Усташка идеологија је постојала и пре Хрватске: Погледајте ко је њен оснивач

Иако слабије упућени или злонамерни тврде да се ради о предизборној кампањи која се захуктава у Хрватској, ради се о континуитету антисрпске политике која у хрватској политичкој мисли представља нит која никада није прекидана, па ни онда када је хрватска држава постојала само у сновима најзагриженијих хрватских националиста.

Бивши хрватски премијер Зоран Милановић тврди да су Анте Старчевић и Стјепан Радић „темељи хрватске куће без којих нема ни приземља ни првог спрата“. Стјепан Радић је српској јавности познат као оснивач Хрватске сељачке странке, а још познатији као неко ко је у тадашњем заједничком парламенту учествовао у провокацијама на рачун српских жртава из Првог светског рата. Међутим, Анте Старчевић је далеко мање познат, а далеко значајнији по обиму активности и (не)делу које је оставио у аманет наредним генерацијама хрватских политичара.

Анте Старчевић је био хрватски политичар, писац, и уз Еугена Кватерника оснивач Хрватске странке права, утемељене на хрватском државном праву као основној идеолошкој водиљи. Хрватско државно право је креација која има за циљ да одржи привидан континуитет наводне хрватске државности, од средњовековне краљевине до данас. Оно се базира на уверењу да Хрвати имају наводни хиљадугодишњи континуитет на територијама које насељавају или сматрају својим, и да су исти очували упркос поразу и окупацији од стране Аустроугарске. Хрватска политичка мисао је, без обзира на идеолошко одређење, сагласна око тога да Хрватска није окупирана, већ да је слободном вољом своје право управљања државом „пренела“ на Аустроугарску.

У Хрватској не постоји закон који може да казни Милановића, али то не значи да ће остати некажњен

Поред историјске фикције о „континуитету“ хрватске државности, ова замисао у мејнстрим пласира и опасне територијалне претензије. Наиме, према идеолозима хрватског државног права, Хрватској историјски припадају Хрватска у данашњим границама, читава Босна и Херцеговина, Срем и Бока Которска. Из овога се јасно може извући континуитет ове идеје која сеже више векова уназад, све до њеног привременог остварења кроз монструм творевину тзв. НДХ.

Старчевић се у данашњој Хрватској сматра родоначелником хрватског национализма и назива „оцем домовине“. Између осталог, његов споменик се налази испред правног факултета у Загребу, а главни градски трг у Осијеку носи његово име, што довољно говори о значају који му придаје хрватска историографија, али и становништво. Његова искључива расистичка идеологија се базирала на хрватском државном праву, србофобији и антисемитизму. Познати његови цитати су да „од Триглава до Солуна живи само један народ – народ хрватски“, „Србе треба ставити ван закона“, „Славосерби су смеће народа“ и њима слични.

Након пропасти Раковичке буне Старчевићу је сугерисано да се у већој мери окрене Русији, што је последично водило попуштању антисрпског притиска и померању негативног фокуса усмереног ка југословенској идеји. Међутим, прикривена србофобија је била кратког даха. Када је Старчевић због старости препустио странку другима, до изражаја долази још екстремнија србофобна линија под утицајем Јосипа Франка, који је из Беча добијао гаранције о наводном „тријалистичком уређењу“ Аустроугарске, односно положају Хрватске као једног од три конститутивна елемента Монархије.

Други хрватски политичари тог времена који су се сматрали умеренијима, попут Јосипа Јураја Штросмајера и Фрање Рачког, су за разлику од Старчевића Србима признавали Србима етничку посебност, али су их и они сматрали политичким делом хрватског народа. Старчевић није поживео довољно дуго да види примену својих политичких начела у пракси, уништавањем српске имовине под диригентском палицом Јосипа Франка. Међутим, његова идеологија је касније представљала окосницу усташког покрета који је спровео геноцид над српским народом, а и данас представља погонско гориво хрватске политичке елите, па чак и оних политичара који желе да се представе као левичари и проевропске демократе.