Уз 75. годишњицу од оснивања Седме банијске ударне дивизије

У сриједу, 22. новембра, навршило се 75 година од оснивања Седме банијске ударне дивизије. 

Већина нас који смо данас живи, не сјећамо се тог новембарског дана 1942. године. Дана у лијепом банијском селу Класнићу, гдје је формирана дивизија. (У Народноослободилачкој борби била је седма од њих 53 колико их је имала партизанска војска.) На њеном челу били су њени, први: Павле Јакшић, командант, Ђуро Кладарин, комесар, Милан Павловић, замјеник команданта, и Војислав Ђокић, начелник штаба. Да споменем само њих. Јер попис оних који су се касније смјењивали у руковођењу дивизијом, осим Кладарина, оних који су руководили њеним бригадама, баталјонима… био би веома дугачак.

Велим, не сјећамо се. Јер и сјећања често умиру брже од оних који би требало или који би могли да се сјећају. Па да своја сјећања преносе далје. Да их преносе нама који би требало да их проносимо такође далје: или усмено или причом у запису. И да укажемо на оно што смо ми чули и прочитали. Што се сачувало, што смо сачували. Да се бар нешто зна од те, неко каже овакве, неко онакве прошлости. Ја кажем: и славне прошлости. И да нам се она никад баш скроз-наскроз не заборави. А да се поновила – то јесте.

Нека је било и овако и онако, нека је било с грешкама, са заблудама, а не може се рећи да их није било – било их је (иако није увијек поштено историјским догађајима судити из угла овог времена, с накнадном памећу), нека је било и са иделогијом која је водила и странпутицама којима није ни требало ићи, али се мора одати признање и исказивати вјечно поштовање једној младости која се за неку своју вјеру у борбу против хрватског и њемачког фашизма, за вјеру у болје, праведније сутра и, напокон, за вјеру у слободу… која се, та младост, постројила 22. новембра 1942. у Класнићу. Са свијешћу или не о томе колико ће је заувијек остати по врлетима, равницама, у ријекама и мочварама којима ће дивизија ходити и беспоштедно се борити. И нестајати.

Они су се, ти млади лјуди, њих око 3.400 бораца (бројеви се у појединим књигама и документима разликују) постројили и кренули. И недуго затим отишли са Баније (негдје пише: њих 3.200 бораца.) Да би се ни пуну годину касније, прошавши жестоке и крваве борбе по Босни, Херцеговини, прошавши офанзиве, те послије Пете, на Сутјесци, Зеленгори, уз стихове народног пјесника:

Црна Горо, не треба ти кише,

Бановци те крвлју натопише…

њих око 600 (у неким докуметима пише: нешто више од 500), рањених и тешко рањених, болесних, тифусних… вратило. Па се изгинула Седма дивизија поново рађала и попуњавала: на Банији су, за вријеме кад дивизије није било ту, створене двије нове бригаде: Прва, касније Трећа, 1. маја 1943. године, у Комоговини, под командом Ђуре Бакрача, а Друга, односно Четврта, 30. јуна исте године, у Облјају, под командом Петра Малјковића.

А да ли је требало да иду? Е, то је дуга и друга прича. То је прича за коју сам много пута и многе питао. Али је вријеме за одговоре прошло. И отишло у своју историју као науку која припада историчарима – да они трагајући кроз њу и по њој долазе и дођу до истине.

Отишло је вријеме у своју тишину. А њу морамо, јер смо дужни, прекидати ми који би требало да се сјећамо њихових сјећања. Ми, који би требало бар на овај дан или поводом њега да их оживлјавамо, да кажемо коју о путевима борбе једне младости, о путевима од Класнића до Илирске Бистрице. Код које је Седма дивизија завршила свој борбени пут.

Ово су ријечи некога ко је рођен непуне двије године послије тог 22. новембра. Ријечи некога кога је занимало, између осталог, и много тога што се дешавало на просторима Баније у Другом свјетском рату. Па је сакуплјао књиге, брошуре, читао, питао, слушао и, колико је знао и умио, скромно и писао и говорио о томе и тако то преносио другима.

Али није сјећање, с поштовањем према том периоду, према тој младости, према том страдалничком углавном српском народу Баније, баш сасвим пропадало и пропало.

Колико је само дјечји лист Курир, који је излазио у Сиску, у чијем сам уређивању учествовао готово од самог оснивања… колико је у њему текстова о Седмој дивизији, о њеним бригадама, о Неретви, Сутјесци, о народним херојима Баније, борцима и многима који су радили у позадини, текстова о првим партизанским гимназијама у Рујевцу и Глини, о првом партизанском слету у Трновцу, првом на читавом ратом захваћеном простору бивше Југославије… колико је само у њему текстова објавлјено… и тако далје.

Имао сам прилику да упознам многе банијске (и не само њих) народне хероје, генерале, адмирале, официре и многе банијске борце и, наравно, борце 7. банијске ударне дивизије. Често сам ишао до мјеста на којима су извршени бројни усташки поколји, злочини: Бајић јаме (код Костајнице), Глина, Бански Грабовац, Горње Табориште и друга. Нема на Банији чисто српског села или села с мијешаним становништвом у коме Срби нису најзвјерскије страдавали, а села уништавана, плјачкана, палјена. И у Јасеновцу сам био прије него што је подигнут споменик, и на његовом откривању и касније много пута био, као и на другој обали Уне – у Градини. Био на мјестима гдје су били избјеглички логори народа, гдје су оснивани одреди: Чавић брдо, Калине, Черкезовац… И био на једном давном обилјежавању, мислим 20. годишњице од оснивања дивизије, кад смо ми, ђаци Учителјске школе путовали „ћиром“ и неким камионима од Петриње до Маје, а онда до Класнића и касније – назад до станице у Маји. Можда се тада откривао и споменик Седмој дивизији… Говорио је Милан Мићун Павловић. Касније сам више пута, и са породицом, али и послом обилазио то мјесто, тај споменик у Класнићу.

И нека се ове ријечи не схвате као било какво хвалисање – нема потребе за тим, јер нисам ја баш увијек ишао сам. Било је у мојој генерацији нас који смо слушали, читали, обилазили… Неки од њих, избјеглице, прогнаници, данас су овдје, по Београду, по Србији. Богу хвала, живи.

Путујући историјом дивизије, боравио сам у Рипачком кланцу, на отварању чесме коју је подигла Општина Костајница близу села гдје је погинуо Живко Бронзић. Касније проглашен народним херојем. Застајао сам више пута на Прењу, у долини Раме… Са породицом сам обишао и Сутјеску, Тјентиште… И причао им колико сам знао. А то што сам знао, научио сам из књига и бројних објавлјених сјећања оних су се ту борили, гинули, умирали… Посебно из књига Ђуре Кладарина, Славка Боројевића, Јове Боројевића и из књига и записа многих других. Оне који су писали о борбама и страдањима на Банији, као и о борбеном путу Седме дивизије тешко би било и набројати.

А ту су и књижевници Баније који су то вријеме и умјетнички описали у својим дјелима: Милан Ножинић, рођен 1921. године у Јошавици (Петриња), Петар Вукмировић, рођен 1924. у Врполју (Двор на Уни), Ђорђе Ђурић, рођен 1929. у Кињачкој (Сисак), Драган Божић, рођен 1931. у Облјају (Глина)… Само њих, који су преминули, да поменем.

Ножинић је аутор романа „Демоња“. За који је још давно, кад се појавио, један критичар, а данас се не сјећам – који, написао да је, по књижевним вриједностима и по ширини епике којом обухвата Народноослободилачку борбу на Банији и у Славонији, одмах до романа „Пролом“ Бранка Ћопића и „Песма“ Оскара Давича. О „Демоњи“, кад се 1956. појавио у својој коначној верзији, писао је, 1957. године, између осталих, и Меша Селимовић.

Петар Вукмировић је пјесник, како књижевни историчар Станко Кораћ, који је предано пратио и писао о књижевности која се рађала и постојала и на Банији, каже да је, Вукмировић наиме, „везан за Банију, за њене брежулјке и лугове. Најпотреснија тема коју варира на више начина је Глина и поколј Срба 1941. И у поезији овог пјесника чује се тон ојађености са траумом коју носи из рата.“

Ђорђе Ђурић је и пјесник и прозни писац: и за одрасле и за дјецу. У прози је описао страхоте кроз које је прошао као дијете логораш. У поезији су му најупечатлјивија страдања његовог народа. Тако у поеми „Звијезде не читају поруке“, посвећеној херојској епопеји народа Баније, а она се у ствари односи на борце Седме дивизије, пише:

… Ратници су умирали за сутрашњи осмијех свијета,

а вјетрови ће примити вијести

и даровати пространствима планина

гдје су Банијци расули кости и срца

у којима је угасла ватра наде…

Драган Божић почео је поезијом. Већ послије прве збирке ушао је у прозу (или проза у њега) и остао јој вјеран до краја живота. Нјегове приповијетке описују, између осталог, страдања његовог народа из српских села са Суве међе. Односно лјуди одвођених на глинска стратишта. О чему најболје свједочи и збирка приповједака „Устаници из жита“. Божић је као дванаестогодишњи дјечак прошао онај познати страдалнички пут у збјегу народа Баније – од Баније преко Босне па до Херцеговине и назад – и веома упечатлјиво лирски исписује га у роману за дјецу (и не само за дјецу) „Кад се појави црвени коњ“. Овај изузетно плодан и награђиван писац, у књизи приповједака „Уз Купу“ свједочи и о трагичним догађањима која су задесила српске грађане Сиска у послједњем грађанском рату у Хрватској.

О паклу хрватског усташког логора у Јасеновцу, најкрволочнијег логора смрти на тлу Европе у Другом свјетском рату, написано је море литературе: од публицистике, историјских књига до романа. И никад те литературе доста. О томе како се у вријеме социјалистичке Југославије о паклу у том логору (Јасеновац је на крајњем источном углу Баније, на ушћу Уне у Саву) није смјело ни писати ни говорити причају они који до грађанских ратова у Хрватској и Босни и Херцеговини никад ништа о томе нису читали. А да ли је тај логор могао да буде раније ослобођен, одавно је то питање без одговора. Само, до када?

Овај текст, у ствари подсјећање, скромна је унутрашња обавеза аутора према свима онима из Седме банијске ударне дивизије који су војевали и јуначки гинули по небеским каменим брдима изнад Неретве, Сутјеске, од врхова Зеленгоре па до, да поновим, Илирске Бистрице. И дуг према његовим селјанима који су, заједно са онима већ поменутим страдалницима, оставлјали своје кости по том крвавом путу. А њих није мало. Јер Седму дивизију изњедрио је народ. И то углавном српски народ Баније. Уз дужно поштовање према оним Хрватима који су заједно са Србима кренули и јуначки војевали, гинули… па Јеврејима, касније и Италијанима и другима који су им се придружили.

А након рата? Е, након рата свако је отишао у своју будућност. Банија је била скрајнута, заборавлјена. Па само да споменем да су њене главне саобраћајнице асфалтиране тек 1967. године. Да Титу нису планирали обилазак Баније, питај Бога… А он је говорио све најлјепше о Седмој банијској. И то је записано. Као што је записано свједочење њемачког војника Вика о зароблјавању, за вријеме операције „Шварц“, односно борби на Сутјесци, и једног дијела позадине банијских бораца – углавном рањеника и болесника, тифусара. Неки од њих су по наредби њемачког потпуковника Гренлера стријелјани. У стријелјању је учествовао и поменути војник Вик, који је причао како зароблјеници нису пред стријелјање изразили било какву желју, били су мирни, иако су могли заклјучити да ће бити стријелјани… Ово наводим као свједочанство о јунаштву те младости, њеном поносу.

Овај текст је и позив нама који смо још живи и онима који ће нас наставити да чувамо сјећања на своју дивизију. Иако су нас они против чијег се фашизма борила Седма дивизија протјерали са вјековних огњишта, не допустимо да заборавимо бар оно што су нам генерације наших предака, и поред свега, за свјетлост сјећања оставиле.

Али, нису нам те генерације оставиле у аманет сјећање да се не сјетимо. Као ове године, на примјер. Постоји ли неко ко је требао, морао, па бар из поштовања према 75. годишњици… (Извињавам се уколико нисам добро информисан, уколико не знам. Уколико не знам да се неко сјетио…)

А на сјећање, бар на њега, имамо право. На сјећање које ћу завршити стиховима из пјесме „Землјо“ Јованке Боројевић, ученице осмог разреда и члана некад познате Литерарне секције „Зрно сунца“ Основне школе „7. банијска бригада“ Меченчани, а из њихове збирке пјесама „Неко је допустио да одрастем“, објавлјене 1980. године:

…О, землјо…

ја умивам твоје лице

и бришем га слободом.

О, землјо…

јер ја те волим,

јер ја сам твоја кћи.

Аутор: Милош Кордић

Извор: Банија Онлине

Везане вијести:

Mутнa вoдa Зринa

“Ноћ крвавих ножева“ у Шегестину

Крвави пир у глинској цркви