Усташке власти оснивају логоре смрти – Књига Јадовно 1.

Одмах након успоставе квислиншке творевине НДХ, у Загребу је основана Усташка надзорна служба (УНС). Њен Уред III је био задужен да организује концентрационе логоре по угледу на концентрационе логоре у нацистичкој Немачкој. На челу Уреда III се налазио Еуген Кватерник Дидо, којем су били подређени „сви органи редарства, оружништва, мјесних заповједништава те уопће свих државних самоуправних органа“.[1]

Од почетка маја 1941. године, Кватерник је равнатељ Равнатељства за јавни ред и сигурност (РАВСИГУР). Створен је голем полицијски апарат, с врло разгранатим службама и организацијама. УНС и РАВСИГУР су биле установе које су једине имале право да оснивају логоре у циљу масовног хапшења, мучења и убијања свих непоћудних за НДХ. Због тога су оне и основале више намјенских логора – познатих под именом: сабиралишта или сабирни логори, исељенички логори, концентрациони логори но сви су они били логори смрти.

У ове логоре су Срби и Јевреји затварани без судских пресуда. Иницијативу и одлучујућу ријеч при оснивању логора имао је Павелић, а за њим Еуген Кватерник, Андрија Артуковић и многи доглавници и министри ЦЦХ: Миле Будак, Милован Жанић, Младен Лорковић, Ловро Сушић, Мирко Пук, Јерец и други. Стварање првих концентрационих логора Павелић је повјерио емигранту Мији Вабићу Ђованију, а затим Максу Лубурићу, након Бабићеве погибије у борби с партизанима 1941. године у Херцеговини.

За уништење Срба, Јевреја и комуниста, Хрвата или било које друге националности, усташке власти су се припремале плански и смишљено. Прије но што су почели с масовним убиствима, основали су сабирне (збирне) и концентрационе логоре. Сабирни логори су имали прихватно-транзитни карактер, за разлику од концентрационих, чија намјена је било физичко уништавање. Упућивање у логоре је текло по слободној вољи великих жупана, стожерника, логорника, таборника, шефова редарства, заповједника војних формација, специјалних Павелићевих изасланика и других. Ликвидације су вршене према њиховим упутствима и наређењима, али и додатном самовољом команданата логора, њихових посада, као и усташа појединаца.

Већ од априла 1941, усташе оснивају концентрационе логоре: „Даница“ код Копривнице, „Керестинец“ код Самобора, „Госпић“, „Јадовно“, „Слана“, „Јасеновац“, који је изграђен по узору на логоре смрти у Њемачкој и трајао од 21. августа 1941. до ослобођења 1945. године. Даље се нижу: „Ђаково“, „Лоборград“, „Јастребарско“, „Тења“ код Осијека, „Феричанци“, „Сисак“, па збирни логори: „Цапраг“, „Бјеловар“, „Славонска Пожега“, и око десет логора за српску дјецу.

Дотадашњи затвори, Лепоглава, Крушчица и други, које је усташка власт преузела од Бановине Хрватске и Краљевине Југославије, с већим бројем заточених комуниста и синдикалних активиста, које су им ХСС-овски органи власти предали у априлу 1941, били су премалени, па су органи власти одмах приступили оснивању далеко већег броја сабирних и концентрационих логора.

С обзиром да су усташе већину Срба и Јевреја заточених у првим концентрационим логорима Даница и Керестинец транспортовали крајем јуна и током јула 1941. године у логоре смрти Јадовно на Велебиту и Слана на отоку Пагу, сваком од њих ћемо посветити више пажње.

Први организовани усташки концентрациони логор био је Даница, основан 15. априла. Први логораши су у њега стигли трећег дана по оснивању, 18. априла. Вио је смјештен у објектима творнице хемијских производа „Даница“, па је по томе и добио име. Имао је обиљежја сабирног и радног, али и концентрационог логора. Усташки повјереник у Копривници, Мартин Немец, уз помоћ припадника Гестапоа и официра СС-а, припремио је овај простор за логор. За успоставу и функционисање логора, усташе су наређења и упутства добијали од Еугена Кватерника, Мије Бабића и Мије Бзика из Загреба, а у логор је неколико пута долазио и сам Андрија Артуковић. Прва масовнија група, 510 Срба с подручја Грубишног Поља, допраћена је у овај логор из Загреба 29. априла око 17 сати.

На жељезничку станицу у Грубишно Поље је 26. априла у 20 сати приспјео посебан влак. У њему су били полицајци из Загреба, група усташких емиграната и неколико цивила, са усташким вођом, поручником Шарићем. Те вечери су одржали састанак код католичког попа Пере Сивјановића. Договорили су се да позову домаће усташе и исто вече отпочну с хапшењима Срба. О збивањима те ноћи, и само нешто касније, свједочи Бранко Бојичић, који је те ноћи био ухапшен, а из логора Даница пуштен након шест мјесеци, јер га је спасила супруга Хрватица: „У 8 сати, 26. априла 1941, стиже посебни влак на станицу са 30 вагона. Око 9 сати упадају у моју кућу, станујем на станици, загребачки полицајци и неке непознате усташе, пребацују и разбацују по кући све, једни се пењу на таван, други се шире по цијелој кући, траже оружје, псују, на крају ме вежу ланцима, изводе пред кућу и питају јесам ли четник. Одвели су ме до влака и наредили ми да се попнем у вагон. У вагону је већ био свезан Божо Кљајић и Марко Јовић. Ту смо били око 1 сат, затим су нас одвели у школу, гдје је већ било пуно људи, све Срби из Грубишног Поља. Стално су доводили све нове и нове групе људи. Око пола ноћи дошао је усташа емигрант Шарић, који нам је одржао говор, рекао да смо четници и да нам нема више мјеста у Независној Држави Хрватској. У току ноћи молили смо да нас пусте на заход, и како се који враћао из захода, шаптао је: ’Не идите, јер тамо јако туку’. Усташа Какша тукао је Бранка Кљајића и мене. Ујутро су нас одвели на станицу, натрпали у вагоне и затворили. Око 12 сати доводе групу људи из Доње Рашенице, а око 13 сати из Мале и Велике Барне. Укупно нас је било 510. Наше жене и дјеца су тражили и молили да ли нам смију дати храну, али усташе нису дозвољавале. У суботу 27. априла 1941. године увечер кренуо је тај влак и око 1 сат стигли смо у Загреб на западни колодвор. ’Четници долазе’, чула се вика са станице. Стрпали су нас у полицијске камионе и отпремили у просторије Загребачког велесајма. Када смо стигли у просторије Велесајма, морали смо дигнути руке и по двојица улазити у дворану. Узимали су нам сатове и прстење, а усташе и полицајци су нас тукли неким справама сличним лопатама. У тој су нас дворани страшно тукли, а вани су радили мотори камиона да се не чује наш јаук. Даље од дворане стајао је један аутомобил који је имао необично јака свјетла, а свијетлио нам је тачно у очи. По средини дворане био је натегнут један конопац. Ми смо морали трчати из дна дворане према свјетлу, и сви смо падали преко конопца, а усташе су се смијале и поново нас тукле. Сада су нас на простору Велесајма стрпали у вагоне и отпремили у Копривницу. У 17 сати 29. априла дошли смо у Копривницу у творницу ’Даница’ гдје смо били први логораши. У 21 сат стигле су усташе емигранти и страшно нас тукли. Милану Инђићу из Грубишног Поља пребили су четири ребра, Алекси Босанцу из Грбавца десну ногу и Бранку Дражићу из Грубишног Поља лијеву ногу на два мјеста. Страшно су тукли Милана Турајлијића, јер је био у одијелу финанца. Након три дана први пута смо добили храну. Усташе су нам стално говориле да смо ми ухваћени у шуми с оружјем у руци као четници, и зато су нас стално тукли. Храну смо добијали једанпут дневно, и то у 17 сати мало воде и у њој кухана два-три комадића крумпира. Пакете са храном и одјећом, које су нам породице слале, нисмо добили, њих су усташе између себе дијелиле. Сваку ноћ долазиле су усташе и тукле нас.“[2]

Касније су у логор допремани и бројни други Срби, Јевреји и непоћудни Хрвати из Бјеловара, Крижеваца, Гарешнице, Дарувара, Пакраца, Винковаца, Сремске Митровице, Копривнице, Глине, Вараждина, Загреба, Карловца, Огулина, Дервенте, Сарајева, Бањалуке, Бијељине, Тузле и бројних других мјеста с територије НДХ.

Већ након мјесец дана од формирања, у логору је било заточено 1.007 интернираца. Њихов број се стално повећавао, о чему свједоче бројни документи и изјаве преживјелих логораша. Према досад истраженим подацима, може се тврдити да је у овом логору било око 5.600 заточеника, иако се у појединим документима наводе цифре од осам па и више хиљада људи.[3]

Иако у овом логору није било масовних убистава, терор над заточеницима је био знатан. Мучење логораша и задавање тешких тјелесних повреда биле су свакодневне појаве. „Срби су били страховито злостављани па је ријетко који од њих био да није био пун масница по цијелом тијелу и да није имао натечену главу, руке и ноге. Било је и таквих случајева злостављања да су појединци имали потпуно плаве главе и образе од подљева крви и немоћни лежали по подовима, а понеки су дан два касније изнешени мртви из логора.“[4]

Појединци су мучени и убијани. Др Фран Прауншпергер, који је ухапшен у Ерижевцима и 27. априла, с још 14 ухапшених Срба и Јевреја, спроведен у Загреб, а затим 11. маја, с 30 Јевреја и Срба, одвезен у жељезничком вагону у Даницу, описујући усташка злодјела над затвореницима у овом логору, у својој изјави од 9. августа 1945. године, поред осталог, износи:

„У логору су били отац, син и унук по презимену Царевић, јер је син имао високо југословенско одликовање, те су сва тројица били тучени сваки дан. Син је био тако испретучен да су му на лијевој страни прса, поред срца, била сломљена три ребра, која су код дисања гласно шкргутала. Унаточ тога су га и даље тукли, док није заједно са оцем и својим сином отпремљен у Лику (вјероватно у Јадовно, прим. аутора).“[5]

Прауншпергер наводи више примјера злостављања и мучења. Истиче да су се усташе наслађивале понижавањем др Ладислава Ханжека, посебно усташа Јозо Павичић, кројачки помоћник, који је министра Ханжека тјерао да купи папире који су пали покрај латрине, а не у клозетску јаму: „кад је др Ханжек узео дрвени штапић да набоде оне изметинама замазане папире и да их скупи, био је тучен и морао их је голом руком побирати јер да је то и ‘превећ фини посел за министра’“.[6]

Многи су пребијани, а око двије стотине заточеника је у овом логору ликвидирано.[7]

Сви заточеници су били извргнути страшној самовољи усташа, који за своје злочине ником нису одговарали. Хрвате комунисте су у овом логору мучили као и Србе и Јевреје, а посебно православне свештенике у бараци „смрти“. У њој су убијена, уз ужасно мучење, и двојица жељезничара: Илија Јоветић из Плашкога и Тодор Затезало из Дубрава код Огулина, отац деветоро дјеце.[8]

Злочинима су се истицали заповједник логора Мартин Немец и његова два сина, Мартин и Винко, његови замјеници, Ђуро Шајатовић, месар, Павао Гажи, сајамски мешетар, Јозо Павичић и Стјепан Згорелец, те Никола Херман, други заповједник логора, а иначе усташки повјереник за град и котар Копривницу. Но, нарочито чувен по злодјелима је био трећи заповједник, емигрант Пижета, са својим херцеговачким и далматинским усташама. Прије њиховог доласка, усмјерења за рад логора су давали и помагали Миле Будак, Мијо Бабић, па и сам Андрија Артуковић. Из логора Даница је, у времену од 30. јуна до 21. јула, у пет жељезничких композиција транспортовано 2.500 Срба и Јевреја у концентрациони логор Госпић, те у усташке логоре Јадовно и Слана, гдје их је највећи дио усмрћен. Из записника заповједништва логора сазнајемо да је до 15. јула из Копривнице у Јадовно пребачено 1.960 заточеника, углавном Срба.[9]

Према изјави проф. Милана Радеке из Карловца и Милана Полака из Загреба, у Јадовно је у пет транспорта упућено 2.500 затвореника. Ову бројку износи и Прауншспергер, истичући да је и сам заповједник логора Даница, Никола Херман, казао: „А ја сам им ипак за онога Бабића (Мијо Бабић, заповједник логора Слана, прим. аутора) послао у Лику 2.500 Влахов (Срба, прим. аутора) и још им то није било доста. Одужио сам се својој Независној Држави Хрватској.“[10] У неким документима се спомиње и бројка од 2.700 Срба и Јевреја одведених из Данице у Јадовно, и истиче да је након посљедњег транспорта, који је за Госпић отишао 21. јула, са 40 пломбираних теретних жељезничких вагона, у којима је било 1.400 Срба, у логору остало 400 Хрвата и 22 Србина, јер су их својим везама успјеле задржати супруге које су биле католкиње.[11]

То у својој изјави тврди и Милан Вуксановић из Сремске Митровице, кога су усташе, са још 28 Срба, ухапсили 6. маја и одвезли у Винковце, а 9. маја, са 101 Србином, у Загреб, а затим у Копривницу. Он истиче да је остао у Даници с Хрватима „и то вероватно зато што сам по рођењу Црногорац“,[12] док су сви остали отпремљени за Јадовно.

Божо Шварц, Ђуро Медић и неколико других свједока у својим изјавама наводе да је у пломбираним сточним жељезничким вагонима било натрпано по 70 људи, без хране и воде. Владо Маланчец, адвокат из Копривнице, који је крајем априла ухапшен у Загребу и отпремљен у логор Даницу, каже: „Почетком српња почели су нас отпремати из Копривнице. Мене су са неколико стотина ухапшеника затворили у вагоне и бломбирали, те нас након гадног путовања по прилици 30 сати искрцали у Госпићу на жељезничкој станици, одакле су нас ноћу пјешице тјерали у затвор Госпић код Окружног суда. Након краћег времена отпремили су нас везане у групама у Велебит у крај који се зове Јадовно. Само мјесто гдје су нас смјестили зове се Медвеђи брлог. Ту смо били најприје помијешани са православцима и Јеврејима, онда су нас католике свега 32 — одвојили, те нас неколико отпремили натраг у Госпић код Окружног суда.

Сви преостали ухапшеници на Јадовном, а и много других који су тамо допремљени (добрих неколико хиљада), затучени, поклани, те мртви или полумртви побацани су у јаме.“[13]

Међу католицима који су из Копривнице транспортовани у Јадовно био је и др Ладислав Ханжек. Његова супруга Ида се с њим састала у Јастребарском 1. септембра, на његовом повратку из Госпића, и тада јој је он испричао да су из Данице упућени марвеним вагонима у Госпић, камо су путовали два дана и двије ноћи, без хране и воде. Стигли су трећег дана увече, а од станице до казнионице су их спровели усташе и успут их тукли. Исте ноћи је један усташа ушао у ћелију и упитао: „Гдје је онај неизљечиви Југословен из Крижеваца?“, и са још двојицом га извукао на ходник, гдје су га страховито тукли кундацима, сломивши му четири ребра. Пошто је пао у несвијест, усташе су га бацили натраг у ћелију, мислећи да је мртав. Сљедећег дана је, онако испребијан, отпремљен с групом Срба и Хрвата на Велебит, у логор Јадовно. Тамо је 19 дана лежао под ведрим небом, са сломљеним ребрима, а онда, с још 31 католиком, враћен у госпићки затвор.[14]

Фран Прауншпергер у поменутој изјави износи да су, закључно с 21. јулом, „готово сви православци из логора ’Даница’ (осим оних који су ожењени католкињама) транспортирани у Лику и затим сви Јевреји, а међу њима и они најмлађи који су сачињавали радну бојну а дошли су из Загреба, њих 200, те Хрвати који су сматрани непоћудни. Прије транспортирања сви логораши били су опљачкани од усташа“.[15]

Низ детаља о одвођењу заточеника из Данице у Јадовно сазнајемо из преписке вођене између усташког Повјереништва за град и котар Копривницу, Заповједништва концентрационог логора Даница, предстојника жељезничке станице Копривница и Равнатељства за јавни ред и сигурност Велике жупе Лике и Гацке. Из ових докумената произлази, што потврђује изјава проф. Милана Радеке, да је први транспорт Срба и Јевреја из Данице упућен 30. јуна, затим 4, 9, 18. и 21. јула.

О транспортима свједочи и допис равнатеља Жупног редарственог равнатељства за јавни ред и сигурност у Госпићу Стјепана Рубинића, уједно и заповједника логора Госпић, којим обавјештава заповједништво логора Даница и жељезничку станицу у Копривници да су транспорти стигли у Госпић.[16]

Други по реду концентрациони логор у НДХ био је Керестинец, основан 19. априла 1941. године, дан после доласка првих заточеника у логор Даница. Смјештен је у дворцу некадашњег бана Михаловића код Самобора, удаљеном 18 км од Загреба. Заправо, по наређењу равнатеља Редарственог равнатељства у Загребу др Јосипа Враговића, дворац Керестинец је претворен у логор за похапшене загребачке Србе, а и оне које су убрзо довозили из других мјеста. У наредби у вези са овим логором, Враговић је, поред осталог, записао: „Ухапшени православни преселење у логор Керестинец“.[17] Ово наређење је услиједило по заповиједи тадашњег усташког повјереника за јавни ред и сигурност у Загребу, Еугена Кватерника Диде, а провео га је надзорник редарствене службе Редарственог равнатељства Никола Тићак.

За заповједника логора је постављен Младен Хорватин, који је тих дана са својих 20 стражара у логор примио прве затворенике, углавном богатије и виђеније загребачке Србе. У вези са овим, „Хрватски народ“ 23. априла 1941. године објављује: „Четници интернирани у дворцу Михаловића у Керестинцу“.[18] Надаље се наводи да је „усташко редарство смјестило један дио ухићених четника и непоћудних елемената у овај дворац.“

Овдје је потребно рећи да се није радило ни о каквим четницима, нити тада, нити касније, него о Србима, које су усташки прваци и њихови истомишљеници називали тим именом да би у јавности НДХ имали неку врсту оправдања. То потврђује, на саслушању пред истражним органима 26. децембра 1947. године, и сам командант овог логора, Младен Хорватин. Он истиче, поред осталог, да је само над једним од многобројних заточеника извршио „истрагу“ зато што му је у полицијском картону била евидентирана ријеч четник, али је могао, како каже, само констатирати „да је југофил“.[19]

Усташе су тада и касније у појединим документима, у штампи поготово, наводили да су ухапсили и интернирали у логор четнике. Тако су поступили и у јулу 1941, када су комунисти извршили пробој из логора Керестинец, извјештавајући да су се побунили и побјегли „четници“.[20]

Котарска област у Самобору је обавијестила Равнатељство за јавну сигурност и ред у Држави Хрватској да је „19. априла основан у Керестинцу логор за непоћудне елементе у којем имаде данас 200 интернираца.“[21] Иста котарска област већ 3. маја упућује извјештај и Министарству унутрашњих послова, у којем наводи да је 19. априла у Керестинцу основан логор и да у њему има 300 интернираца, што значи да је број заточених веома брзо растао.

Усташе су заточенике приликом хапшења или уласка у логор пљачкали, па су њиховим новцем, у износу од 176.364,75 динара, покрили трошкове постављања жељезних решетака на прозоре дворца и друге потребе усташке страже, а већи дио овог новца, којим је располагао командант логора Младен Хорватин, подијелили су међусобно.[22]

Овај логор се састојао од три просторно одвојена дијела: српско-југословенског, јеврејског и комунистичког. Они су управо и настали овим редом, јер су Срби хапшени међу првима, па је њихов дио логора први и најбројнији. На почетку је у њему било 156 Срба, 59 Хрвата комуниста и антифашиста, 18 Јевреја, 3 Црногорца, 3 Руса, 3 Словенца, те по један Италијан, Румун, Нијемац и тројица осталих.[23] Они ће убрзо бити раздијељени према националној припадности.

У „српско-југословенски“ дио су смјештени Срби који су у Загребу хапшени од 11. априла и били затворени у загребачким затворима. Просторије у којима су боравили налазиле су се на пољопривредном добру. У ствари, то је био житни магацин, удаљен око 300 метара од дворца Керестинец. Затвореници су свакодневно радили на пољопривредном добру. Спавали су на поду с мало сламе, у влази, са штакорима. Хигијенске прилике су биле веома лоше и тешко подношљиве, а послије напада нацистичке Њемачке на Совјетски Савез, 22. јуна 1941. године, стање се погоршало.

Након пробоја комуниста из овог логора, већина Срба је 14. јула отпремљена у загребачку полицију, да би сутрадан око 300 њих било укрцано у сточне вагоне и транспортовано у Госпић, а затим у логор Јадовно, гдје су сви побијени. Прије тога, у мају, 250 затвореника је из овог логора отпремљено у логор Даницу код Копривнице, а из њега у Госпић, па у Велебит, гдје су усмрћени.

„Жидовски“ дио у овом дворцу је основан 1. маја, када је заточено 80 загребачких адвоката Јевреја. Они су у логору затекли 300 Срба, међу којима је било и југословенских војника.

Иако су адвокати Јевреји након 14 дана пуштени кућама, усташе су већину њих поново ухапсили и с другим Јеврејима из Жидовског логора Самобор[24] и околних мјеста допремили у Керестинец. У њему су неки остали до 20. јуна, а неки до 15. јула, када је око 400 мушкараца, жена и дјеце отпремљено у Самобор, а један дио у Госпић, те у Јадовно и у Слану. У самом Керестинцу су дотад били смјештени по собама дворца, у једној великој шупи и по таванским просторијама. Радили су на пилању и цијепању дрва, чишћењу стајске канализације, уређивању парка и другим пословима.

„Мања група адвоката смјештена је на тавану дворца, док је већи број смјештен у једној великој шупи. Кревета и других спрема за становање није било, него смо одмах по доласку сами по наређењу с оближњега добра донијели сламе коју смо разастрли и на њој спавали.“[25]

„Комунистички“ дио логора је основан 22. маја и у њему је крајем јула било око 100 заточеника. Њих су усташе, из разумљивих разлога, чували с посебном пажњом. Но, и поред тога, комунисти су у ноћи између 13. и 14. јула успјели да организују пробој из логора, али је већина њих била ухваћена или убијена у бијегу. Они који нису успјели побјећи, одведени су, заједно са Србима и Јеврејима, у логор Госпић и побијени у логорима Јадовно и Слана.[26]

Садржај

[1]   Ускрс државе Хрватске (брошура), Загреб 1942. Уред усташке надзорне службе је непосредно руководио концентрационим логорима.
[2]   Изјава Бранка Бојичића, АС, бр. 32/1-6.
[3]   Мирко Першен у књизи Усташки логори (1946), на страни 40, наводи 5.000 заточеника; Здравко Диздар у чланку Логори на подручју сјеверозападне Хрватске у току Другог свјетског рата 1941-1945 (ЧСП 1-2, 1990, Институт за сувремену повијест, Загреб), на стр. 88, наводи 5.600 логораша, од којих је 1.960 убијено у усташком логору Јадовно; Фрањо Здунић Лав у н. д. наводи да је у Даници било више од 5.000 заточеника, од којих 4.500 Срба, 400 Јевреја и 100 Хрвата, а да је у самом логору убијено 200 људи, углавном Срба; Божо Шварц, један од заточеника, у својој изјави од 17. јула 1943. године каже да је у Копривници почетком јула 1941. било око 8.000 особа, углавном Срба, и да су сви они транспортовани, с Јеврејима и једним бројем Хрвата, у усташки логор Јадовно и неке друге логоре; АХ, ЗКРЗ 1872/47, кут. 10.

        У документу Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, под бројем 12897, наводи се да се бројно стање заточеника у овом логору кретало обично од 6 до 10 хиљада, „дневно су једне групе отпремане у Госпић, а друге пристизале, па се може рећи да је кроз Копривницу прошло и више од 30 хиљада заточеника.“ АВИИ, Архива непријатељских јединица, Рег. бр. 1-44.
[4]   Изјава Милана Полака од 2. априла 1947, АХ, ЗКРЗ бр. 1872/47 кут. 77.
[5]   Изјава Франа Прауншпергера од 9. августа 1945, АХ, ЗКРЗ, ГУЗ 46-64/45 кут. 69.
[6]   АХ, ЗКРЗ, Зх. 15131 а 15142/1.
[7]   Исто.
[8]   Изјава Анте Шимуновића од 26. октобра 1942, АХ, ЗКРЗ, ГУЗ 46-64/45, кут. 69.
[9]   Исто.
[10]   АХ, ЗКРЗ ГУЗ 46-64/45, кут. 69.
[11]   АХ, ЗКРЗ, 1872/47, кут. 10.
[12]   АС, бр. 30/1-4.
[13]   АХ, ЗКРЗ ГУЗ 46-64/45, кут. 69.
[14]   АХ, ЗКРЗ, ГУЗ 46-64/45, кут. 69. и ЗКРЗ бр. 437/45. Др Александар Блајсвајс (Bleisweiss) у својој изјави спомиње да је и он тада камионом враћен из Јадовна у Госпић. Др Ханжек је из Госпића стигао у Јастребарско 1. септембра 1941. године, гдје се састао са супругом, а затим је враћен у логор Даницу. Од злостављања и глади је умро у логору Стара Градишка 20. јуна 1942.
[15]   АХ, ЗКРЗ, ГУЗ 46-64/45, кут. 69.
[16]   АХ, ЗКРЗ, ГУЗ. Усташко повјереништво за град и котар Копривницу, НДХ, број 731/41, кут. 1.
[17]   Уруџбени записник Редарственог равнатељства у Загребу од 19. априла 1941, АХ.
[18]   Записник о саслушању Младена Хорватина, од 26. децембра 1947, РСУП СРХ, Уруџбени записник Редарствене области Загреб, 1941, ред. бр. 1046;
[19]   Исто.
[20]   Исто.
[21]   Извјештај Котарске области Самобор, бр. 19 и 24/1941, ХАК, кут. 3.
[22]   Види опширније: Диздар Здравко, Логор Керестинец, Повијесни прилози Института за хисторију радничког покрета Хрватске, зборник радова, Загреб 1989, 151.
[23]   Исто.
[24]   У првој фази стварања система усташких логора оснивају се тзв. „сабиралишта“, „збиралишта“, „сабирни логори“ итд. То су била привремена боравишта ухапшених, углавном Срба и Јевреја, одакле су се вршиле депортације. Таква су била у Драганићима поред Јастребарског, у Писаровини, у Славетићу, недалеко од Јастребарског, у Самобору, у самом Загребу и другим мјестима (прим. аутора).
[25]   АХ, ЗКРЗ, ГУЗ 2235/25б 3-5, кут. 15.
[26]   Опширније о овоме логору види: Диздар Здравко, н. д., 145-190.

Преузмите књигу у PDF формату:

Назад на садржај књиге