Ж | Ž

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

„Утисак из српских медија – у Београду је био монструм“

У немачкој штампи се прате догађаји у Србији где је Херта Милер изазвала жестоке реакције изјавама о бомбардовању СРЈ 1999. године, пише Дојче веле.

Фото: Тањуг / Filip Kraincanic
Фото: Тањуг / Filip Kraincanic

“У главном граду Србије је ових дана боравио монструм“, пише Михаел Мартенс за Франкфуртер алгемајне цајтунг: “То је бар утисак који мора да имају конзументи српских медија. Монструм се, према њима, зове Херта Милер, одрасла је у суседној Румунији и добитник је Нобелове награде за књижевност. Херта Милер је ове године почасни гост београдског Сајма књига, а обичај је да се такви посетиоци представљају публици у Југословенском драмском позоришту – на тај начин су већ Београђанима представљени и Јосиф Бродски, Чеслав Милош и други. Такве приредбе спадају у врхунце културног живота главног града, а више стотина места у позоришту су била испуњена до последњег места – и двоструко већа сала би била пуна“.

“Но, ако је веровати већини медијиских извештаја, то представљање је начисто омануло. Политика, од 1904. обавезне новине српства, о којима је Лав Троцки још 1913. написао оно што важи и данас, наиме, да тај лист плаћа влада, Политика је, дакле, објавила наслов: Добитница Нобелове награде злоупотребљава гостопримство Београда. То је још била најумеренија реакција“. У наставку аутор најбраја наслове које су о наступу Херте Милер објавили Вечерње новости, Информер, Српски телеграф, те Курир (“Ћерка СС официра пљује СПЦ и Србе“).

“И српски патриотски песници и мислиоци су се јавили за реч. Емир Кустурица, на пример, добитник златних, сребрних и осталих палми, лавова, глобуса, цезара ет цетера, пост фестум је приметио да би било боље да је Херта Милер била позвана на сајам аутомобила или војну параду него на књижевни фестивал. Кустурица, у Сарајеву рођени српски шовиниста по опредељењу, који самопроглашену мањкавост свог муслиманског порекла из Босне већ годинама покушава да компензује посебно приљежним србовањем и јавним идолопоклонством вођи босанских Срба осуђеним пред Хашким трибуналом Радовану Караџићу, приметио је да се после речи Херте Милер Алфред Нобел сигурно окреће у гробу.“

Михаел Мартенс је подсетио да је Херта Милер током 90-их година у више есеја изразила своју сагласност са бомбардовањем СРЈ 1999. и наводи њене речи: “Онај ко за девет година поведе четири рата, ко прави гробља са прагматизмом некога ко асфалтира улице, ко је навикао да убија као што испија чашу воде, није неко до кога се може допрети речима“. Као ко-водитељ књижевне вечери у ЈДП, Мартенс је упитао гошћу да ли и даље стоји иза тих речи. Она је одговорила потврдно (и “храбро“) поменувши “патње које су Срби нанели себи и другима“, као и “ужасан национализам“ за који је, како сматра одговорна и Српска православна црква.

Описавши како су посетиоци почели да негодују и напуштају салу, аутор помиње да у Србији “нису све само Срби који су уљуљкани у агресивно самосажаљење Кустурице или разбијачко новинарство којем куља пена на уста“ и наводи примере једног “либералног публицисте“ који примећује да су се “Срби фино раскомотили у ћошку историје резервисаном за жртве“ – и онда је дошла “та Немица, при томе добитница Нобелове награде, која каже: Срби су криви за све што их је снашло на крају 20. века, а међу њима посебно – Српска православна црква“.

Закључак аутора: “Кћерка једног СС-војника је показала српском друштву огледало. Многи који су се у њега загледали, видели су само једно ружно искежено лице – и побркали га са лицем Херте Милер“, пише Михаел Мартенс за Франкфуртер алгемајне цајтунг.

“Београд кључа“, пише Марко Мартин за дневник Велт – о истој теми: “Многи слушаоци (на представљању Херте Милер) су били индигнирани, штампа блиска влади је запенила (…) како се то слаже са “проевропском“ оријентацијом Србије? Београд је, како то једни од других преписују блогери који путују светом, данас нови Берлин када је о журкама реч, при чему је заправо само мајушна улица Браће Крсмановић на ушћу Саве нешто као Фридрихсхаин-Кројцберг ен миниатуре. Једној кафани крштеној по немачкој престоници, као да је заиста кумовала берлинска опуштеност, док у суседном клубу (…) постоји нека врста заштићеог простора у којем се одржавају мали инди-поп концерти или подијумске дебате ЛГБТ-заједнице. Али њихови учесници делују често узнемирујуће крхко.“

“Јер, недалеко одатле чекају тестостеронске групице ћелавих и кугластих глава у Адидас-тренеркама да би у такозваном Београду на води – који је београдски центар Берлина – покупили таксијем оне имућније: ону Јеунессе дорéе (блазирану младеж) која очигледно зарађује више од просечних 300 евра месечно и у новим удобним и заклоњеним кафеима срче свој Латте Маццхиатто при чему жене у огледалима од пода до плафона посматрају своје једре усне које су овдашњи пластични хирурзи претворили у пачје кљунове и перманетно се придржавају за бицепсе својих млађахних мушких пратилаца. Лепо би било знати шта су њихови очеви радили за време ратова које је распирио Милошевић; како су успели да дођу до свог богатства усред овог ојађеног друштва“.

“Но, ти пупољци већ одлазе у правцу таксиста, припадника своје генерације која носе мајице са ликом Путина или Ратка Младића, и као да су од својих очева наследили неку врсту борбене воље, иако се она – и буквално, врти у круг. Страни гости који се, када стигну до циља вожње, не сложе са огромном динарском ценом, једноставно бивају враћени кроз читав град на место одакле су кренули, бесплатно и у знак презира. То што при томе возачи троше време и бензин и што други туристи, знајући за тај спектакл, радије не узимају такси, не схвата се као лудило које штети послу“.

Једна од гошћи у “алтернативном“ локалу у Савамали има за то и објашњење: “У питању је регионални камиказа-мачизам који се базира на архаичним представама о достојанству, старији од свих шефова влада и промена режима, у кич исклесан у – на Западу некада омиљеним – филмовима Емира Кустурице, а за разлику од тога, у паметним савременим романима једног Владимира Пиштала или Владимира Арсенијевића описан као крвно балканско зло, као ментална препрека индивидуалном и друштвеном сазревању“, пише, између осталог, Марко Мартин за дневник Велт.

(ДОЈЧЕ ВЕЛЕ)

Извор: Б92

Везане вијести:

Милерова је исмијала жртве НАТО агресије и треба да се извини

Поливање Србије…

Један дан у животу Херте Милер

Патријарху су одмах одговорили, пред Хертом Милер ћуте!

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Помозите рад удружења Јадовно 1941. уплатом преко PayPal-a:

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: