Хрватски праваши и ултрадесничари не одустају од протеста због обиљежавања дана антифашистичког устанка у Србу и најављују да ће се и ове године појавити са усташким симболима и обиљежјима.
Иако је полиција уклонила шатор који су праваши поставили у близини антифашистичког споменика у Србу, те припадницима ове странке забранила протест због обиљежавања 75. годишњице устанка, они позивају своје чланове на нова окупљања.
Праваши, као и неоусташки ревизионисти, поручују да: „Идеја Велике Србије неће проћи“, а позиви чланству завршавају се са усташким поздравом „За дом спремни“.
Праваши тврде да се у Србу десио злочин, али над хрватским становништвом, прећуткујући чињеницу да су устанак у том мјесту подигли локални Срби због насиља и малтертирања које су над њима спроводиле усташе.
У априлу 1941. године, односно након успостављања Независне Државе Хрватске /НДХ/, почиње талас хапшења, покрштавања, прогона и убијања Срба и Јевреја, посебно на подручју Лике и Баније, те оснивање логора Даница код Копривнице и Јадовна код Госпића.
„Устанак у Србу можемо посматрати као устанак српског становништва против усташке репресије, али га комунисти врло брзо узимају под своје јер желе да имају устанак и његове вође под својом контролом“, наводи Класић.
Злогласни усташки командант Вјекослав Макс Лубурић долази у Лику с посебном мисијом чишћења личких села са већинским српским становништвом, које започиње нападом на село Суваја, а потом и на села Бубањ и Осредак у близини Срба и Доњег Лапца.
„Долази до усташког покоља српског становништва, а тиме је заправо и трасиран пут према оружаном устанку у Србу“, наводи хрватски иторичар Хрвоје Класић.
Он напомиње да су и прије 27. јула у том дијелу Лике организовани наоружани одреди сељака ради пружања отпора усташком терору, али и први одреди под командом Комунистичке партије које предводе Хрват по националности Марко Орешковић и Србин Гојко Половина.
„Свакако је на том подручју било дијелова снага ЈВУО, међутим, у том тренутку четници и партизани сарађују, а управо су љетни и мјесеци ране јесени устаничке 1941. године били мјесеци покушаја сарадње партизана и четника на подручју цијеле Југославије“, наводи Класић.
„Устанак у Србу можемо посматрати као устанак српског становништва против усташке репресије, али га комунисти врло брзо узимају под своје јер желе да имају устанак и његове вође под својом контролом“, наводи Класић.
Он објашњава да су почетком 1941. године остаци некадашње Војске Краљевине Југославије названи Југословенска војска у отаџбини /ЈВУО/, из које су крајем исте године настали четници.
„Свакако је на том подручју било дијелова тих снага, међутим, у том тренутку четници и партизани сарађују, а управо су љетни и мјесеци ране јесени устаничке 1941. године били мјесеци покушаја сарадње партизана и четника на подручју цијеле Југославије“, наводи Класић.
Он наводи да је неоспориво да су Хрвати из Боричевца, села у личком Поуњу, у ноћи на 1. август 1941. године били присиљени да бјеже у Кулен Вакуф, а да 2. августа у село улазе српске снаге и разарају га до темеља, те убијају преостало хрватско становништво.
Радило се о одмазди због претходних догађаја у селима око Срба и Доњег Лапца, као и великих злочина које су починиле усташе.
Гојко Половина, локални командант партизанског одреда, рекао је тада да су покушавали да зауздају устанике жељне освете и спријече освету.
„Радило се о освети, а Боричевац је нападнут јер је био јако усташко упориште. Постављати, притом, обрнуту тезу и нетачан хронолошки садржај сасвим је погрешно, као што је нетачна и тврдња да је у Србу избио четнички, а не антифашистички устанак.
Устанак голоруких сељака у Србу био је искључиво одговор на усташке репресије, гдје је очување голог живота био једини идеал којим су устаници били вођени“, истиче хрватски историчар.
Он оцјењује да су шатори које постављају праваши „кап у мору ревизионизма и покушаја релативизације усташких злочина“.
Извор: СРНА
Везане вијести:
„У Србу је 1941. био четнички устанак“
Проусташе у Србу прете: Ако се „упали шибица“…