Усташтво Румунске православне цркве

Године 1944, када је Хрватска Православна Црква усташког режима Анте Павелића извршила „хиротонију“ епископа Спиридона Мифке, у њој ће, заједно са злогласним митрополитом Гермогеном, узети учешће и румунски митрополит Висарион Пују, са мањом групом својих клирика.

Спиридон Мифка, пореклом Хрват, рођен 1902. године у Самобору и првобитно ђак католичког семеништа у Сплиту, који је касније прешао у православље и свршио богословију у Сремским Карловцима, био је познати преступник и окорели криминалац, кога је Србска Црква рашчинила још давне 1936. године, због неморала и порочног живота.

Лишен чина, напустивши жену и троје деце, Спиридон Мифка се свеједно лажно представљао, прикључио се бугарској војсци као капелан, потуцао по бугарским манастирима (где је био ухваћен у крађи), бивао избациван на улицу, све док није завршио у Немачкој, одакле се вратио у НДХ и поново прешао у римокатолицизам, на мисији код фратра Радослава Главаша који га је поставио за пароха у Горажду, одакле је Мифка одбегао у Високо.

Првобитно је Павелић епископску катедру ХПЦ понудио јеромонаху Варнави Настићу, који је ратне страхоте храбро преживљавао у окупираном Сарајеву. Пошто је Варнава Настић овај предлог категорички одбио, Анте Павелић се окренуо компромитованом Мифки. Да би Мифка био хиротонисан за владику ХПЦ, морао је, осим Гермогена, да учествује бар још један епископ. Анте Павелић се обратио Бугарској и Румунији како би им њихове цркве обезбедиле присуство жељеног епископа.

Бугарска православна црква није уопште одговорила на молбу, док је румунски патријарх спремно послао митрополита Висариона Пују да „хиротонише“ усташког владику Спиридона Мифку. Гермоген је после рата изјавио да је он био децидно против хиротонисања Мифке за епископа, али да је церимонију морао да обави под Павелићевом претњом и притиском.

Гермоген, световно име Георгиј Иванович Максимов (рус. Георгий Иванович Максимов; станица Ногавскаја код Новочеркаска, 10. јануар 1861 — Загреб, 30. јун 1945) је био руски свештеник који је уживао србско гостопримство пуних двадесет година, био је члан синода Руске православне заграничне цркве (1924—1942) и поглавар канонски непризнате Хрватске православне цркве (1942—1945) под НДХ, катедра коју ће прихватити под притиском руског емигранта-масона Григорија Миткевича, човека врло сумњиве репутације.

Због веза са властима НДХ и Хрватском православном црквом осуђен је од стране суда Руске православне цркве, а због кршења права Србске патријаршије, протеран је из Сабора Руске заграничне цркве, уз забрану богослужења.  Гермоген је 1945. године осуђен и погубљен од стране новоформираних комунистичких власти у Загребу.

ТЗВ. ХРВАТСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА И САВИЋ МАРКОВИЋ ШТЕДИМЛИЈА

ХПЦ је од самог почетка била државна установа НДХ, и, по доношењу устава ХПЦ, сам Павелић је устоличио Гермогена као поглавара псеудоцркве, и то са титулом „митрополита загребачке митрополије“ ХПЦ, на дан 6. јула 1942. године. Када је стао на чело ХПЦ, усташе су остарелом и сенилном Гермогену поставиле за сарадника Савића Марковића Штедимлију, усташког новинара и каснијег уредника загребачког „Гласа православља“, познатог црногорског отпадника и „зеленаша“.

Иза читавог пројекта стајали су нацисти Ханс Хелм и Адалберт Кунгел који су, уз сарадњу Милоша Обркнежевића (бившег саветника Карловачке митрополије), пронашли и врбовали Гермогена у манастиру Хопово, где се дотични склонио у јеку усташких погрома.

Ватикан и Степинац су поздравили оснивање ХПЦ као још један корак ка похрваћењу преосталих Срба(понајвише по градовима), али и искорак ка верској унији (преласку на „источни католички обред“) и „нестанку шизме“ са простора НДХ, један „драгоцјен дар који Хрватска може подарити Светој Столици“ (Никола Рушиновић). То је учињено када је целокупно свештенство СПЦ на територији под Немцима било већ поклано, а нестало најмање 350.000 Срба, прекоревао је кардинал Тисеран Хрвате.

Љубомир Дурковић Јакшић ће у својој књизи „Србија и Ватикан 1804-1918 “ као главне извршиоце оснивања ХПЦ именовати представника Ватикана и папског легата Марконеа и, наравно, Алојзија Степинца, викара војске НДХ.  Међутим, иза свега је стајао „Хитлеров папа“ Пије XII (1939-1958), „најамбициознији, најбезобзирнији и најокрутнији папа овога столећа“ (К.Х.Дешнер).

За постављање Спиридона Мифке на чело сарајевске епархије ХПЦ, митрополиту Гермогену је био неопходан барем још један епископ, како би церимонија хиротонисања имала било какав привид каноничности.

Као што је већ напоменуто, пошто се Бугарска православна црква није уопште огласила поводом дописа из Загреба, интервенисао је новокалендарски патријарх фашистичке Румуније, који је спремно делегирао уваженог митрополита Висариона Пују да обави ово нечувено безакоње.

Чим јој је потврђено румунско разбојништво, Србска православна црква је одмах прекинула општење са румунским новокалендарцима.

Висарион Пују био је митрополит Румунске православне цркве, пређашњи директор богословије у Галацу и викар архиепископа доњедунавског, да би 1. септембра 1918. године постао директор кишињевске богословије и, убрзо након тога, егзарх свих манастира Бесарабије.

То ће бити крвави период румунске окупације и сурове колонизације области, који ће Висариону бити одскочна даска за престижну епископску катедру Арђеша, а саму хиротонију 1921. године ће обавити тадашњи митрополит Влашке, бивши унијата и масон, будући патријарх Румуније Мирон Кристеа, уз присуство краља Фердинанда.

Пују ће две године столовати у Куртеа де Арђешу (задужбини србских краљева), да би 1923. године прешао у, Србима добро познат, бесарабски град Хотин за владику, где ће се задржати на катедри све до 1935. године.

Исте године бива изабран за митрополита читаве Буковине, са које позиције се повлачи у манастир 1940. године. Ипак, већ 1941. године, после уласка Румуније у рат против Руса, митрополит Висарион Пују бива активиран као митрополит тек окупиране Транснистрије (Придњестровља) и Одесе, у јеку најжешћих антисемитских и антимањинских покоља румунске нацистичке солдатеске.

Одатле, митрополит одлази на хиротонију Спиридона Мифке у Загреб, клирике шаље натраг у Румунију, а он одлучује да побегне на Запад, подозревајући да ће га совјети подвргнути суду због његовог саучесништва у злочинима против Јевреја и Словена, у Придњестровљу и Одеси. И, заиста, румунски Народни трибунал ће га in absentia осудити на смрт 21. фебруара 1946. године, док ће митрополит уживати политички азил у мирном градићу у близини Париза.

Преживели вођа Гвоздене гарде, нациста и организатор Букурештанског погрома, Хорија Сима, ће Висариону Пују после рата понудити место министра вера у румунској влади у егзилу, али ће ову част митрополит одбити.

Пују, стари оперативац и филокатолик, је наставио да чинодејствује у румунској црквици у Паризу, поставши глава румунских православаца Француске,под омофором Руске Заграничне Православне Цркве из Њујорка, све до 1958. године, када се повлачи на своје имање у околини Париза.

Свети синод Румунске Цркве и патријарх Јустинијан (Марина) су га већ 28. фебруара 1950. године свргли са катедре и рашчинили, али ће 25. септембра 1990. овај зликовац бити рехабилитован, у „ослобођеној “ Румунији.

БЕЗ ИЗВИЊЕЊА РУМУНСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ СРБИМА

По завршетку Другог светског рата, вољом и притиском комунистичких власти Југославије и Румуније, односи између многострадалне православне Цркве Срба и румунских новокалендараца биће поновно успостављени, иако се Румуни неће званично извинити за „овакав криминални поступак једне православне аутокефалне цркве према другој, (који се) не памти у историји православља“ (патријарх Гаврило Дожић, 1947. године).

Румуни ће само цинично изјавити да је до упућивања митрополита Висариона Пујуа на хиротонију усташког „епископа“ дошло „на иницијативу хрватске стране“ ( Епископ Сава Вуковић, Изабрани богословско-историјски радови, Успостављање канонских веза између Српске и Румунске православне Цркве после Другог светског рата).

Патријарх Гаврило „изненада умире“ 7. маја 1950. у Београду. После познатог Титовог раскида са источним (руским) блоком (којем се пришљамчила и дојучерашња колевка романског фашизма-Румунија) 1948. године, под изговором„ србске издаје“ почиње најсуровији прогон и обрачун са Србима у Румунији, конфискација имовине, тортура и присилне депортације десетина хиљада људи у пустиње Бараганске области, одакле се вратило тек око педесет процената преживелих логораша.

Вршена је подмукла десрбизација читавих области, посебно оних уз саму границу с Југославијом (Србијом). Ниједан јерарх Румунске православне цркве није се усудио да подигне свој глас и протествује против нечовечног поступања према читавом народу, који је већ изашао десеткован из Првог и Другог светског рата (који и јесу имали за циљ-истребљење Срба и Руса).

Псеудолатински и псеудоетнички конструкт – румунска нација, пошла је стопама Украјинаца и Хрвата, па је и гркокатоличко папокалендарско „православље“ Румуније сасвим природно следило новороманску државност, конвертита некадашње Молдавије и Влашке. Божјим допуштењем, и данас постоји Хрватска Православна Црква, као поруга Христу и Светом Сави.

Када утихне химна Светом Сави, када се престане са поштовањем Славе, када нестане гуслара и велелепних црквених зграда, Срба више бити неће (Андре Бар).

Срђан Новаковић, из књиге „Историја Срба, Руса и Влаха“

Извор: Центар академске речи