота.

До понедељка су прешли стотину од планираних 280 километара.

– Једино нас је зауставила патрола граничне полиције Албаније. Кад су видели да смо уредно прешли границу, захвалили су нам на сарадњи и пожелели срећан пут. Били су љубазни – рекао нам је Николић.

У ранчевима тежим од 20 килограма носе храну, вреће за спавање, шаторе, плинске боце, средства за хигијену. Једу сушено воће, храну из конзерве и таин – стари војнички хлеб који су јели и војници у Првом светском рату. Ту је и сланина, јер им је маст потребна за велики напор.

Примећују да су смршали, али физички нису ослабљени, уверава нас Николић. У недељу су чак појачали темпо и у уторак ушли у Скадар.

У овом граду, пре 100 година, српска војска се задржала дуже време док нису добили инструкције за даљи пут ка Драчу. Четворица планинара намеравају да остану један дан у Скадру, да обиђу српску тврђаву, српско гробље и манастире. И први пут ће преноћити у неком смештају, а не у шатору.

——————————————————————

Пре 100 година – регрути без униформе

Марко Николић, Немања Нешковић, Ненад Митровић и Марко Марковић носе савремену планинарску одећу и обућу од непромочивих материјала. Неки млади војници пре сто година ни униформу нису имали.

„Нас, будуће регруте, рачунају већ у војнике, али ни униформу не добисмо. Ко је натрапао на неки шињел, вероватно са умрлог војника на путу, могао је на нешто да рачуна. Ја од свега тога нисам имао ништа. Кад приспесмо у Сен Ђовани – ни лађе ни хране. Ноћили смо под ведрим небом”, сећао се у једном интервјуу др Наум Ђорђевић, који је као крагујевачки гимназијалац са 17 година кренуо с војском у одступање.

Умро је пре 15 година.

——————————————————————

Албанску голготу преживео захваљујући усољеним гирицама

Момчило Гаврић из околине Лознице имао је само девет година када се са Дринском дивизијом повлачио преко Проклетија. Остало је забележено његово сећање како је албанску голготу преживео захваљујући усољеним гирицама из Скадарског језера које му је један човек поклонио у Црној Гори, јер „тамо где иде неће наћи ни јабуку ни корен купуса, тамо вреба само смрт”.

Али нагласио је да једе само једну рибу дневно, што је послушао. На крају су гирице спасиле и њега и једног старца којег је затекао умало смрзнутог с пушком на стражи.

За време пробоја Солунског фронта, као командир, Гаврић је помагао у допремању муниције на мазгама. Наредбом Живојина Мишића унапређен је у чин поднаредника. Грци су му поставили златну плочу на Крфу, а Франсоа Митеран му је доделио орден. Преминуо је у Београду 1993. године.

Извор: ПОЛИТИКА

Везане вијести:

Како је пробијен Солунски фронт: Ово је моја земља, упамти то!

Не дао ти Бог да погинеш за отаџбину

Обиљежавање 100 година Великог рата Србије и одбране Београда