Усташе је живу сахраниле у јами

Прикупљајући податке о усташким злочинима у Ливну и околини, доспео сам 1990. у питомо село Губин, где је тада живела Сава Петровић која је у лето 1941. преживела пакао јаме Равни долац на Динари.

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 12. маја  2016. године.

У ту јаму, дубоку готово 50 метара, усташе су на Огњену Марију, 30. јула 1941, убациле 218 жена и деце из Доњих и Горњих Рујана. Њих 14-оро, међу њима и Сава, преживело је и из јаме извађено месец и по дана касније.

– Ја сам ти родом ту из Чапразлија, од Марчета – почела је сићушна старица своју сетну причу. – Уочи рата, било је то некако на две године прије него се заратило, удала се за Илију Козомару из Доњих Рујана. Отишла из пуне куће, дошла у још пунију. Дванаестеро чељади. Нико не оста већ ја и два ми ђевера које је рат затекао у свијету. Једнога дана, некако било кашње подне, дођоше Рвати, брате, све ту комшије, познамо их, јели и пили до јуче с њима. Зборе свекру ми Сими: „Ајте, идете на присилни рад у Далмацију…“

Жуте птице

– Отјера свекра ми, чоека ми и два ђевера, све иг побило у Прологу. Кашње два дана, потјера и нас остале. И опет комшије, они исти. Договорили се ко кога уништи њему благо, кућа и имање од тога.
– Гоне нас уз Динару. Не смијеш зборити, не смијеш питати, кундак ти над главом. Је, је, тако је било, ја нећу да лажем и да кажем оно што не знам и што очима нијесам видла. Угљешу несритнога, било му непуне двије године, носим у нарамку, а друго ми под пасом – била носећа…
– Нијесам ја знала за ту јаму у Равном доцу. Све контам гоне нас у Далмацију… Над јамом, кад сам вид’ла шта се ради, не дам да ми они бацају дите и мене да тискају, но сама. Бациг прво Угљешу, па и ја за њим. Свјесна ки сад. Пала сам насред јаме. А она, проклетница, долика широка, чини ми се иљада овце би могла стати. Нагрдиг кољено, не могу се на ногу опријети, а свеједно свјесна. Тражим Угљешу, преврћем мртав народ, а одозго само падају и притрпавају. Не нађог ни Угљешу нити икога свога. Ту нико никоме помоћи не море. Сама сам се некако одвукла и склонила у крај…
– Кад утрпаше народ, почеше ваљати камење и бацати бомбе. Мили боже, тога јада и муке! Небо високо, а земља тврда. Нит мореш горе, нит мореш доље. Ајме боже, за неђељу дана, те туге и тога јаукања. Остало, свеједно, чудо народа живога. Видиш само неко умире и мислиш: „Благо њему, он се спаси.“ Један ми ђевер, Миле несретњи, исто био жив. Устао некако, одао по јами тамо-амо и онда одједном леже и више се не диже. Побркасмо дане и ноћи. Не знаш више ни кад је дан ни кад је ноћ. Е тек послије кад у јаму почеше слијетати некакве жуте ситне тице по њима смо знали да је дан. Све улиј’ћу и купе црве са греде и онда пјевају, одлијеже јама.
– Кашње неколико дана кад дођоше да нас тобож ваде и казаше да су из Чапразлија, ја видла одједном да је превара, какве Чапразлије, не познајем људе. Зборили и други да је превара, али Сава Биланова и двојица Лалића, два дечкића, били здрави читави, не послушаше, везаше се за спуштени коноп и извукоше иг. Е кад иг горе убише и бацише натраг у јаму више смо се престравили но кад су нас бацили. Још кад поново почеше ваљати камење и бацати бомбе.

Од туђег нема среће

– Кад су после рата истражни органи позвали и Саву да каже ко их је бацио у јаму, она у једном тренутку кроз прозор угледала једног од крвника – иде мирно путем и гони жито на коњу. Кад су га привели, пружили јој пиштољ да убије злотвора, али она одбила. Онда јој понудили његовог коња и жито:

– Јок, вала, нијесам ћела ни то. Имала кући ћаћу, матер, дви сестре и три брата. Кућа празна, глад и мука, али, свеједно, нећу крвничко. Од туђега туга мори и од тога нико сриће није видио. Ди крв кане, проклетство пане…

Умрла у изгнанству

– Један дан неко нам баци мало леба. Младић неки, чобанче, Рват рекоше – други га познавали, ја не. И рече: „Доћи ће вас вадити.“ Тако и било. Дан по дан, живот се поче враћати. Прође једно два мисеца, бојим се и три, и ја, да простиш, родих двоје. Мушко и женско. Напредна, баш ки да је по једно било. А свеједно, оно женско брзо умрије. Остаде ми мушкић. Пребољела Угљешу, заборавила јаде и муке. Не би за дуго. За по године, умрије ми и син. Грешна ја, нијесам стигла ни да га крстим, но ми некрштен оде ко да ми га неко украде. Из пуна здравља заслаби, а што, зар је било доктора и љекова…

– Е, кашње сам отишла кувати војсци, партизанима. Ту срела Дану Петровића и опет се удала. Бог нам даде троје дице, једно мушко и дви женске, али ми се опет не даде. Умрије ми прво то мушко, а онда Дане оде у Сињ о Светоме Јовану Крститељу, пошо преко планине и погинуо, била мећава и снијег, и премео се… – Остадоше ми дви цурице о врату. Куд ћу, како ћу чемерна – само женско нигда није пристало. Ја удовица, Раде Петровић удовац, има и он своју дицу, те се ја удај за њега. Е са њим нијесам имала дице, да не разгонимо ни моју ни његову сирочад. То сад све стасали и своји људи. Раде умро, а ја поново сама. Суђено ми тако, зар, да стално самујем……

Старица одједном заћута и загледа ми се у очи:

– А што ти све ово мене питаш?

Објашњавам јој да хоћу то да запишем, да људи знају, да се не заборави:

– Боме ће бити боље да ништа не пишеш! Видиш ли ти како ово нешто иде – море и опет бити…

Нажалост, две године касније, обистинила се црна слутња и пророчанство ове великомученице – зло се поновило и опет планула мржња и севнуо нож усташки. И у Губину, баш као и у Челебићу, Сајковићу, Прову, Чапразлијама, Доњим и Горњим Рујанима, Бојмунтима, Радановцима, Врбици, Богдашима и другим селима рубом Ливањског поља сада стоје само пусте зидине српских кућа зарасле у коров. Срби, они који су успели да умакну пред немилосрђем хрватских „олуја“, потражили место под сунцем далеко од Динаре, понајвише, ето, у Србији. Тамо негде у изгнанству, далеко од кућног прага, у туђем гробљу, пре седам година вечно починула и Сава, али је ето стигла да исприча своју причу…

Још три живе

– Пакао јаме Равни долац, која је мотивисала Ивана Горана Ковачића да напише своју чувену поему „Јама“, преживели су Милица Ерцег, Стана Црногорац, Госпава Цвијетић, Сава Козомара-Петровић, сестре Љуба и Мара Лалић, Цвита Бошковић и њене ћерке Даница и Милка, Мара Бошковић, Јања, Боја и Даница Лалић и Глигорије Стојић. У овом тренутку су у животу још само Милка Бошковић, удата Маљковић (живи у Сурчину), Боја Лалић, удата Радета (живи у Губеру код Ливна) и Мара Лалић, удата Јурић (живи у Банатском Деспотовцу).

Извор: ВИДОВДАН