Усташе зовимо усташама, клерофашисте – клерофашистима, а разбојнике – разбојницима

Откако је освојио прву награду „На врх језика“ прије десет година, Марко Погачар постао је један од чланова жирија који сваке године расписује конкурс и додјељује ту награду. Погачар је један је од најпревођенијих савремених хрватских пјесника, чији се стихови читају у више од тридесет земаља. Уочи другог издања фестивала Први прозак на врх језика, замолили смо га да прокоментира овогодишњег добитника Антонија Себастијана Кукавицу те гашење Зареза, активизам и поезију на интернету.

Овогодишњу награду за поезију На врх језика освојио је Антонио Себастиан Кукавица својим изразито снажним пјесмама у прози. Што је било пресудно за такву одлуку жирија? Је ли то први пут да су пјесме у прози освојиле награду „На врх језика“? Што налазите у пјесмама у прози овогодишњег добитника? 

– Жири награде „На врх језика“, како је то и иначе обичај, покушава изабрати најбољи, најконзистентнији рукопис из масе пристиглих прилога који удовољавају прописаним критеријима. Ове године то је, једногласно, био Себастианов. Његове прозне пјесме упућују на већ поприлично формираног аутора, чврсто наслоњеног на хисторијске авангарде, с очитом склоношћу формалном експерименту и апсурду. Иако наравно није ријеч о новим и невиђеним проседеима, у контексту најмлађе хрватске лирике његове пјесме дјелују освјежавајуће, занимљиво. Уз нешто редукције, вјерујем да ћемо имати свјежу, динамичну књигу.

Је ли овогодишња конкуренција на конкурсу „На врх језика“ била жестока? Је ли пријављених на конкурс било више или мање него ранијих година? Како глобална криза квалитативно и квантитативно дјелује на поезију коју стварају млади пјесници? 

– Прилога је, као и обично, било много, Но тешко би било рећи да је конкуренција жестока. Из масе обично исплива тек неколико рукописа, од којих или један знатно одскаче, или имамо тих неколико добрих или врло солидних, ипак не одличних рукописа. Избор је у том случају, наравно, тежи. Дешавало се међутим и да се у финалу нађу два подједнако узбудљива рукописа. Тада слиједи из различитих аспеката аргументирана расправа па и, ако је нужно, прегласавање. А криза је, чини ми се, пренедефинирана и сувише комплексна ствар да би иоле аргументирано говорили о њезином утјецају на младу лирику.

Десет година конкурса“На врх језика“ значи и десет побједника који су се у међувремену афирмисали сватко на свој начин и многи од њих потичу књижевна догађања у својим срединама. Како сте задовољни трагом који награда „На врх језика“ оставља у књижевности, у успоредби с осталим пјесничким наградама у истој категорији? 

– Међу десетак сличних награда код нас, чини ми се да се награда „На врх језика“ у овом десетљећу сасвим лијепо афирмирала. Узимајући у обзир видљивост и каснији развој њезиних лауреата, она пуше за вратом с обзиром на традицију и симболички капитал ипак тешко досежном Горану за младе пјеснике.

Нема никаквог разлога избјегавати да се отворене апологете и заговаратеље усташког режима назове усташама, приватизацијске и корпоративне пљачкаше разбојницима и криминалцима, експоненте снажног, често и доминантног крила католичке цркве у Хрватској клерофашистима, политичке и каријерне опортунисте опортунистима, филмаше који на биједан начин фалсифицирају не тако давну повијест једноставно лажовима и имбецилима и тако даље, кад је сасвим јасно да је управо то на ствари. Добро је знати тко је непријатељ. Није ријеч тек о противницима, већ о непријатељима у пуном смислу. А против непријатеља се треба борити, свим расположивим средствима.

Ове године опростили смо се од Зареза у штампаном издању. Како ће се гашење часописа одразити на конкурсе и стваралаштво младих? Не би ли за потицање читања и књижевног стваралаштва требало бити све више часописа, а не све мање? Може ли интернет надокнадити недостатак новинских медија? 

– Гашење Зареза била је отворено цензорска, јасно политички мотивисана геста немушто правдана погрешно интерпретираним или једноставно лажним бирократским псеудоаргументима. Зарез је, из сасвим разумљивих разлога, био трн у оку усташоидног министра и надређене му администрације и сасвим је очекивано угашен, иако је то, као и толики потези ове владе, тактички приглупо изведено. Нестанак Зареза као штампаног медија велики је губитак, али могуће не и коначан – влада у овом тренутку, свима је јасно, више не постоји. А Зарез, и без обзира на то, није нити приближно готов: управо се, с помлађеним уредничким поставом, поставља на ноге у Е-формату, који доноси и неке предност.

Ваши медијски наступи су отворено активистички и не пропуштате упозорити на сталну пријетњу фашизма и штету коју једноумље може учинити језику и народу. Може ли се ваш политички ангажман схватити као израз пјесничке хиперсензибилности? Јесу ли пјесници због потребе за креативном слободом осјетљивији на једноумље? 

– Није ријеч ни о каквој пјесничкој, нити било каквој другој хиперсензибилности. Мора се бити заиста хипосензибилан, да не употријебим тежу ријеч, да се не регистрира што се око нас дешава и на то некако не реагира. Прије свега помаже ствари назвати правим именом. Нема никаквог разлога избјегавати да се отворене апологете и заговаратеље усташког режима назове усташама, приватизацијске и корпоративне пљачкаше разбојницима и криминалцима, експоненте снажног, често и доминантног крила католичке цркве у Хрватској клерофашистима, политичке и каријерне опортунисте опортунистима, филмаше који на биједан начин фалсифицирају не тако давну повијест једноставно лажовима и имбецилима и тако даље, кад је сасвим јасно да је управо то на ствари. Добро је знати тко је непријатељ. Није ријеч тек о противницима, већ о непријатељима у пуном смислу. А против непријатеља се треба борити, свим расположивим средствима. Колико год малена, смијешна, па и патетична она била. Да се разумијемо, још увијек углавном говоримо и пишемо, главе нису у питању. У том контексту не може бити говора о храбрости. У овом случају то чак и није питање активизма него хигијене, минимума властитог достојанства.

Ваше збирке поезије објављене су и у е-издању и на е-књизи су међу читанијим насловима. Можемо ли данас, након 20 година интернета, дефинисати што је интернет учинио поезији и камо је води? 

– Интернет јест понешто демократизирао приступ пјесничком пољу али ни приближно још није утјецао на његову структуру и динамику колико се то прије десетак и нешто више година прогнозирало. Издавачка машинерија, али и симболички капитал пјесништва остали су чврсто везани за папирната издања. Добродошла изнимка, каквих ће, надам се, бити све више, пројект је Бесплатне електроничке књиге, који већ дуги низ година успјешно води Крешимир Пинтарић.

Име Марка Погачара постало је појам који диктира пјесничку квантитету и квалитету. Најављујете ли и за ову годину нову збирку пјесама? Освајате ли нове земље својим пријеводима, будући да је ваша поезија досад преведена на тридесетак језика. Које вас теме тренутно заокупљају и чиме ћете ове године ове године изненадити публику? 

– Управо је, у издању Фрактуре, из штампе изашла путописно-есејистичка књига Слијепа карта. Паралелно се ради на новим пјесмама. До краја године спремају се француско и украјинско, те неколико регионалних издања изабраних пјесама. Што се тема тиче, ових ме дана заокупља углавном само једна: како је ова скупина криминалаца, опскураната и имбецила још једном успјела завршити на власти када је – све друге логике по страни – једино разбојство у којем још нису затечени ваљда оргија у дјечјем вртићу. Одговор ми је, нажалост, познат. Више ме, заправо, занима постоји ли уопште структурна могућност, предиспозиција да ХДЗ-ова и по мјери ХДЗ-а створена држава надживи ХДЗ.

Спекулативна фикција дакле, што ћете.

Autor: SANDRA POCRNIĆ MLAKAR

Извор: LUPIGA