fbpx
Pretraga
Close this search box.
Ж | Ž

Podijelite vijest:

Ustaše mu pre 70 godina uzele seku i još traga za njom

Miloš Milinović ne gubi nadu da će naći sestru Dobrilu koju su ustaše odvele 1942. i koju traži sve do danas. Poslednji put se videli u prihvatilištu „Karitas“ u Zagrebu.

Napomena redakcije portala Jadovno 1941.: Ovaj prilog je na našem portalu objavljen novembra mjeseca 2012. godine.

 

Mićo, ne daj me!

Ovaj vapaj, koji je izgovorila, tada trogodišnja, Dobrila Milinović, upućujući ga rođenom bratu, i danas, sedam decenija kasnije, odzvanja u glavi Miloša Milinovića. On veruje da će živeti za dan kada će ponovo sresti svoju Dobrilu, bratski je zagrliti i poljubiti.

Za Miloša Milinovića iz Banjaluke, koji je zašao u devetu deceniju, ali je dobrog zdravlja i sveže misli, nema predaje. Kao što svaka nada umire poslednja, tako ni on ne prestaje da traga za Dobrilom, koju je poslednji put video u zagrebačkom prihvatilištu Karitas.

Tu su oktobra 1942. dopremljeni vozom iz dečjeg logora u Sisku i tu su se rastali… Miloš, desetogodišnjak, i Drago šestogodišnjak, upućeni su u podravska sela u okolinu Koprivnice, a Dobrila je ostala u Zagrebu.

Milinovići potiču iz knežpoljskog sela Međuvođa, kod današnje Kozarske Dubice. Veljko i Bosa Milinović imali su četvoro dece Nevenku (1927), Miloša (1931), Dragu (1936) i najmlađu Dobrilu.

Ubrzo posle njenog rođenja 1939. počinje rat, posebno tragičan za narod tadašnjeg Dubičkog sreza, ucrtanog u mape ustaškog stožera kao pobunjeničko područje, čije stanovništvo treba očistiti, proterati, likvidirati, a imovinu i domaćinstva spaliti. A Jasenovac je bio u susedstvu…

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2012/uzeli_mu_seku2.jpg

– Dobro pamtim da su Nemci obezbeđujući eksploataciju rudnika železne rude Ljubija, često dolazili u Međuvođe i sejali strah. U jednom sukobu u februaru 1942. sa partizanima u susednoj Mlječanici poginuo je moj otac Veljko.

Majka je to stoički podnela. Samo je brinula o nama, svojoj deci. Najgore je, međutim, tek dolazilo. Jer, u leto iste godine počela je velika ofanziva na Kozaru, pa smo se našli u zbegu – priča Miloš.

– Ja, brat Drago i mala Dobrila sa majkom. Najstarija sestra Nevenka već se odvojila, pomažući partizanima u pozadini.

Kozara i narod su se našli u totalnom obruču moćnog neprijatelja. Svaki pedalj Kozare se našao pod udarima neprijateljske vatre, pod topovskom i mitraljeskom paljbom, dejstvovali su i avioni.

Zarobljene male Milinoviće sa drugom decom odvode u logor u Sisak i razdvajaju od majke. Uskoro ih prebacuju vozom u Zagreb.

– Prihvatio nas je Karitas, organizacija tamošnje nadbiskupije. Časne sestre su prema nama bile pažljive, trudile su se da ublaže našu muku. I tu smo bili samo nekoliko dana – nastavlja naš sagovornik.

Miloš, Drago i druga deca starijih godišta odvojena su od onih najmlađih. Tada su se rastali sa Dobrilom.

– Mićo, ne daj me! – kroz suze prozborila je i pogledala u mom pravcu Dobrila.

Ostala je u Zagrebu, a mi smo krenuli prema severu tadašnje NDH. Ja sam dospeo u porodicu Josipa Volarića u selo Goli, a Drago u susedno selo Novačka. Oba su blizu Koprivnice. Pomagali smo u poljskim i kućnim poslovima.

Te porodice su bile korektne prema nama. Tamo smo dočekali kraj rata. Nakon oslobođenja našli smo se u zagrljaju mame Bose i sestre Nevenke, jedino je nedostajala Dobrila.

– Posle oslobođenja počeo sam potragu za njom. Kao mladi novinar Radio Tuzle obratio sam se sredinom šezdesetih za pomoć zagrebačkoj „Areni“.

Tada je poznati novinar Marino Zurl počeo seriju tekstova pod nazivom „Arena traži najmilije“. Objavio je više od 180 ispovesti među kojima se našla i moja.

Javilo se više čitalaca. Nadu su mi davali oni koji su je videli i koji su tvrdili da ju je usvojila jedna zagrebačka porodica. Navodno, moja sestra Dobrila je tada živela u Puli. Zasnovala je porodicu – kaže Milinović.

Pisao joj je, kaže, ali ona mu je energično odgovorila da nije njegova sestra i da ima svoje roditelje.

Kolega Marino Zurl, dodaje Miloš, je proveravao Dobrilin karton u tadašnjem Sekretarijatu za socijalno staranje Hrvatske. U tom kartonu je pisalo: Dobrila je iz Siska došla u Zagreb 14. listopada (oktobra) 1942. godine. U prihvatilištu je zadržana do konačnog rešenja slučaja 27. listopada iste godine.

Radile u Nemačkoj

Majka Bosa i starija sestra Nevenka, koja je bila u partizanima pre pada u neprijateljske ruke, su tokom rata poslate na prinudni rad u Nemačku. Nevenka je radila u fabrici municije, a majka Bosa održavala čistoću u fabrici konfekcije, negde u okolini Hamburga.

Spasila srpsku nejač

Akcijom srpske dobrotvorke Diane Budisavljević, Austrijanke rođene u Insbruku, izbavljeno je iz ustaških logora u NDH više hiljada dece. Miloš Milinović veruje da su on, brat Drago i sestra Dobrila za kojom traga sedam decenija, bili deo ove velike humanitarne akcije, u kojoj je spaseno na hiljade srpske nejači. Mnoga od njih su kasnije usvojena. – U Dnevniku Diana je zapisala da je samo iz Zagreba na taj način kolonizirano oko 5.000 pravoslavne dece… Zbog toga verujem da smo nas troje napustili dečji logor u Sisku zahvaljujući ovoj nezaboravnoj humanitarki i profesoru Besleru – veli Milinović.

Nije, međutim, naveden način na koji je slučaj Dobrile Milinović konačno rešen.

Miloš Milinović je danas sam. Sestra Nevenka i brat Drago su, u međuvremenu, umrli, majka Bosa odavno. On danas u srećnom braku sa suprugom Gordanom, pozorišnom glumicom, živi u Banjaluci. U nadi da će za života naći sestru Dobrilu.

Izvor: SRBIN.INFO

Podijelite vijest:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani bez upozorenja.

One Response

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pratite nas na društvenim mrežama: