Усташка геноцидна пропаганда – Књига Јадовно 1.

Како законодавством тако и пропагандом, усташке власти подстичу развијање што веће мржње против српског народа како би оправдали злочиначка дјела, приказујући истовремено усташки покрет као ослободилачки, који је, уз помоћ Бога, ускрсао на срећу хрватског народа. Усташка пропаганда је имала снажан расистички карактер, јер је ишла јасно свом циљу истребљењу Срба и Јевреја из Хрватске, и све подређивала само томе. Намјера је била биолошко уништење Срба и Јевреја, са задатком стварања „чистог животног простора“ Хрвата.

Ипак, у том систему су постојале одређене разлике када је ријеч о пропаганди према Србима и Јеврејима. Јевреја је било далеко мање и према њима су усташе примењивале њемачки приступ „расне политике“. Срба је било знатно више,[1] па је и пропаганда у односу на њих морала имати другачији интензитет, морала је бити снажнија и стално наглашавати да иза ње стоји Трећи Рајх. Требало је у свијест хрватског човјека улити што више „чињеница“ које ће оправдати акције србождерства. Пошто је „рјешавање“ питања Срба било и сложеније, и пропаганда је морала бити агресивнија, разноврснија и што примјеренија постављеном задатку – њиховом истребљењу.

У провођењу усташке пропаганде, као идеолошко-политичка основа су послужиле ријечи усташког поглавника Анте Павелића да ће „проговорити усташки бодеж и самокрес“, као средства за стварање „чистог хрватског простора и чисте хрватске нације“. Као мото су одзвањале његове ријечи још из 1927. године: „Како би могла Хрватска – пуна западне културе, латинске и германске културе, италијанске хуманистичке културе и германског романтизма – ићи заједно с православним грубим, дивљим и окрутним Србином.“[2]

Тако је политичка пропаганда, у својој суштини, била наставак усташких ставова о „српском питању“ утврђених прије успоставе квислиншке државе Хрватске. Одмах након Павелићевога говора и срдачног обраћања хрватском пучанству на Марковом тргу 21. маја 1941. године, усташка пропаганда је попримила врло широке размјере, поставши непосредни увод конкретној пракси остварења плана потпуног уништења српског народа у Хрватској. Од тада, у усташкој штампи и на радио-таласима, као и у говорима бројних функционера, истицано је да Србима нема мјеста у НДХ, да Хрватска није њихова домовина, јер су се они на тај простор доселили накнадно. Срби су вјечита опасност за егзистенцију хрватског народа и за његове тежње ка националном ослобођењу, и као „страни елементи“ су увијек били и јесу противници „ослободилачке“ борбе Хрвата.

Због свега овога је требало хитно „рјешити“ српско питање, како би НДХ могла опстати и развијати се. Од тада се као темељна парола наглашава „Њима ће судити праведни хрватски народ“, коју је Павелић у говору 21. маја парафразирао ријечима: „Прошла су времена кад је хрватски народ био предметом. Сад је хрватски народ господар, а све ће друго бити његовим предметом.“[3]

Већ од 10. априла 1941. године, политичка кампања против српског и јеврејског народа распаљује усташке активности у све масовнијим хапшењима, злостављањима, затварању и убијању свих оних који су се нашли на путу остварења усташких тежњи према чистоћи и независности Хрватске. Злочини се претварају у организовани систем власти НДХ. Управо због бројности српског народа у Хрватској, усташки злочини попримају масовна обиљежја. Упоредо с масовним убиствима, проводе се покрштавање и исељавање српског живља. Срби су стављени ван закона и с њима се могло радити шта се хтјело, важно је било да нестану с територије НДХ.

„Српски народ под влашћу НДХ био је претворен у дивљач за слободан лов“, с пуним правом је закључио специјални изасланик њемачког Министарства иностраних послова за југоисток Херман Нојбахер (Hermann Neubacher) у јесен 1943. године. Овај нацистички дипломата је простопроширеном реченицом вјерно описао трагедију која је снашла српски народ под усташком влашћу.

Нојбахер не гријеши када каже да је НДХ била земља „најужаснијих масовних убистава у свјетској хисторији“. Страдање српског народа првих дана и мјесеци по успостављању НДХ то увјерљиво показује. Масовне покоље Срба на Кордуну, Банији, Лици, Горском Котару, Далмацији, сјеверозападној Хрватској, Славонији, Срему, Босни и Херцеговини прати талас усташке пропаганде током маја, јуна и јула. На многобројним политичким скуповима организованим широм НДХ[4] говорници су се, тумачећи циљеве усташког покрета и НДХ, напросто натјецали који ће с више жестине и мржње, што погрднијим ријечима, вријеђати и понижавати српски народ. У свим говорима је упућиван позив на радикално „рјешавање српског питања“, позив на истребљење овога народа.

Најактивнији у геноцидној пропаганди и прецизирању усташке политике према српском народу био је усташки идеолог и доглавник Миле Будак. На свим зборовима на којима се Будак дотицао питања српског народа у НДХ прво је пријетио прогонима и чишћењем. Тако је у Вуковару, 8. јула 1941, окупљеном хрватском пучанству тврдио да Срби који живе у Хрватској и нису Срби, него „дотепенци“, које су Турци довели са истока као носаче и слуге: „Они су уједињени само са православном црквом, а ми нисмо успјели да их асимилирамо. Међутим нека знају да је наша лозинка: Или се поклони, или се уклони.“[5] Ту у Вуковару, доглавник Будак је за Србе још рекао да „су дошли у ове крајеве као гости“ и да би „требали већ једном да напусте те крајеве“, јер је то „хрватска-католичка и муслиманска домовина“.[6] За православне Србе нема мјеста у НДХ: „Хрватска је држава двију вјера, католичке и муслиманске, а Срби су уљези који су дошли као турске слуге и који су помицали камен међаш православља на штету католичанства. Поглавник је провидност божја, која је дошла да ради у интересу католичке цркве. На нашој оданости цркви и католичкој вјери темељи се рад усташа. Свемоћни је поставио границу двају свјетова на Дрини, она је граница истока и запада.“

У Пакрацу, 20. јула 1941, Будак допуњује своје мисли, не бирајући ријечи како би окупљену масу што више подјарио и усмјерио на терор према српском народу. „Ви добро знате и за ону народну: ‘Једнога Влаха (Србина, прим. аутора) посади и погости за столом, а другога свежи у врећу и сједни на њега.’ Што ти мисли онај за столом, исто ти мисли онај под столом. Зато запамти и ово: С Влахом једи само пола здјеле, а од пола здјеле удари га здјелом по глави, јер ће и он тебе.“[7] Фанатични усташа Миле Будак је на великој скупштини у Госпићу, већ 2. маја, кратко и јасно образложио план НДХ о „забрани“ српског народа и на незаобилазан начин показао како усташе мисле рјешити питање његовог потпуног истребљења. У Госпићу он узвикује: „Један дио Срба ћемо побити, други раселити а остатак ћемо превести у католичку вјеру и тако претопити у Хрвате.“[8] Клеро-фашистички начин којим је Будак мислио рјешити питање скоро два милиона Срба није само његов, него и свих других усташких функционера. Како је он говорио и савјетовао, тако су и радили доглавници и усташе, у које је, како износи у својој окружници од 28. априла, надбискуп Алојзије Степинац имао пуно повјерење.

Усташки министар др Милован Жанић, кога је Степинац првог посјетио на дан проглашења НДХ и честитао му стварање свете и божје Хрватске, на збору у Новој Градишци је пријетио, с много мржње својствене усташким зликовцима: „Усташе! Да знате, ја говорим отворено. Ова држава, ова наша домовина, мора бити хрватска и ничија више. И зато они који су дошли овамо, ти треба и да оду. Догађаји кроз стољећа, а особито ових двадесет година, показују да је ту сваки компромис искључен. Ово има бити земља Хрвата и никога другога и нема те методе, коју ми нећемо као усташе употријебити, да начинимо ову земљу збиља хрватском и да је очистимо од Срба који су нас стотине година угрожавали и који би нас угрозили првом згодом. Ми то не тајимо, то је политика ове државе и то кад извршимо, извршит ћемо само оно што пише у усташким начелима. Нека се не заборави да ми имамо ван наших граница у самој Америци око осамстотина хиљада Хрвата, па нећемо тај јадни свијет, који је ишао у Америку трбухом за крухом, јер га није имао у својој домовини, нећемо заборавити тај свијет. Тај свијет треба да дође натраг и да овдје настани огњишта која ћемо очистити.“[9]

Усташки министар правде Пук у Глини изјављује: „У повељи цара Леополда стоји већ написано, да ће ти елементи (Срби, прим. аутора), који су к нама досељени, отићи натраг кад дође вријеме, а сад је то вријеме дошло.“ На збору у Крижевцима, 6. јула, на којем је говорио и Миле Будак, Пук не заостаје за њим у излијевању мржње према српском народу и у потицају на његово уништење. Он српски народ назива талогом и смећем Балкана и при том истиче да се Срби требају вратити тамо одакле су дошли прије двјеста и триста година. „Не можемо дозволити да у нашој народној држави владају два народа. Један је бог и један је народ који влада, а то је хрватски народ.“[10] Будакову поруку Србима „Или се уклоните, или се поклоните“ уз велико одобравање и пљесак крвожедних усташа, он је допунио: „Или се уклоните из наше домовине милом, или ћемо вас истјерати силом.“[11]

У говору у Дугом Селу, Александар Сајц је истакао: „У Хрватској више нема мјеста странцима, Србима и Жидовима је заувијек одзвонило… То хрватска усташка власт хоће, а што она хоће, то ће се и догодити… Да би наш Поглавник своје дјело могао извршити, потребно је да с неограниченим повјерењем и вјером у Њега и Његову владу примате сваку Његову одредбу… Срба и Жидова нити може бити, нити ће их бити, јер зато јамчи хрватска војска и хрватске усташе.“[12]

У разбуктавању мржње према Србима не заостаје ни др Младен Лорковић, високи усташки функционер, који на усташком збору одржаном 27. јула у Доњем Михољцу истиче мисли заједничке хрватском епископату и хрватској усташкој влади: „Хрватски се народ мора очистити од свих оних елемената који су за тај народ несрећа, који су му туђи и страни, који у том народу растварају његове здраве снаге, који су тај народ кроз десетљећа и стољећа гурали из једног зла у друго. То су наши Срби и Жидови.“[13]

Путујући кроз Босанску Крајину, маја 1941, Павелићев бањалучки стожерник, др Виктор Гутић, својим говорима је надмашио многе истомишљенике у погледу „рјешавања“ питања српског народа у Независној Држави Хрватској. Забиљежен је и памти се цијели низ његових иступа, у којима је Србима пријетио да им на подручју НДХ нема живота с Хрватима. По узору на надбискупа и бискупе, слиједећи мисли Миле Будака, он истиче да је Провидност заслужна што је Хрватској дала Анту Павелића.

Усташке власти су јавно истицале да у НДХ нема српског народа и православне цркве, те да у Хрватској не може бити ни Срба ни православља. За што брже остварење овог наума побринуће се хрватске усташе. Виктор Гутић не само да је на зборовима говорио „код нас ускоро друмови ће пожељети Србаља, ал’ Србаља више бити неће“, него се и срдачно захваљивао усташким савезницима, Хитлеру и Мусолинију, који су помогли и омогућили остварење вишестољетног сна Хрвата. Као ни други усташки говорници, ни он не заборавља да се захвали младим усташама на њиховој преданости у уништавању српског живља, што сваким даном поприма, захваљујући драгом богу, све масовнији и дјелотворнији карактер. Гутић организује свечане ручкове којима присуствују и поједини католички свећеници, гдје, уз наизмјеничне здравице, једни другима благодаре на „патриотским ријечима и упутама“ својим грађанима за даљи рад на коначном истребљењу српског народа у НДХ.

Након пријема и разговора с Павелићем, 28. маја 1941. године, он се хвалио да је добио сва овлашћења да, на добробит свога народа, приступи „грандиозном дјелу чишћења Хрватске Босанске крајине од нежељених елемената“ Срба. Иако је са својим усташама починио већ много зла, свеједно је био незадовољан учинком: „Ово што сам до сада подузео тек је ситница, једна таква маленкост која се може само микроскопски видјети, па онда можемо помислити што још чека непријатеље НДХ у питомој Босанској крајини. У том погледу имамо одријешене руке. Хоћу да служим божјој и народној вољи. Ови непожељни елементи бит ће у нашој крајини у најкраћем року искоријењени тако да ће им се затрти сваки траг, а једино што ће остати, бит ће зло сјећање на њих.“[14]

На скупу у Прњавору, 9. јула, поред осталог је рекао да ће у овом српском гнијезду за 24 сата све уништити. „Ја ћу убијати а ви ћете за мном.“ Најстравичније пријетње је упутио српском народу у Бањалуци, када је узвикнуо: „Али сутра ћу притегнути. Пуцат ће кичма. Поручите то нашим непријатељима. Поручите им, пуцат ће кичма… Настат ће чишћење… Нема милосрђа. Поглавник и хрватски министри једва чекају да дођу у очишћену Бања Луку, а то ће бити брзо, брзо ћемо ми радити. Ја ћу бити овдје гвоздена метла… и ја кажем, нека ми ни један не долази молити за наше душмане.“[15] Одзвањале су у то вријеме ријечи: Треба чистити „сретну земљу Хрватску“ од Цигана (како су звали Србе, прим. аутора), јер они нису достојни да живе на тако сретном тлу као што је „Слободна Хрватска“.

Јозо Ром, срески начелник у Горњем Вакуфу, 14. јула 1941. године, на рођендан Анте Павелића, пред зградом начелства је окупљеним усташама и народу поручио: „Браћо Муслимани и Хрвати, дочекали смо најрадоснији дан у животу, држимо сви за један штап и не пуштајмо га, доста смо били у ропству, а сад смо доживјели да уништимо све што је српско, да задњи метак остане за задњег Србина, тако да ни дијете у матери не остане.“[16]

У вријеме политичке геноцидне пропаганде и злочина над српским народом, орган сарајевске надбискупије „Католички тједник“ осврће се на поглавников рад и сматра га бунтовношћу која је у служби Божјој и народној. О односу према Србима „Тједник“ каже и ово: „Данас је вријеме да се у католичким редовима заувијек и посве обрачуна са српским предрасудама о бунтовности, која је у служби правде, истине и поштења. Црква је католичка најбоља одгајатељица такве бунтовности, али могу католици, па и поједини поштени људи, једанпут затајити. Зато нека се једанпут престане са глупим и Кристових мучења недостојним традицијама да се проти злу и покварењацима ваља борити у рукавицама и на фини, отмјен начин.“[17] Како је „великан Божји и народни“ поглавник, замислио „рјешење“ српског питања у НДХ, и како га је на „фин и отмјен начин и у рукавицама“ рјешавао, није у својим говорима и дјелима показао само његов стожерник Гутић, него и многобројни усташки функционери, јер су имали одрјешене руке. Њих је вјерно слиједио већи број фанатизованих католичких свећеника усташа.[18] Тако католички жупник и усташки таборник у Удбини Мато Могуш, у својој клеро-националистичкој нетрпељивости и мржњи, распаљујући хрватско пучанство у Лици, прориче уништење српског народа, посебно оних који неће да се покатоличе. Савјетујући своје вјернике како да најлакше дођу до плодног земљишта код Мутилића на којем живе Срби, он је у монструозности превазишао и Гутићеву мржњу: „Досад смо за католичку вјеру радили молитвеником и крстом, а сад је дошло вријеме да радимо са пушком и револвером… Па ако будете тако радили, уживат ћете плодност мутиличких бара.“[19] У оваквом тумачењу Христовог јеванђеља, нажалост, жупник Могуш није био усамљен. У божјег и народног великана Павелића заклињали су се многи.

У усташкој и клерикалној штампи је пропагирана мисао о божјем народу, о божјој и католичкој Хрватској. Због тога су, чврсто повезани, сједињени у овим идејама, не бирајући средства, усташе и клеро-фашисти од првих дана успоставе усташке власти ишли путем изградње свете божје Хрватске, путем „чишћења“, покоља Срба, Јевреја и Рома. Злочини су прекрили подручје Независне Државе Хрватске. Терор, покрштавање, с њим и убиства у црквама, пресељења у Србију, те успутна погубљења, постали су свакодневица. Незаобилазан примјер злочинца је фра Дионизије Јуричев, шеф Вјерског одсјека Државног равнатељства и капелан поглавникова двора, који је, умјесто свећеничке, носио усташку одјећу и био увјек с пиштољем о пасу. Он је у свом говору у Стази истакао: „У овој земљи не може више да живи нитко осим Хрвата, јер ово је земља Хрватска, а тко се неће прекрстити, ми знадемо куда ћемо с њим. Ја сам у оним горе крајевима давао очистити од пилета све до старца, а ако буде потреба, учинит ћу и овдје јер данас није грехота убити ни мало дијете од 7 година, а које смета нашем усташком покрету. Ми данас треба да будемо сви Хрвати и да се проширимо и ојачамо, ако нам буде потребно, још ћемо да одузмемо од других. Немојте мислити што сам ја у свећеничкој одори, али да знате да ја, када је потребно, узмем стројницу у своје руке и таманим све до колијевке, све оно што је против усташке државе и власти.“[20]

Развијена је жестока вјерска нетолеранција католика према православљу, која је ескалирала у непојмљиву мржњу и злочин. Неки свећеници су не само распиривали мржњу и пропаганду против православаца, него и активно учествовали у покољима. Колико је то далеко ишло, показују многи примјери широм Хрватске, као и први масовни злочини у Јадовном и у логору Слана на Пагу. Низали су се ужаси за ужасима. Фрањевац из самостана Горица код Ливна, фра др Срећко Перић, чија је сестра била удата за Србина, једне је недјеље у проповједи са олтара заповиједио окупљеним вјерницима Хрватима да кољу српски народ, обративши им се овим ријечима: „Браћо Хрвати, идите и кољите све Србе, најприје закољите моју сестру која је удата за Србина, а онда све Србе од реда. Када овај посао завршите, дођите к мени у цркву гдје ћу вас исповиједити, па ће вам сви гријеси бити опроштени.“[21]

У покољима који су слиједили предњачили су Срећко Перић и још неколико фратара овог самостана. Не само наведени, већ и многи други, пропагирали су и учествовали у насилном покрштавању и злочинима.

Детаљније и садржајније су то проучавали и обј авили добри познаваоци усташког злочиначког система: Виктор Новак, Богдан Кризман и Фикрета Јелић Бутић. Њихове радове користим, али овдје и нема потребе дубље се упуштати у усташку пропаганду, јер ће се у даљем садржају, на примјеру Јадовна, показати остварење злочиначког плана за уништење српског народа у НДХ.

Клеро-фашистичка пропаганда, у којој су учествовали и неки свећеници усташе, значајно је допринијела истребљењу српског народа. Увријежила се Степинчева мисао да су Срби и Хрвати два свијета, „сјеверни и јужни пол који се никад неће приближити осим чудом Божјим“, јер је „православље проклетство Европи“ и у њему „нема морала, нема начела, нема истине, нема правде, нема поштења, па једне треба уништити а то су Срби.“[22]

Врх католичке цркве је подржао сва збивања која су слиједила одмах након успоставе усташке власти, а дио њезиног клера је у њима и учествовао. Прво су хапшени, злостављани и убијани православни свештеници, учитељи, трговци, занатлије и богатији сељаци. Ударом на образованије, виђеније и утицајније Србе, требало је најприје обезглавити народ, а затим приступити његовом потпуном уништењу.

Да би недјело добило и законску форму, усташко Равнатељство за јавни ред и сигурност (РАВСИГУР) је 15. јула издало и званичну наредбу: „Ваља одмах отпочети са притвором свих Срба и Јевреја, који су имало познати као комунисти. Ваља почети постепено и фактички притварати и отпремати у збирни логор ’Госпић’ Србе из појединих такозваних православних отока, тј. специјално пазити на то да буду финанцијално јачи и интелектуално“.[23] Нису поштеђени ни Хрвати, чак ни католички свећеници који се нису слагали са идејама и дјелима усташких злочинаца.

У усташкој пропаганди је истицано да је дошло вријеме чишћења Хрватске не само од Срба и Јевреја, него и од свих других који стољећима сметају остварењу очекиване слободе и независности Хрватске. Ову причу је хрватско пучанство слушало свакодневно, у малим сеоским црквама, на мисама у катедралама, у сједиштима бискупа и надбискупа, на отвореном простору, на предавањима, путем штампе и радија.

Свемогућом праведношћу поглавника, сина Божјег, коме је Бог одредио част да изврши његову вољу, подаривши му Независну Државу Хрватску, као нигдје до тада у хисторији људског рода, „рјешавано је српско питање“ у Хрватској. Пустошење и пљачкање њихових домова, рушење православних цркава, клање, догађало се као дјело Божје провидности! Хрватско пучанство је требало увјерити да је заиста „Бог правде подигао измучени хрватски народ на челу с Поглавником и казнио кривце (тј. Србе, прим. аутора) по њиховој заслузи.“

Све насиље и безакоње је представљало осмишљени систем искоријењивања српског народа, диригован од највиших усташких функционера НДХ, што је видљиво и из ових тек неколико наведених примјера њихових говора. Убијање жртава пред члановима породице, клање на кућном и црквеном прагу, силовање мајки пред дјецом и дјевојчица пред родитељима представљали су нарочито испољавање садизма.

Свуда гдје се проводило мучење и масакрирање, испољавани су стравични примјери крволоштва — одсијецање носа и ушију, чупање браде и бркова, убијање ножевима, батинама, тољагама, кастрирање, одсијецање сполних органа, прибијање трновог вијенца на главу, стављање соли у засјечене ране, везивање за камион и повлачење, затрпавање полуживих људи у земљу, посипање оних који још нису издахнули, па и жена и дјеце, живим кречом, прибијање разапетих на врата или даску, вађење дјетета из мајчине утробе и расијецање ножем, бацање живих или полуживих у бездане јаме и низ других бруталних начина одузимања живота. Једва да се игдје у свијету чуло за ужасније злочине од оних које су починиле усташе и власти НДХ, чији су се џелати скривали иза божје воље и божје Хрватске.

Пропагандни циљ је свјесно и плански провођен читаво вријеме постојања Независне Државе Хрватске, од априла 1941. до маја 1945. године. Вјеродостојан примјер је, поред многих других, и подручје Лике – Госпић, гдје су усташки погроми над српским народом почели већ 11. априла 1941. и развили се у монструозне масовне злочине, људском разуму непојмљиве, у комплексу усташког логора Јадовно на Велебиту.

[1]   На територији НДХ, тј. на територији Хрватске и Босне и Херцеговине, по аустријској статистици од 1910. године, живјело је 1.575.478 православних Срба, према 2.577.295 католичких Хрвата. Према статистици од 1931. године, коју је у књизи „Земља и народ Хрвата“ (Загреб 1939) употребио др Лорковић, министар вањских послова НДХ, размјер је на овим територијама износио отприлике 1,8:3 (1.853.410 православних Срба према 3.012.334 римокатоличких Хрвата. При томе је у Хрватској и Славонији Хрвата два пута више него Срба, а у Босни и Херцеговини је однос обратан. За Србе је овај омјер био повољнији зато што је већи дио Далмације остао изван НДХ. Звати Србе данас, 1991. године, дошљацима, послије толико времена, у истој је мјери неправедно као што би то било звати тако Нијемце у цијелој Њемачкој источно од Лабе.
[2]   „Хрватски народ“, 20. јул 1941.
[3]   „Усташа“, 25. мај 1941.
[4]   Скупови на којима је харангирано против Срба су одржани у Госпићу, Перушићу, Сиску, Глини, Карловцу, Дугој Реси, Огулину, Слуњу, Оточцу, Делницама, Сењу, Омишу, Брињу, Ђурђевцу, Новој Градишки, Славонском Броду, Крижевцима, Винковцима, Дрнишу, Сарајеву, Лудбрегу, Зелини, Новом Марофу, Осијеку, Златару, Бањалуци, Копривници, Самобору, Приједору, Санском Мосту, Ђакову, Доњем Михољцу и Земуну.
[5]   „Хрватски народ“, 9. јул 1941.
[6]   Исто.
[7]   Хрватски народ“, 22-24. јул 1941.
[8]   Здунић Фрањо Лав, н. д., 180.
[9]   „Нови лист“, 3. јун 1941; Новак Виктор, н. д., 606.
[10]   „Нови лист“, 7. јул 1941.
[11]   Исто.
[12]   „Хрватски народ“, 24. јун 1941.
[13]   „Хрватски народ“, 28. јул 1941.
[14]   Новак Виктор, н. д, 609.
[15]   Исто.
[16]   Архив БиХ, Сарајево (даље АБиХ), ф. бр. 48308, Фонд Окружног суда Мостар, бр. КО74/75. Пресуда Окружног суда у Мостару од 1. фебруара 1946.
[17]   Исто, 601-804.
[18]   Исто, 601-804.
[19]   „Нови лист“, 24. јул 1941; Здунић Фрањо Лав, н. д., 175-176, ХАК, Зборник 20, 1989.
[20]   Новак Виктор, н. д., 627.
[21]   Новак Виктор, н. д., 651.
[22]   Јелић-Бутић Фикрета, н. д, Загреб 1977, 214.
[23]   Исто, 185-186.

Преузмите књигу у PDF формату:

Назад на садржај књиге