Једне ноћи доста се пуцало у варошу. Поред рафала из митраљеза и пушака, чуле су се и мине или бомбе. Пред зору је пуцњава престала, а нешто касније иду усташе са обје стране пута, по грабама, и држе пушке у рукама. Неко вријеме послије њих, иде уобичајена јутарња колона усташких фамилија и стоке. Успут, враћајући се у варош, причали су да су ноћас партизани нападали Г. Поље и В. Зденце, али да су били одбијени.
У Ињацама су усташе Мирко Маркота, његов син Мирослав, Вељо Петровић, брат партизана убијеног Мирка Петровића, Мирков син Мијо, те још неки косили ливаду, сада у посједу Петровића. То је ливада Миле Басташића, мог дједа. За кошњу и косце смо сазнали дан раније и јавили у В. Барну Шукићима. Препоручено је да партизани поставе засједу и косци су косећи требали доћи пред саме пушчане цијеви. Групу је водио Никица Грба, партизан од јесени 1942. године, иначе Грубишнопољац. Не знам како му је објашњено и како се он збунио, па је запосјео негдје у Амиџића ливадама – исто у Ињаци. Чекали су негдје док сунце није припалило, па пошто косаца није било, тих четири, пет партизана и Никица крену поребром преко Амиџића и Басташића крчевина према Суботовој крчевини и стази која одатле води на шумску просјеку. Кад су идући дошли до врх Амиџића крчевина, нетко од усташких косаца је примијетио групу људи, па, кад су боље погледали, закључише да ти људи имају пушке! Оставише косе и припалише из три карабина на партизане. Кошња је прекинута, а по селу је услиједила прича: „Ишла је група партизана однекуда, ови су је уочили, распалили по њима и партизани се разбјежаше. Можда је који био и рањен“. Касније се испоставило да се Никица збунио јер тај дио ливада, који је око два километра даље од оних на којима је као дијете чувао краве, није познавао. А ми смо мислили да он то познаје као и ми. Тако не ухватише двојицу крвавих усташа, Херцеговце. Сви који смо знали како се то догодило били смо љути и разочарани. Ето, сва срећа да није страдао нитко од партизана. У усташким причама није се наслућивало да знају да се радило о намјештаљки. Коначно, те двије локације – мјесто гдје су усташе косиле и пут којим су партизани пролазили – нису се никако могле повезати. Приче око тога догађаја нису се ни смириле, а већ који дан касније – кроз ливаде Ињаце, доље од Петровића ливада па овамо преко Бартловог сокака, Амиџића ливада, Брзинових, Басташића, Шеловића, преко пута, који туда изводи из Грубишног Поља преко Сталовице и даље у шуму, па преко Прицине и Ринглове ливаде – види се нова, добро утабана стаза, блатњава од росе покошене траве. Очито је – туда је прошло пуно људи који су ишли један за другим. Неке ливаде су већ биле покошене па су неки чували краве по тим покошеним просторима. Дјеца к’о дјеца, знатижељно су ишла далеко том стазом па отуда опис који сам дао. Ми који смо још увијек тјерали краве на пашу у шуму, видјели смо ту стазу само лијево и десно од споменутог пута из Сталовице. Стаза је заиста била добро угажена. Почеле су приче о пролазу великог броја партизана, тко зна откуда, у правцу Билогоре. Вечерње колоне усташких фамилија које су ишле на спавање у “жицу” одмах су биле гушће и веће. Ујутро би најприје пролазиле бабе, краве и по које веће свињче, а онда, негдје у средини, и Мирко Маркота са својом пушком. Све чешће се увечер виде ракете. Неки кажу да се повремено бацају и у току ноћи. Ми се радујемо што видимо како се банда боји да им партизани не приђу близу „жице“. А и пуца се повремено у ноћи.
И ми смо некако покосили ливаду. Нас троје смо згртали отаву у “планке”, али имамо само једне грабље. И оне се покварише. Згрћемо вилама. Кад, ето, иде комшија Милковић из своје ливаде и носи “велике” грабље. То су грабље шире од једног метра и са њима се посао одвија пуно брже. Кажем мами нека замоли комшију да нам посуди грабље па ћемо их до вечери вратити. „Питај га ти“, вели мама, „видјет ћеш да ти неће дати тај шкртац“. Идем ја према стази и поздравим комшију. Кажем да су нам се поквариле једине мале грабље, па бисмо били захвални ако би нам посудио његове велике. Нисам ни завршио, а он рече: „Не могу вам дати да и њих потргате“! „Ето, ’есам ти рекла“, говори мама, а ја му промрнђам мајку мађарску.
Већ дуго времена немамо соли и шкија.
< Партизански плакат на Сингеровим вратима Садржај Сол и шкија >