Успостава усташке власти у Госпићу и широј околини – Књига Јадовно 1.

Усташка организација у Госпићу је свој рад зачела тридесетих година. У времену до 1941. године, снажно је утицала на средњошколску и студентску омладину.

Госпић је постао центар политичких снага усташа, који су имали подршку једног дијела богатих трговаца и обртника. Поред политичке подршке, они су усташку организацију помагали и материјално, улажући у њену пропаганду и у организационо јачање и повезивање на читавој територији Лике, па и знатно шире.

Управо у Госпићу се концентрисало усташко језгро. Још 1930. године, по Павелићевим упутствима, адвокати Андрија Артуковић и Јозо Думанџић, с трговцем Марком Дошеном, оснивају усташке организације. Ту су и други трговци, студенти и ђаци: Јурица Фрковић, Иван Павичић, Ловро Дуић, Нико Ковачевић, Јурица Старчевић, Мато и Ивица Фрковић, браћа Стјепан и Иван Томљеновић, Иван Девчић Пивац, Стјепан Дуковац, Анте Бркљачић, Јосип Самарџија, Фране Милетић и други. Путем легалних друштава, они шире усташку идеологију, посебно у оквиру римокатоличког вјерско-просвјетног удружења Крижарско братство. Величају Хитлера и Мусолинија, истичући да ће они остварити њихов циљ — оснивање независне Хрватске државе. Значајан је допринос фанатичног мисионара, познатог мучитеља Срба, жупника Драгутина Кукоља.

Под његовим надзором су дјеловали многи „крижари“, као и његови сарадници, капелан Иван Михалић и катихета Каргачин. Гимназијски катихета, Владимир Каргачин, у оквиру овог удружења окупља омладину, ђаке гимназије и учитељске школе, као и студенте, те их васпитава у клеро-националистичком, односно фашистичком духу. Бројни свједоци тврде како је Каргачин ликовао проматрајући грубо гоњење поворки Срба, које су усташе немилосрдно тукли кундацима. О томе постоји изјава једног очевица: „Гледао сам велике поворке људи како јадни одлазе да се и даље наставе њихове муке док напокон не испусте своје напаћене душе.

Усташе су похваљене снажним аплаузом и овацијама од хрватске омладине и грађана који су стајали на тротоару, кад су спроводили улицама једну велику поворку Срба из Книна и околице, на чијем су се зачељу налазила четири православна свештеника крвавих глава и руку, свезана у ланце и исцијепаних мантија тако да им се на извјесним мјестима видјело голо тијело.

Међу грађанима који су са апетитом посматрали муке свих невиних Срба мученика видио сам католичког катихету Каргачина који се исто тако наслађивао у страдању Срба.“[1] Незаобилазна је и улога свећеника Јосипа Јоле Вујановића, који је за бројне заслуге у злочинима над Србима и непоћудним Хрватима постао жупан Велике жупе Лике и Гацке послије Јурице Фрковића. Уз њега се истиче катихета Никола Машић, који је међу ђацима учитељске школе агитовао да се учлане у усташке организације, истичући да „све Србе треба заувијек одстранити силом или милом.“[2]

Из редова ове организације су потекли најзлогласнији усташе, који су 1941. године сачињавали Помоћни усташки одред (ПУО) и вршили масовне покоље Срба и Јевреја у логору Јадовно, логору Слана на отоку Пагу и другим стратиштима широм Хрватске, те својим бестијалностима и крволоштвима потврдили да су достојни ученици својих учитеља. Уочи рата, преко спортског друштва „Викторија“, растурају листове „Усташа“, „Хрватска домовина“ и „Грич“. У оквиру организације Револуционарна хрватска омладина, ужурбано се радило на припреми успоставе усташке власти. Ту су се ангажовали Марко Фрковић, Јосип Самарџија, Грга Пејновић, Фране Милетић, Анте Бркљачић, Стјепан Томљеновић, сви свесрдни сарадници Јурице Фрковића. Њихов циљ је био наоружати омладину и спремити је за разоружање Југословенске војске и успостављање усташке власти.[3]

„У самом почетку преврата организирани су Помоћни усташки одреди у којима је редовито 80 младића. Сви су испод 20 година старости, али су страх и трепет оних који су на било који начин радили против интереса хрватског народа. Под заповједништвом нешто старијих усташа извршит ће све задатке и одређене им заповиједи“,[4] писао је руководилац Крижара, усташа Владо Гроспић, у чланку „Националистичка омладина Госпића у борби за Независну Државу Хрватску“.

Револуционарна хрватска омладина је још прије окупације позвала своје чланове да у Госпићу преузму власт. Из те и других наведених организација, као и из гимнастичке организације Хрватски јунак, клеро-фашистичке организације Маријина конгрегација, те Револуционарне усташке женске акције (РУЖА), створено је језгро усташког стожера и усташких станова у Госпићу, Перушићу, Грачацу, Кореници и Доњем Лапцу. Њихови чланови активно учествују у разоружавању јединица Југословенске војске и успостави усташке власти. Тако Јосип Фрковић, члан усташког покрета и Револуционарне хрватске омладине, са својим истомишљеницима у априлу разоружава југословенске војнике и хапси Србе, како у Госпићу тако и у околици, посебно у Метку, одакле одводи 40 Срба, који су само нешто касније звјерски убијени.

У перушићком котару усташку организацију умножава Јуцо Рукавина, пензионисани аустријски поручник, са својим активистима Антом Влаинићем, Јуром Умићем, Грцијом Чулумовићем, Иваном Штимцем Унгаром, Томом и Пером Чулумовићем. Матом Ћутићем, Ићом Колаком, Мићом Дасовићем, Даном Хећимовићем, Мартином Касумовићем, Бранком Милинковићем, Рудом Рицом из Кланца, Јосипом Фадљевићем из Горњег Косиња и другима.[5]

Након краћег застоја послије неуспјеле акције 1932. године, напада на жандармеријску станицу у Брушанима, госпићка усташка организација се брзо сређује, организационо се повећава и учвршћује, нарочито у времену од 1937. до 1940, када се с Милом Будаком у земљу враћа неколико стотина усташа, на основу амнестије владе Милана Стојадиновића. Преузевши вођство усташког покрета у земљи 1938. године, Миле Будак окупља чланство и оснива нове усташке организације. На подручју котара Госпић функцију логорника врши Јозо Томљеновић, а у котару Перушић Јуцо Рукавина. Постављени су и таборници у Госпићу, Смиљану, Перушићу и Пазаришту.

Истовремено, у Лици, као и другдје у Хрватској, настају одреди Хрватске сељачке заштите (ХСЗ), у чија се руководства инфилтрирају усташе. У селима се формирају ројеви и водови, а по опћинама сатније и батаљони. Јединице ХСЗ, добро организоване, спремно су кренуле у разоружавање дијелова Југословенске војске још прије капитулације, на Вратнику, у Карлобагу, Кривом Путу, Крижпољу, Брињу, Језеранама и др., а нарочито пошто су чули изјаву свога вође Влатка Мачека 10. априла 1941. године. При разоружавању су заштитари војнике тукли, а официре и убијали.[6]

Јенгић Иван Ивица, постолар из Каниже, који је учествовао у разоружању југословенских војника у Луковом Шугарју и Карлобагу, и у априлу 1941. године хапсио Србе и спроводио их од жељезничке станице Госпић у затвор Окружног суда, у својој изјави истиче: „Капитулација Југославије затекла ме је као војника између Грачаца и Ловинца, а у Госпић сам дошао 11. травња 1941. године. Отишао сам одмах својој кући, а сутрадан је објављено да сви они Хрвати који су били у војсци, да се морају одмах јавити у касарну у Госпићу, па сам се тако и ја јавио дана 12. травња 1941. године у касарну гдје сам са осталим људима примио пушку, а на себи сам имао југославенску униформу. Тог истог дана је нас 20, са заповједником Винком Матајијом, отишло за Карлобаг са задатком да разоружамо једну чету бивше Југословенске војске у Луковом Шугарју, али нам је Јосан Колаковић, који је тада био командант у Карлобагу, казао да је та чета већ разоружана и наредио да камионом превеземо у Госпић војничку спрему. Већ у недјељу 13. травња довезли смо из Ричице неки експлозив. 14. травња нас петорицу одредио је Шикић Габре да идемо на жељезничку станицу као стража, а командант нам је био Жабица, зван Миго. С влаком око 3 сата послије подне из Грачаца, оружници су довели неке људе, међу којима је било и попова, па смо их спровели до казнионице. Било их је 20.“[7]

У својој изјави од 21. новембра 1944. године, Јаков Блажевић, добар познавалац политичких збивања у Госпићу између два рата, о усташтву у Госпићу тога времена каже:

„Још прије рата Госпић је био центар ненародне, петоколонашке и фашистичке пропаганде за читаву Лику. Дапаче, постојале су разне организације, које су под легалним именом (Хрватска националистичка омладина, Крижари, Љотићевци у Југосоколу, Лукићеви четници итд.) окупљале на фашистичком петоколонашком програму сав тадањи олош. Прикривене усташке организације у госпићком Крижарском удружењу и тзв. Хрватској националистичкој омладини у доба бановине Хрватске почеле су готово отворено радити потпомогнуте и фаворизиране од власти бановине Хрватске. Жупни стан са жупником Кукољем на челу и дирекција госпићке гимназије, на челу са др. Ћорићем, ширили су све могуће тероризирајући и силећи ђаке да ступају у те прикривене усташке организације.

На том су нарочито здушно радили поп Каргачин и суплент Данило Црљен. Улична факинажа, пропали ђаци, недоучени шегрти и клатеж сваке врсте били су предметом њихове ’обраде’. Састајања су била редовита у ватрогасном дому у тзв. ’Хрватској читаоници’. Може се рећи да је то била најизразитије организирана и још прије рата створена усташка банда подржавана и идејно руковођена од напријед наведних, а материјално и морално помагана од разних богатих госпићких трговаца. Вођа те банде био је Фрковић Јурица, Велики усташки жупан. Та је банда извршила током окупације наше земље низ страховитих злочина, клања, пљачке, паљења, силовања итд. нарочито Срба те Хрвата, који су се дигли против њиховог злочина.“[8]

Јаков Блажевић наводи „интелектуалне“ зачетнике, моралне и материјалне помагаче, те извршиоце злочина, међу којима, поред већ споменутих, истиче проф. Јањића, учитеља Руду Рица, трговце Ивана Павичића, Ивана Банића, Нику Ковачевића, Ловру Баричевића, млинара Вилка Матајију, ђака Тому Дошена, ковача Јосу Аџију, Јосана Колаковића, жупника Јосипа Бујановића, Мачековог посланика Ивана Мурковића, Луку Хећимовића, Ивицу Стилиновића Чавлину, Стипу Стилиновића Књапу, Анту Бркљача Кацанова, Владу Гроспића, Стеву Томљеновића, браћу Самарџија и многе друге.[9]

Капитулацију Краљевине Југославије усташке организације у Госпићу су спремно и организовано дочекале. Усташка власт у Госпићу је успостављена 10. априла 1941. године, на велики четвртак, у 17 сати. Раније оформљена група, под називом Ослобођење, коју су сачињавале усташе Јосип Самарџија, Иван Томљеновић, Марко Фрковић, Анте Бркљачић, Ловро Дуић и Фране Милетић, имала је на окупу Помоћни усташки одред, који је сачињавало око 100 припремљених младих усташа из редова ђака, прије свега гимназије и учитељске школе, студената, трговачких помоћника и шегрта. Овим одредом је руководио Звонко Јањић, по упутствима и наређењима усташког повјереника за Лику[10] Јурице Фрковића. Истога дана су извјешене хрватске заставе, а на зграду команде жандармеријске чете, и још понегдје у Госпићу, извјешене су њемачке заставе. Жандармеријска чета је распуштена, Срби жандари протјерани, а жандарима Хрватима су се прикључили оружници из усташких редова.

Исто вече су почела хапшења виђенијих Срба и комуниста без обзира на националност. Помоћни усташки одред, уз помоћ Мачекове Грађанске заштите, у групама од шест до осам чланова, започео је са унапријед осмишљеним организованим злочинима над Србима. Изванредни усташки повјереник Јурица Фрковић, са Стјепаном Томљеновићем и Јуцом Рукавином, распоређује групе и шаље их у српска насеља ради успостављања власти, хапшења и убијања. У Доњи Лапац је упућен Милан Матајија са око десет усташа, на Удбину Томо Дуић са око осам усташа, у Грачац Никола Јапунџић и Милан Алић с 15, у Плоче Анте Чанић с пет, у Кореницу Јуцо Угарковић с 15, у Врховине Звонко Верзон с 10, у Вребац Звонко Пезељ са око осам, у Отрић Габре Шикић с три-четири, итд.[11] Истовремено постављају повјеренике у опћине: Ивицу Шарића у Смиљан, Ивана Девчића Пивца у Карлобаг, Џима Павичића у Лички Осик, Стјепана Дуковца у Медак и друге.

Првих дана успоставе власти НДХ у Госпићу, активирана је раније припремљена група за извршење злочина, у којој су били: Миле Стилиновић Штука, Нико Јелача Штакор, Звоне Наглић, Марко Марас Циго, Јосо Матијевић, Јопа Сукнаић, Владо Левар, Браја Жумберац, Стипе Бркљачић Лињаков, Крешо Рукавина, Фране Светић, Блаж Дошен и други. Она је прозвана „десетином смрти“, а била је смјештена у једној просторији у дому Југосокола. Ова група, као и друге о којима ће бити више ријечи у даљем тексту, убијала је Србе готово свуда, а посебно свирепо на Велебиту, у логору Јадовно. Наредбом Главног усташког стана, а у смислу тачке 4. Устава ХОП-а, по одредби поглавника Анте Павелића, за стожерника Велике жупе Лике и Гацке именован је Стјепан Томљеновић, инжењер шумарства, а за стожерне побочнике Јосип Самарџија, студент из Госпића, Перо Биондић, трговац из Оточца, Иван Руделић, сељак из Дебелог Брда, Анте Бркљачић, инжењер шумарства из Госпића и Ицо Лулић из Госпића.

За логорника у котару Госпић је именован Марко Фрковић, ременар, а за логорне побочнике Ловро Дуић, Јосо Росанић, Никола Аџија, Марко Гајић, Ивица Томљеновић и Дујо Шупер. За таборника опћине Госпић је именован Звонко Јањић, студент, а за таборне побочнике Владо Гроспић, учитељ, Јосо Матијевић, приватник, Мирко Бан, сељак из Жабице, Јосо Аџија, сељак из Липа, и Никола Јелача, чиновник из Госпића. За логорника котара Оточац је одређен Драго Жубринић, котара Перушић Иван Штимац, и котара Грачац Петар Шарић Пашков.

Усташки емигрант Јурица Фрковић, изванредни усташки повјереник, постављен је за Великог жупана Лике и Гацке 19. априла 1941. године.[12]

Градоначелник града Госпића је био Жељко Бедековић, а градски вијећници Никола Ковачевић, Јосип Кришковић, Јосо Пећина, Ловре Дуић, Иван Банић. Командант мјеста је био домобрански потпуковник Антун Пихлер, а његови замјеници домобрански сатник Стјепан Милинковић и Иван Пихлер, усташки сатник и тумач за везу између усташких и италијанских војних власти. Заповједник оружништва је био бојник Адолф Сајдл, котарски пристав Диковић и котарски предстојник Антон Драшчић.

О преузимању усташке власти у Госпићу, тадашњи опћински писар Драго Стилиновић каже: „Дана, 10. априла 1941. налазио сам се у служби у опћини као дежурни и око 5 сати послије подне дошли су у просторије опћине с лијева први кат гдје сам се ја налазио с биљежником Ивом Стилиновићем: Јосип Самарџија, Ловре Дуић млађи и Звонко Јањић, те су од нас двојице одмах затражили кључеве од канцеларије и нас одстранили из уреда напоље с напоменом да ће ту радити усташки стожер.“[13]

О том дану Мате Антуновић прича: „Ја сам се налазио у служби као казнионички стражар код Судбеног стола у Госпићу. И тако ме затекао 10. травањ 1941. године те сам видио да је већ 11. априла отпочело масовно хватање Срба. Група усташа у којој је био Марко Фрковић и Ицо Лулић избацила је одмах из казнионице дотадашњег управника Николу Рукавину и на мјесто њега поставила усташу Милана Старачека као њиховог повјерљивог човјека. Прву похапшену групу Срба, међу којима је био Никола Дукић, чувале су и злостављале усташе Марас Марко Циго, Ивица Томљеновић, Томо Шарић, Никола Шпелић и други.“[14]

Антуновић даље наводи како су усташе тада говорили да ће све похапшене Србе отпремити на рад у Њемачку, међутим, пошто се празан камион вратио за свега три до четири сата, посумњао је у то, па је упитао шофера, усташу Милу Стилиновића, камо је одвезао Србе: „Рекао ми је да их возе у Јанче и тамо их стријељају, или кољу и бацају у јаму. Колико сам ја видио у априлу и мају у Јанче је одвежено четири до пет камиона.“[15] Антуновић даље износи: „Одмах по доласку у затвор ухапшеници су били позвани да све ствари, као новац, сатове и прстење, морају предати усташама те су тај пљен усташе међусобно дијелиле, а боља одијела су прије убијања над јамом са жртва свлачили и такођер међусобно дијелили јер су се знали послије убијања повратити пијани и хвалити се како је који више нашао новаца и опљачкао других предмета.“[16]

Рат још није био завршен, Краљевина Југославија још није потписала акт о капитулацији, а организоване усташе су, уз свестрану подршку и помоћ Мачекове Заштите, успоставили своју власт и приступили провођењу давно осмишљеног плана истребљења српског народа у Хрватској. Никаквог разлога за то држава Хрватска није имала. Срби се нису бунили, нису изводили никакве акције против новоуспостављене власти. Многи се из распадајуће Југословенске војске још нису ни вратили својим породицама, није било четника који би било кога угрожавали, није било устанка комуниста баш никаквих разлога за злочине над српским народом у Хрватској у априлу и мају 1941. године није било.

Рачунајући да свака власт поштује све своје грађане, па ће то радити и нова хрватска држава, Срби су 13. априла 1941, заједно с Хрватима, дочекивали Павелића на његовом путу од Огулина према Загребу. Били су присутни на збору приликом његовог доласка у Огулин, на пролазу у Јосипдолу, Генералском Столу, Дугој Реси и Карловцу. То и данас потврђују људи који су присуствовали таквим скуповима. Тако Милан Јанчић из Јосипдола у својој изјави од 9. септембра 1942. године наводи: „Ми Срби из Јосипдола као и из околних села ријешили смо да са Хрватима заједно узмемо учешће у дочеку Павелића рачунајући с тим да ће усташке власти с нама нормално поступати ако и на овај начин изразимо своју лојалност према новој држави. Дочекали смо Павелића око 5 сати послије подне у самом мјесту на раскрсници. Сакупљени народ поздравио је Павелића као свог државног поглавара. У свом говору Павелић је истакао значење оснивања Хрватске и нарочито истакнуо да у тој држави има мјеста само за Хрвате и да се неће никакава народна смјеса трпјети. Из аутомобила су бацали летке којима се плашило и нападало Србе, а у којима је поред осталога писало ’Бјеж’те псине преко Дрине’, ’Бјеж’те Власи Павелић долази’. Народ је отишао тужан.“[17]

Српски сељак, радник, па и многи интелектуалци, чувши ове изјаве и бројне друге које сам већ навео, није могао разумјети нити вјеровати у све што се говори, да се тако нешто уопће може догодити народу који је с Хрватима вјековима живио у заједничкој земљи.[18]

Већ од првих дана успоставе своје државе, усташе су тјерали из службе, с радних мјеста, хапсили и убијали не само Србе и Јевреје, него и Хрвате комунисте, лијево опредијељене припаднике ХСС-а и друге, њима непоћудне без обзира на вјеру и нацију. Тако је с дужности предсједника Окружног суда одмах, 11. априла 1941, смијењен Фердо Чулиновић, по националности Хрват, и постављен усташа, судац тог суда, Стјепан Коњиковић. Тада су преузели и казнионицу Окружног суда и у њу, истога дана, затворили прве похапшене госпићке Србе. Прва жртва усташке власти је тога дана био Милан Чубрило, опћински биљежник из Смиљана. Истовремено су ухапшени и други виђенији Срби, адвокат Богдан Брујић, директор учитељске школе Илија Опачић, професор Михајло Поткоњак, управник казнионице у пензији Божо Плећаш, чиновник Илија Плећаш, гостионичар Васо Плећаш, трговци Никола Дукић, Милан Кнежевић, Богдан Станић, Миливој Зец, Богдан Новковић, Никола Михић, Милан Максимовић, Никола Обрадовић, Милан Обрадовић, Илија Жегарац, пекар, Петар Станић, гостионичар, његов син Дмитар, ученик трећег разреда учитељске школе, Раде Наранчић, пензионер, Исо Цигановић, официр, Љубиша Алексић, трговац, Милета Чанак, гостионичар, Јово Крајновић, бријач, Јанко Обрадовић, подузетник, Александар Опачић Саша и Бранко Басарић, студенти, те ученици Богде Почуча, Ђорђе Рајчевић и други. Са овим мушкарцима је ухапшена и Јела Почуча Зиријинка, која ће већ у јуну бити бачена у Шаранову јаму на Велебиту.[19]

О хапшењима Срба и Хрвата комуниста у тим данима, те њиховом мучењу у казнионици Окружнога суда у Госпићу, Фердо Чулиновић је пред Земаљском комисијом за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача 5. новембра 1944. казао: „Усташе су почеле са хапшењем одмах 11. априла 1941. године. Ухапшен је низ српских и хрватских антифашиста. Када ме је мој насљедник ’судбеног стола’ у Госпићу, иначе судија Окружног суда Стјепан Коњиковић, позвао 13. априла 1941. године да му ја ’предам дужност’, а да је он већ 11. ујутро преузео све судске установе у Госпићу без мог присуства, ја сам морао посјетити судски затвор у Госпићу. Тамо сам видио велики број Срба и Хрвата, које су усташе већ тих дана похватали.

Они су били смјештени у малим ћелијама тако да нису могли нити стајати него су спавали ослањајући се један на другог стојећки, а само покоји од њих могао је (како ми је причао касније убијени адвокат Богдан Брујић) некако чучећи спавати. Храну су добивали врло ријетко, а батине готово сваки дан. Са њима су поступили звјерски тукући их готово сваки дан. У затвору је био управник мој ранији чиновник Старачек, који се понашао према затвореницима нечовјечно допуштајући да усташе туку затворенике по ћелијама и ходницима затвора. То ми је причао др Богдан Брујић кога су дан прије усмрћења пустили на слободу, да би га истога дана послије подне усташе устријелиле.“[20]

Госпићки Срби, свакодневно злостављани, тучени и мрцварени, изведени су 4. маја, након говора који је Миле Будак одржао 2. маја у Госпићу, у двориште казнионице. Уз псовке и тешке батине, око 5 сати послије подне, њих 35 су повезани жицом и утоварени у камион, са изговором да их возе у Загреб у полицију. Међутим, у Загреб никад нису приспјели. Провјериле су то њихове мајке, супруге, сестре и кћери управо на загребачкој полицији. Одвезени су према Личком Лешћу, на губилиште у Јањче, до тзв. Мацолине јаме,[21] о којој ће касније бити више ријечи.

Путем су их у камиону немилосрдно тукли, вријеђали погрдним ријечима, псовали им српску мајку, да би их над јамом, онако повезане и измрцварене, поново тукли, ударали сјекирама, крамповима, дрвеним и гвозденим батинама, резали им поједине дијелове тијела, копали очи, убијали их из пушака, пиштоља, клали и бацали у провалију живе или полумртве.

Од 4. маја је из госпићке казнионице одлазио један или више камиона, возећи по 30 до 40 Срба на стратишта, углавном природне бездане јаме. У првом камиону, како на основу расположивих података сазнајемо, био је и Миле Вујновић, који је нађен мртав код Будачког моста, на излазу из града. До сада није утврђено да ли је Миле искочио из камиона, па убијен у бијегу, или је био убијен још у казнионици, па су усташе његов леш успут избациле из камиона.

Не само из Госпића, него и из других крајева Лике, у госпићку казнионицу су свакодневно довођени Срби појединачно, групно или масовно, камионима, запрежним колима или пјешице, а из ње одвођени на губилишта, гдје би им заувијек нестајао траг. Усташе су се тада по Госпићу хвалили да су из Загреба добили наређење: „Убиј сваког Србина гдје се год који нађе, зато се ником не одговара.“ Тако је то било. Но, и поред тога, министар правосуђа Мирко Пук је, на темељу тачке 5 Законске одредбе о пријеким судовима, од 17. маја 1941, оформио 27. маја исте године и Пријеки суд за подручје Судбеног стола у Госпићу, који ће од тада пословати у овом граду. Предсједник суда је постао Стјепан Коњиковић, а чланови Божо Соколић, судац окружног суда, и Иван Томљеновић, судски приправник државног тужилаштва у Госпићу. Овај суд је пресуђивао на подручју Лике „за сва кажњива дјела учињена или буду учињена у времену од 10. априла 1941. па док овај Пријеки суд не буде укинут.“[22]

Проглас о успостави НДХ је затекао спремне, на окупу, и усташе у Перушићу, које је водио Јуцо Рукавина. Тога дана су се нашли у центру овог градића, са Антом Влаинићем, трговцем, иначе функционером ХСС-а, и брзо се договорили о преузимању власти. О том догађају је инж. агрономије Никола Рапајић, тада на дужности у Перушићу, записао: „Проглашење НДХ 10. априла 1941. године затекло ме у Перушићу гдје сам као агроном замјењивао колегу који се налазио у резерви. Ту сам долазио из Грачаца, мјеста мог сталног запослења, сваког четвртка тј. на сајмени дан, да у Перушићу обавим са странкама текуће послове. Тај дан, имајући више посла, остао сам у канцеларији и послије подне. Око 17 сати дође у зграду срески начелник Главан, позва ме у своју собу и упозна с Кватерниковим прогласом. Око 20 сати упаде у собу Анте Влаинић, посланик ХСС-а, са још три заштитара те, не питајући за дозволу, пограби телефон и назва Госпић. Видим по разговору да су већ тамо усташе преузеле власт. Сазнавши да сам агроном и Србин, промрси: ‘Србима се неће ништа десити и додао тко није ништа крив’, те нареди да се с прозора скину завјесе јер да рата више нема. Око 21 сат ту поново дође начелник. Влаинић му нареди да назове жандармеријску станицу и да се иста преда заштитарима. Начелник послуша и позове одмах командира станице, неког Црногорца, објасни му ситуацију и нареди да преда станицу. Унаточ окружењу с овим људима, командир то одби и затражи да га одмах повежу с његовим претпостављеним мајором Сајдлом. Чим је узео слушалицу, схвати што се десило, даде пристанак, али рече: ’Ако нетко дирне моју породицу, оружјем ћу се бранити’. Затим поздрави начелника, крену у станицу а заштитари за њим.“[23]

И овдје су усташе, као у Госпићу, захваљујући организационој припремљености и помогнути одредима Хрватске сељачке заштите, брзо успоставили своју власт. „На чело котарске области Перушић постављен је ранији начелник среза Главан, нешто касније Анте Влаинић, франковац, иначе предратни посланик на листи Мачека. Истовремено су успостављена и опћинска поглаварства у све три опћине као и мрежа усташких организација. За логорника је постављен Иван Штимац Унгар, а за таборнике: Ићо Полак за Перушић, Бранко Милинковић Пазариште и Јосица Фадљевић за Косињ“.[24] Све установе су биле очишћене од чиновника Срба, али и Хрвата непоћудних усташком режиму.[25]

Група усташа из састава Помоћног усташког одреда, којима је заповиједао Звонко Јањић, већ сутрадан по проглашењу НДХ, дошла је и у Грачац. Дочекали су их неколико тамошњих усташа, међу којима и Анте Павичић. Међутим, даље од жељезничке станице, у овај градић нису смјели ући. Тек следећег дана, 12. априла, када су добили појачање из Госпића, кренули су у мјесто ради хапшења „непоћудних“ и одузимања оружја, те успостављања усташке власти. Но, њима су се супротставили тамошњи Срби, предвођени Милом Стојисављевићем, трговцем из Грачаца, и усташе су биле присиљене да се повуку на жељезничку станицу. Наредног дана, када је дошла италијанска војска и Србима гарантовала да их нико неће дирати, заједно са Италијанима су у Грачац ушли и усташе, које је водио емигрант Јаков Шикић.

И овдје су, уз помоћ Италијана, брзо успоставили власт, на челу с логорником Петром Шарићем Пашковим. Није се чекало. Већ 14. априла су отпочели са злостављањем и хапшењем Срба, које су сутрадан посебним возом отпремили у Госпић, гдје су затворени у казнионици окружног суда. Међу ухапшенима су били Миле Стојисављевић, Раде Гаћеша, Дане Мандић, Тоде Вучинић, Шпиро Шербеџија, његов син Ђуро, и неколико других. Након неколико дана злостављања у казнионици, одвезли су их и побили у Мацолиној јами, на исти начин као и прву групу госпићких Срба.

На читавом подручју Лике, усташке групе су из дана у дан све чешће вршиле хапшења и терор над српским народом, што се испољавало у пљачкама, масакрирању и убиствима. Све то под надзором великог жупана Јурице Фрковића и усташких емиграната, посебно Фране Шарића Франића и Јосе Томљеновића, који су у ту сврху упућени из Загреба.

„Масовна звјерства, формирање логора смрти на Велебиту, бацање живих људи у јаме, покољи српског народа, прогони комуниста и антифашиста, пуни затвори, то је била слика Лике у тим данима.“[26]

Усташе су свакодневно крстарили градовима и насељима, одузимали Србима оружје, премлаћивали их, пљачкали и хапсили. Успут су их позивали на покрштавање, с циљем да их лакше прикупе и ухапсе. Свако ко би се одазвао оваквим позивима био је, прије или касније, затворен. Служили су се и другим методама, између осталог, захтијевали да српски сељаци поубијају псе, како би ноћу могли несметано да улазе у села и затекну људе на спавању. О тим данима успоставе НДХ у Госпићу и другим дијеловима Лике, о пљачкању, злостављању, хапшењу и одвођењу на стратишта постоји више сачуваних докумената, од којих ћу овдје навести само изводе из неких од њих.

Ђакон Вукашин Стјепановић о тим данима свједочи овако: „На велики четвртак, 10. априла, у 5 сати послије подне, проглашена је НДХ. Истога момента извјешене су хрватске заставе, разоружано оно мало војске што је остало, а Хрвати, без обзира на сталеж и положај, узели су пушке које су носили осам дана па су их предали властима, вратили се на дужност а наоружане остале су усташе. Одмах првог дана, на велики четвртак, почело је хапшење Срба које није престало све док нису и посљедњег Србина затворили. Сваки дан по српским кућама вршена је преметачина.

Срби су такођер били приморани да извјесе хрватске заставе. Сви Срби трговци добили су комесаре у радње, а ти комесари имали су неограничену власт. Власник радње није имао никакво право у својој радњи. Новац од продане робе сваку вечер комесар је наводно односио у штедионицу. Кључеви од радње били су код комесара. Власник радње је дужан платити комесару сваки мјесец 3.000, које је заправо сам комесар узимао јер је он био власник радње, а газда је добивао одређену своту мјесечно за издржавање. Хрватске власти одређивале су чак и шегрте за комесаре Србима…

Трговац Богдан Станић имао је трговину за продају оружја и експлозива. Истога дана то му је одузето, тако исто Никола Дукић имао је дозволу за велику продају соли и дувана на територији читаве Лике и њему је исто тако одузето то право. Србима је ограничено вријеме изласка у варош, а било је дана када уопће нису смјели изаћи напоље. Једне недјеље Миле Будак, министар, одржао је у Госпићу скупштину, па је тога дана Србима забрањено служити службу. Хрватске усташе поставиле су у свако српско село један одред усташа и одатле камионом, колима или пјешице доводили истакнутије Србе у централни затвор у Госпићу…

По наређењу Великог жупана сви су Срби у Госпићу морали у року два сата платили сав порез. Ко није имао да плати, односили су му из куће најдрагоценије ствари, намирнице и стоку. Свим Србима одузети су радио апарати, сва одликовања која су добили од Југославије као и оружје. Једне ноћи, око 10 сати, похапсили су 24 српска омладинца и одвели их у касарну бивше Југословенске војске и тамо их тукли до 6 сати ујутро. Било их је који су по неколико пута падали у несвијест па су их тада износили у круг касарне и метали под велику чесму па кад би се освијестили, поново су их тукли. Неке су ујутру родитељи носили кући полумртве. Око 5 сати ујутро звони звоно на католичкој цркви. Тада су усташе падали на кољена, ’скрушено’ очитали оченаш и послије тога наставили опет мучење тих невиних младића. Једног од тих страдалника, Богдана Почучу, ученика IV разреда учитељске школе, посјећивао сам после тог батинања. На његовим леђима није било ни једног квадратића милиметра бијелог, него је сва кожа била црна као мастило. Ноге и руке су му биле страшно отечене.

Како је Госпић са околицом пасиван крај, у трговинама је нестало брашна. Хрватске су власти дијелиле грађанству кукуруз и брашно. Било је доста српске сиротиње која је морала тражити намирнице, али су све увијек одбијали и говорили нека им да краљ Петар. Усташе које су крстариле по српским селима говориле су појединим људима ’повјерљиво’ да прелазе на католичку вјеру. Многи људи су гледали у томе спас. Пошто се католичка црква налазила у самом граду, људи су са села ишли да тим путем спасу главу, али су их тамо друге усташе сачекале и одводиле одмах у затвор. Тако им је било лакше похватати ту сиротињу да се не би излагали непотребном труду одводећи их у затвор. Наређено је по свим српским селима, да сељаци поубијају све псе, како би усташе несметано одлазиле по ноћи у сваку кућу и одатле одводили људе који су се преко дана сакривали од тих крволика…“[27]

У својој изјави, Ђуро Тркуља свједочи о успостављању усташке власти у Госпићу и истовременом хапшењу, злостављању и убијању Срба: „Другог дана, тј. 11. априла, све радње биле су затворене. Код мене је дошао пријатељ Дане Бањанин, брат министра Јове Бањанина, разговарали смо о новоствореној ситуацији. Из моје куће смо видјели око 10 сати неколико жандармеријских патрола које су се у паровима разишле по Госпићу. Из куће сам видио један пар гдје је отишао у кућу Николе Дукића, велетрговца, а други у кућу велетрговаца Михића и Радишића. За час су били изведени Михић, Дукић и Радишић и по споменутим жандарима одведени у затвор. Непосредно пред мојом кућом је на улици одмах ухапшен трговац Станић. Пријатељ Бањанин је на то пошао од мене својој кући јер је сматрао да ћемо бити сви похапшени, али је и он пред мојом кућом био ухапшен и у затвор одведен…

Послије подне истога дана видио сам из свога стана где су допратили Мишкулина Петра, трговца из Кланца, пратио га је са једним жандаром усташа Јосо Аџија. Овај Мишкулин је синовац бившег министра Мишкулина, а као Хрват је био националан и сарађивао са националним елементима, нарочито се истицао за вријеме режима пок. краља Александра.

То вече су допраћени још неки људи из околних села у казнионицу у Госпићу. Пратили су их већином усташе. Тако је допраћен из села Смиљана Стијачић Матеја, прота, и из Куле свештеник Јерковић Митар са још два сељака из Куле, Маном и Будом Чанак. Свештеника Јерковића су усташе успут тако изударали кундацима по леђима и по глави да је морао најприје бити упућен у болницу да га превију па су га онако пребијена и у завојима стрпали у хапс.

Други дан је почело дотеривање Срба и из осталих крајева Лике у Госпић. Ја сам био на слободи и сматрао сам за дужност да порадим на ослобођењу ових невиних људи или бар да им олакшам њихов тежак положај. Ангажовао сам неколико виђених Хрвата за које сам знао да су истакнуте франковачке вође и тражио од њих да раде за ове наше људе. Од ангажованих франковаца главни су били: Ковачевић Нико, трговац и Ковачевић Иво, књижничар, и казали су им да ће ови људи сви бити пуштени на слободу чим прође кроз Госпић њемачка војска која, међутим, није у Госпић ни долазила. Но трећи ангажовани, трговац Павелић Милан, био је искренији и признао да су му казали у усташком стану ове речи: ’Немој се ти замарати за Србе, јер ако се будеш за њих залагао, проћи ћеш и ти исто као што ће проћи и они’.

Ситуација је из дана у дан постајала мучнија и за Србе све тежа и тежа. Мене више нико од Хрвата није хтео на улици ни погледати, иако сам са њима свима био врло добар, а сматрао сам да имам међу њима и добрих пријатеља. Дана 14. априла 1941. године и сам сам доспио у хапс. Ухапсио ме је Фрковић Марко, брат новопостављеног великог жупана Фрковић Јурице и брат великоминистра шума Фрковић Ивице. Ухапшен сам био на улици, са наређењем једном усташи ’води га’. У казнионици су ме стрпали у ћелију са затвореним мачековцима, народним заступником Иваном Мурковићем и тајником ХСС, организације за срез Госпић, Иваном Стилиновићем, званим Чавлином, и једним сељаком из Новога, Францетићем. У истој ћелији био је са њима затворен и син последњег подбана Ивковића. Од Ивковића сам сазнао да је у хапсу и његова мати и да се налази у казнионичкој болници. Они су били на пропутовању на Хвару те наводно имају своју вилу. Међутим, и Ивковић и његова мати, сигурно на неку велику интервенцију (др Будака), били су одмах други дан из хапса пуштени.

Једно вече тих дана дошао је у инспекцију активни усташа који је дошао с Поглавником из Италије, по имену Марић Дане, син биљежника Марића Фране, звани ’Фрањић’. У пратњи усташе Стилиновића Мила ушао је у ћелију у којој сам ја био, а само зато да погледа Хрвате. Правио се важан, питао је како им је, и кад није добио никаквог одговора, сам је одговарао: ’Будите само добри па ће вам бити већ боље, све ће ово проћи’. Други дан су допремљени из сусједних села Хрвати сељаци, мачековци Дошен са Новосела и Бркљачић Анте, син народног заступника Карла Бркљачића.

Ја сам био пуштан свако јутро на шетњу са Србима пошто се је и на то јако пазило да Хрвати и Срби ни у хапсу не долазе у контакт. У то вријеме је Срба, већином Госпићана, било море у хапсу. Осим напред споменутих сећам се добро да су били још Перица Марић, резервни капетан и бивши добровољац, Чубрило Милан, пензионисани општински биљежник, Љубиша Шакић, гостионичар, Никола Војводић, трговац, Милош Пјевач, трговац, Никола Пејновић, трговац, др Богдан Брујић, адвокат, Илија Опачић, директор препарандије и његов син Александар…“[28]

Сестре Марија и Милица Вујновић овим ријечима описују збивања у Дивоселу по доласку усташа у ово српско село, раним јутром, само десет дана након успоставе НДХ:

„На православни Ускрс, тј. 20. априла 1941, први пут су дошли из Госпића усташе у наше село Дивосело. Тада их је дошло око 20 наоружаних војничким пушкама, те једним митраљезом. Тражили су од Срба оружје. Ову групу усташа водили су Трошељ Лука и Иван, земљорадници из Дивосела. У овој групи усташа били су још: Дошен Тома, гостионичар из Госпића, и Павичић, трговачки помоћник из Госпића. Имена других не знамо. Тада су ухапсили Рибара Николу, земљорадника из Дивосела, стрпали га у камион и са собом повели у Госпић. Успут су га до Госпића страховито тукли, а пред Госпићем убили.

У мају 1941, дана се не сјећамо, дошло је 30 усташа из Госпића у Дивосело и ту су се настанили у згради основне школе. Срби из Дивосела морали су их хранити. Ове усташе били су под командом напред наведеног Трошеља Луке. Срби су морали овим усташама за храну бесплатно носити јањце, јаја, крух и све што су они захтијевали. У овој групи усташа били су још Павелић Лука и Дошен Јосо, земљорадници из Госпића, а остале усташе биле су из Перушића. Усташе су тада хапсили Србе из Дивосела и одводили их у свој стан и тамо тукли и убијали. Тако су ухапсили Бјеговића Дмитра, Поткоњака Милу, Обрадовића Јована, Поткоњака Петра, Гембића Ђуру, све земљораднике из Дивосела, те Крајновића Марка, Кричковића Саву, Јањића Бранка и Крајновића Николу, земљораднике из Читлука, општина Госпић. Њих су одвели у усташки стан у зграду основне школе, тамо их све страшно тукли и злостављали. Бјеговића Дмитра, Поткоњака Милу, Обрадовића Јована и Поткоњака Петра убили су у самој згради основне школе, а остали су превезени у казнионицу у Госпић, и они су после из казнионице одведени у Велебит и од тада се за њих не зна.

Рано ујутро, 1. јуна 1941. године, док смо још сви спавали, дошли су до наше куће двојица усташа, од којих се један звао Пећина а други Мићо, а обојица су родом из Перушића. Вили су обојица пијани. Они су лупали на наша врата и на њихову лупу пробудила се наша мајка и питала ко лупа. Када су се они јавили да су усташе, наша мајка им је отворила кућна врата. Одмах су питали гдје су мушкарци, а наша мајка је одговорила да још спавају. Они су захтјевали да се мушкарци одмах пробуде. Пробудили смо се и ми сви укућани и то: наш отац Никола, стар 57 година, браћа Пајо, стар 26 година, Дмитар, стар 24 године, и Андрија, стар 16 година, нас двије сестре и још трећа сестра Ружица, стара 21 годину. Браћа Пајо и Дмитар чим су се обукли изашли су на усташки позив пред кућу. Усташе онако пијани одмах су пуцали и убили брата Пају. Брата Пају убио је усташа Пећина. Други усташа хтио је убити брата Дмитра, али је он у задњи час истргао уз њихових руку пушку и опалио према усташи али га није убио него само ранио. Усташа Пећина хтио је да убије брата Дмитра, али сам ја Вујновић Милица, задњи час прискочила и одбранила брата. Брат Дмитар побегао је затим у шуму. Брат Пајо није одмах био мртав, него тешко рањен, па су га наши рођаци положили на кола и хтели одвести у Госпић у болницу, али је пола сата после тога умро и његово тијело су рођаци довезли натраг у Дивосело.

Пола сата послије овога догађаја дошла је нашој кући група од 25 усташа. Чим су се усташе примакле нашој кући, сестра Ружица побјегла је и није се више вратила. Усташе су у кући тукли наше родитеље, нашег брата Андрију те нас двије сестре. Послије тога су нас одвели све у усташки стан и ту наставили тући. Са нама су довели у усташки стан стрица Петра Вујновића, старог 85 година кога су затекли болесног у кревету, Марка Вујновића, нашег стричевића, Божу Почучу и Тоду Јерковића. У усташком стану су нас све скупа затворили у један подрум и ту нас ужасно тукли с кундацима, колцима, и ужасно газили ногама. Нашег оца Николу, мајку Аницу, стрица Петра и Почуча Божу исти дан су усташе батинама убиле, а нас увече онако испребијане камионом пребацили у казнионицу у Госпић.“[29]

Упадајући у српска села, усташе су редом пљачкали по кућама, црквама и становима: златнину, прстење, новац, сатове, чак и тамбуре, те вреднија одијела и обућу, са ужитком извлачили и односили дјевојачка руха, као и одјећу млађих жена, и све што им се свиђало и користило. У почетку су знали говорити да ће све то бити враћено, али потврде о одузетом никад нису давали. Сваком је било јасно да је то обична пљачка. Упоредо с пљачком, проводили су терор, хапсили и премлаћивали Србе, затварали их и тукли, те одводили у затвор Окружног суда у Госпић, ближе смрти.

Средином маја су усташе из Госпића стигли и у Удбину, предвођени Дуићем, учеником учитељске школе, и уз помоћ тамошњих усташа похватали око стотину Срба, које су повезане из усташког стана Удбине камионима одвезли у Госпић и затворили у казнионицу Окружног суда. Међу ухапшенима су били познати трговци Миле Кораћ, Милан Шакић, Дане Шакић, његов син Буде, студент, те Лазо Кораћ, гостионичар, сељаци Стојан Мајсторовић, Јово Станић и други.[30]

Усташе су наставили да хапсе Србе не само у Удбини, него и у околним српским насељима. У неколико наврата, током јуна, јула и августа, по неколико ухапшених су одвозили у Госпић, а затим на Велебит, гдје су убијани. Тако су 2. августа одвели 11 Срба из Удбине и околице. Повезане жицом, тукли су их на разне начине, мучили, да би их на православном гробљу ножевима усмртили. Само неколико дана касније, ухватили су 35 Срба, међу којима су били Раде Крњајић, Ђука Ђуришић, Милан Вукмировић, које су злостављали, повезали жицама, убацили у камион и одвезли у Госпић, а затим на Велебит, гдје су убијени. У овим звјерствима су се посебно истицали католички жупник у Удбини Мато Могуш и његови вјерници Никола Здунић и Никола Сертић, бивши народни посланик.

Управо жупник Могуш је био идејни вођа и духовни зачетник усташких злочина у овоме крају. Припадао је најекстремнијем крилу усташког покрета, чија је клеро-фашистичка идеологија дала подстицај масовном убијању и клању српског народа у Удбини и околним селима. Као предратни присташа подземног усташког покрета, спремно је дочекао 1941. годину и учествовао у разоружавању Југословенске војске. Као усташки повјереник за овај котар, одмах је приступио формирању усташке милиције у Удбини. Користећи се својим црквеним положајем, лично је издавао наређења за хапшења, па је тако директно одговоран за злодјела која су вршена у овом дијелу Лике.

Жупник је вјеровао да ће се „српско питање“ у НДХ моћи рјешити покрштавањем и истребљењем. Његов „екуменизам“ је подразумијевао потпуно покатоличавање православаца или истребљење, па је и у једном говору казао да се до сада за католичку вјеру борио молитвеником и крижом, а да ће од сада употребљавати пушку и револвер.[31]

У том смислу је жупник Могуш грмио на збору у Удбини 13. јуна 1941. године, на имендан поглавника Анте Павелића: „Иселит ћемо, истријебит ћемо српски народ у Хрватској и бит ћу сретан када будем могао дијелити српску земљу Хрватима. Усташе ће се немилосрдно борити и истријебити све оне који не буду вјерни НДХ и њеном поглавнику и ствараоцу Анти Павелићу. Погледај, народе, ових 16 храбрих усташа који имају 16 хиљада метака и који ће побити 16 хиљада Срба послије чега ћемо дијелити братски Мутиличко и Крбавско поље.“[32]

Насилно превођење у католичанство, убијање и пљачка имовине убијених или избјеглих Срба послије овог и говора многих његових истомишљеника узимали су маха и прерастали у свакодневни терор.

Треба рећи да је усташе у злочинима помагала италијанска окупаторска војска, чији су дјелови 12. априла 1941. године продрли до Сења, а онда и дубље на подручје Лике и Горског котара. Несметано су се кретали поред обале према Карлобагу, затим преко Вратника, Кривога Пута и Жуте Локве према Оточцу, Перушићу и Госпићу, а преко Горског Котара и Капеле у правцу Дрежнице, Језерана, Личке Јасенице и Плитвичких језера. Путеве су им осигуравали и свечане дочеке организовали усташе и Мачекова заштита. Особито свечан дочек је окупационим трупама приређен у Госпићу. Радосно засипане цвијећем, пролазиле су овим личким градићем јединице бициклиста, моториста и тешке артиљерије. Куће су биле окићене зеленилом, хрватским тробојницама, италијанским и њемачким заставама, сликама Павелића, Мусолинија и Хитлера.

Италијанске окупаторске снаге су на територију Лике стигле без икаквог отпора. Но, без обзира на то, да би подигла „борбени дух“ и свјетској јавности показала храброст својих војника, италијанска штампа тих дана пише о тешким борбама које њихове трупе воде на правцу који иде из Сења, преко Вратника, за Бриње и Оточац, као и на свим правцима од Карлобага и Обровца, преко Велебита, у правцу Госпића и Грачаца. Што се заправо збивало, видљиво је из претходног текста. Само су код Грачаца њихове чете имале краћи застој, да би у овај лички градић ушле 14. априла, лако и на превару, а затим до 20. априла запосијеле цијелу Лику и Горски Котар.

Италијанске окупационе снаге су успоставиле своју власт. Оне врше војну и цивилну управу од 14. априла до 18. маја 1941. и помажу усташама да организују своју власт и војне формације. И Италијани, као и усташе, издају прогласе којима позивају становништво да преда оружје, како војно тако и грађанско. Италијански војници и Мачекова Заштита заједно упадају у српска мјеста, у којима, под изговором тражења оружја, злостављају људе, врше преметачине и пљачкају новац, златнину, постељину, одјећу, све вредније што би им се свидјело.[33]

Италијанска војска робу из магазина и трговачких радњи одвози у Италију, као да је то ратни плијен храбрих италијанских војника који су они у жестоким борбама задобили. Ова окупаторска војска се распоређује и задржава углавном у већим насељима, у којима успоставља сталне посаде, које осигуравају путеве и жељезничке пруге, у циљу несметаног одвијања саобраћаја и редовног снабдјевања. Команда италијанске 2. армије издала је 19. маја 1941. године наређење својим трупама, у коме, поред осталог, стоји: „Италијанске оружане снаге које се налазе на територији НДХ престају од сутра, 20-тог, да имају значај и права окупационих трупа и добивају значај трупа које се стационирају на територији пријатељске савезничке Независне Државе Хрватске.“[34]

Број италијанских војника се временом смањује, те се ограничава на већа мјеста и посаде дуж личке жељезничке пруге. Уз њихову помоћ је у Госпићу формирана усташка бојна (батаљон), под командом Јуце Рукавине, са укупно 500 усташа. Поред ове, на подручју Госпића и Перушића су основани и дијелови тзв. Причувне бојне, те страже и усташки подмладак.[35] У Лици су тада формиране и домобранске јединице, с 1.400 војника, и оружничке посаде, с 286 оружника. У Госпићу је стациониран вод с 12 оружничких постаја. Уз то су никле чете наоружаних цивила, састављене од Хрвата, које су коришћене за пљачку и терор над српским народом, а служиле су и као мобилна резерва за попуну усташких и домобранских бојни. Називане су разним именима: дивље усташе, домаће усташе, наоружани цивили, сеоске усташе, милиција и слично. Уз помоћ Италијана и наоружаних цивила, усташе хапсе Србе. Италијани им за превоз похватаних и њихове опљачкане имовине уступају своје шофере и возила. Као савезници усташа, и на друге начине помажу провођење злочина над српским народом.

Временски период од средине маја до краја августа 1941. године карактеристичан је по бројности усташких злочина у Лици, Горском котару и другим крајевима НДХ, с чије су територије Срби, Јевреји и непоћудни Хрвати масовно транспортовани у Сабирни логор Госпић, а затим на губилишта. Казнионица Окружног суда у Госпићу, упркос пространом дворишту и ходницима, постала је премалена за хиљаде невино осуђених на смрт, па су усташе формирали логор Јадовно на Велебиту и логор Слана на отоку Пагу, чиме су, уз још многа стратишта, осигурали довољно простора за дневни прихват 700, па и 1.000 ухапшеника.

О злочинима које су усташе починили тих мјесеци у Госпићу и околини, те италијанској политици, Јаков Блажевић, поред осталог, каже: „Познати су логори у Велебиту, нарочито онај на Јадовну, у које је по усташама доведено на хиљаде Срба из Лике, Кордуна, Баније, Босне и других крајева наше земље. Колоне свезаних људи, жена и дјеце вођени су уз страховиту тучу и трком кроз Госпић на очиглед италијанских официра и војника и војних власти, и јавно се знало, да се у тим логорима масовно убија и баца у бездан.

У вријеме усташких покоља одлазили су италијански официри на многа мјеста масовних погубљења, дапаче и слате су њихове комисије, које су службено сликале и утврђивале те злочине. То их међутим није ништа сметало да у својим камионима и са својим појачањима помажу усташе у њиховом уредовању по разним српским селима. Та су се уредовања редовито свршавала масовним клањем, паљењем сатјераних људи у кућама, паљењем читавих села и пљачкањем у чему је учествовала и италијанска војска.

Те службене комисије италијанске војске само су заваравале народ и заводиле га у блудњу, да не бјежи и да се не сакрива пред усташама, вјерујући у италијанску заштиту, изјаве, гаранције, прогласе итд. Хиљаде и хиљаде људи, жена и дјеце платиле су главом ту заблуду изазвану од италијанских војних власти… У мају 1941. године усташе су са италијанским војницима у италијанском аутобусу дошли у Дивосело и тамо убили сељака Николу Рибара. Почетком августа исте године бјежећи испред усташа, склонило се тридесетак Дивосељана код једне италијанске посаде, крај Госпића. Иако су Италијани знали о чему се ради, предали су те невине људе усташама гурајући их тиме директно у смрт…“[36]

Уз помоћ Италијана, усташе су и у другим селима проводили злочине. Тако је 30. маја, када је убијен Никола Рибар, у својем селу Метку убијен Љубомир Петковић, студент теологије. Њему је у леђа пуцао усташа Иван Павичић, ученик гимназије из Госпића. Мртвоме Петковићу су усјекли крст на чело и унаказили тијело, а свештенику Милутину Варди нису дозволили да га сахрани.

„Тих дана звјерски је мучен и најзад убијен трговац из Радуча Јован Дејановић, те сахрањен на мјесту убиства поред државног пута у Метку. Ноћу између 30. и 31. маја довезено је у Медак 27 људи из Грачаца, међу којима је био свештеник Милош Мандић и доктор Торбица, љекар. Те исте ноћи сви су убијени у боровој шуми између Метка и Вребца и бачени у јаму коју су по усташком наређењу ископали Цигани. Тих дана крајем маја, убијен је свештеник у Радучу Грозданић заједно с братом, бившим официром. Изведени су ноћу из куће и недалеко убијени а три су дана остали несахрањени. Ноћу 7-9. јуна убијена је у Госпићу Драгица Плећаш а прије тога све јој је опљачкано. 16. јуна објесио се у затвору свештеник Петар Мајсторовић јер није више могао слушати јаук Срба који су били мучени по читаве ноћи. Такођер је и његов син Милојко идуће ноћи завршио у затвору пресјекавши си вене…“[37]

Све су то италијански војници знали и мирно гледали шта усташе чине Србима, како на терену тако и у казнионици Окружног суда у Госпићу. Чак су их понегдје и потицали на већа разбојства. У изјави од 3. новембра 1944. године Јоцо Његомир говори о злочинствима која су усташе наочиглед Италијана радили: „Талијани су улазили у ћелије казнионице и смијали се нама како смо испребијани и изнакажени, пљували на нас, говорећи усташама да нас треба клати.“[38]

Понекад су италијански војници и хватали Србе и предавали их усташама, иако су знали шта ће с њима бити. Тако су у селу Острвица ухватили Јову Саватовића, оца седморо дјеце, и његовог сина Милана, старог 14 година, и предали их усташама у Билају, међу којима је био и Никола Дошен, до тада Јовин добар пријатељ. Јово га је замолио да га пусти кући с малољетним сином, јер он није никоме ништа нажао учинио. Но, пријатељ се није смиловао. Потапшао је Јову по рамену и рекао: „Јеси ли, лијо, дошао у гајбу.“ Након тога, Јово и његов син су са осталим Србима убачени у камион и одвезени у госпићку казнионицу, гдје су мучени, а затим звјерски убијени на Велебиту.[39]

Док Италијани у првим мјесецима окупације помажу усташе и не реагују на њихове злочине над српским народом, крајем јула и почетком августа, заплашени и угрожени устанком Срба, који је под руководством комуниста почео у Лици 27. јула 1941. године, почињу да се исказују као доброчинитељи и заштитници српског народа. Из бојазни за себе, осјетивши немоћ својих савезника усташа да угуше устанак, Италијани су почетком септембра поново окупирали читав дио НДХ који им је по договору с Нијемцима припао. У дијелу територије ближем анектираном подручју (тзв. друга зона), па и у Лици, појачали су посаде и поново увели цивилну и војну власт. Поред тога, почињу све више да тактизирају у односу према српском народу и устанку који се нагло ширио. Колико су цинизма у политици према Србима показали Италијани, довољно показује примјер који наводи др Ђуро Станисављевић:

„На интервенцију похапшених официра Срба Италијани су упали у госпићки затвор препун Срба, које су усташе похапсиле без икаквог разлога, извукли из затвора три официра и два жандара и отпремили их у заробљеништво, док се на вапај осталих затвореника нису ни освртали.“[40]

Плашећи се све учесталијих и све снажнијих устаничких акција, италијански слуга, поглавник НДХ Анте Павелић, да би макар закратко стишао узбуђење које је у јавности изазвано масовним звјерствима усташа, покушава да заведе српски народ. У том циљу, он сва злочинства приписује „дивљим усташама“ и 9. августа 1941. године издаје наредбу „да постројбе као оружана помоћ, тј. дивље усташе, имају смјеста престати сваком дјелатношћу.“[41] Тактизирање Италијана и Павелића није ништа измијенило. Само у неким селима су Срби још једном повјеровали италијанској пропаганди, очекујући да ће их они заштитити од усташких разбојстава, али су их усташе сада лакше хватали, или су их сами Италијани хапсили и предавали усташама.

О збивањима у Госпићу и његовој околици послије успоставе НДХ, сачувано је више аутентичних казивања. Учитељ Милан Алексић у својој изјави наводи да је ухапшен 16. јуна и затворен у једну од ћелија казнионице Окружног суда у Госпићу, чији су крвави зидови одзвањали од јаука невиних људи и жена, које су усташе мучиле нарочито ноћу. Да би мучења била што свирепија, „усташе су доводиле малољетнике из завода, давали им цјепанице и друга средства да туку и муче затворенике. Најтеже је било видјети поједине Хрвате који су улазили у ћелије и наслађивали се у мучењу својих комшија Срба. Ђуру Брадића, гостионичара, сваког су дана премлаћивали а долазио би свијести само онда када би га полили водом. Од туче био је модар и црн као земља. Исту судбину имао је Милан Цвијановић, судски чиновник, и Мијо Басарић, пекар, који су уморени и невиђено ишчезли из затвора као Милојко Дошен, свештеник, стар човјек из Почитеља и многи други.“[42]

Многи међу усташама су се натјецали који ће више зла нанијети невиним људима. Тешко је навести сва њихова имена, а овдје истичем, уз наведене примјере, злочинце Ивана Шарића, Ивана Светића, Николу Фрковића, Николу и Стипу Милинковића, Стипу Стилиновића, Анту Палкана, Бркљачића, Николу Сретића, Штефановића, сина Агнезе, старог 17 година, Звонка Верзона, браћу Матајија и др.

Проту Мајсторовића су тако мучили да се сам објесио. Тешке муке су подносили Матија Стијачић, прота из Смиљана, професор Михајло Поткоњак и Марко Саватовић, судски чиновник из Острвице. Ни жене нису поштедјели. Посебно су се иживљавали мучећи трговкињу Марију Пилић, као и Драгицу Плећаш, супругу Васе Плећаша, гостионичара, кога су међу првима из Копривнице одвезли на стратиште и бацили у јаму. Његову измучену и изнакажену супругу Драгицу су убили 1. јуна, а њихово имање, као и других Срба, опљачкали и разорили.[43]

Не само у Госпићу и околним српским насељима, већ и на територији цијеле Лике, усташе појачавају терор, хапсе Србе и убијају их на свиреп начин. Већ средином маја, у котару Кореници хапсе прву групу Срба: Васу Жигића, чиновника котарске управе, Николу Ђујића, кројача, Манишу Басту, опанчара, Младена Жигића, студента права, Милана Вукмировића, Раду Шупута, Стеву Косановића, Илију Дракулића, земљораднике, Белића, опанчара, Дану Кргу, лугара, његовог малољетног сина, те низ других.[44] Након злостављања у кореничком затвору, њих одвозе у госпићку казнионицу, односно према Велебиту, гдје су их побили. Предвођени су Јуцом Угарковићем, госпићким гимназијалцем, постављеним за логорника у овом личком котару, Томом Рицом, поштанским чиновником, Иваном Бркљачићем, Јосипом Браваром, Иваном Црнковићем, Мартином Месићем, Иваном Ковачевићем, ђацима госпићке гимназије, Луком Баленом, ђаком учитељске школе из Госпића, Јуцом Рукавином, Петром Сужњевићем и Иваном Мажаром из Врановаче, који су већином дошли из Госпића, а придружује им се неколико домаћих усташа: Иван Девчић, поштански намјештеник, Антон Верзон, фотограф, Стјепан Битурајац, котарски начелник, Марко Колаковић, трговац и Милан Милобара из Пријебоја.[45]

Жупан велике жупе Крбава и Псат, Љубомир Кватерник, 4. јуна 1941. године издаје наређење да се настави с хапшењем и убијањем српског народа на подручју Коренице и њезине околице. Након неколико дана, 10. јуна, усташе из Бихаћа опкољавају Личко Петрово Село, хапсе већи број Срба и одвозе их у Бихаћ, гдје их муче, као и друге Србе похватане у Босанској Крајини, да би их већим дијелом побили, а преостале одвезли у Госпић и у логор Јадовно. У злочину над овим људима су се истакли: Силвестар Рукавина Чајко, усташки ројник из Ваганца, Јозо Кукућ, Никола Павичић, Иван Девчић Жицар, Перо Сужњевић, Марко Колаковић, Иван и Милан Мажар, Јуцо Угарковић, Стипе Бален, Звонко Матић, Звонко Верзон, Томо и Руде Риц и други.[46] Том приликом, усташе хапсе више од 100 кореничких Срба и одводе их на губилишта Велебита. Само из села Трнавца је било 29 људи. Крајем јуна су у околним селима похапсили још 200 Срба, од којих је њих 150 Стјепан Битурајац, предстојник у Кореници, послао у Пријебој у пратњи најзлогласнијих усташа: Марка Колаковића, Ивана Бравара, Томе Рица, Бутковића и других, гдје су их поклали и бацили у јаме. У овом злочину се истицао и католички жупник Матијевић, који је сељане присиљавао на покрштавање и учествовао у пљачкама златнине у српској православној цркви у Сврачковом Селу и другим.[47]

У казнионицу Окружног суда у Госпић доводе Србе из Врела Коренице, Омољца, Трнавца, Крбавице, Галебовца, Понора, Компоља, Михаљевца, Врановаче, Бјелопоља и других мјеста.[48] У априлу, по наређењу усташког повјереника Стипе Јурасовића, из Дебелог Брда су 11 Срба одвели у Госпић, прво их мучили у госпићкој казнионици, а онда их, у мају, повезали жицом и с госпићким Србима уморили над Мацолином јамом. Из села Крбавице су 34 Србина одвезли у Госпић, а потом на стратиште, до неке од велебитских јама.[49]

Већ у првим данима своје владавине, усташе су похапсили виђеније Србе у Кореници и њеној околини, једним дијелом их транспортовали у Госпић, а већим дијелом убили у њиховим селима. Посебно су мучили кореничке православне свештенике, које су у камионе упућене у правцу Госпића убацивали полумртве.

У селу Бунићу овога котара, почетком маја, усташе су похватали више људи и жена, међу којима су били: Илија Сердар, посједник и предсједник опћине, прота Перо Рашета и његов син Војо, Остоја Кнежевић, трговац, Ђуро Маринковић и његова сестра Анка, Драго Шолаја, Вујо Вукмировић, Јован Хрњак, Јован Север, Јово Петраковић, Вујо Дмитрашиновић и други. Сви су они прошли мученички пут до Госпића, а затим даље на Велебит, до логора Јадовно. У исто вријеме су још неколико жена и мушкараца мучили и убили у њиховим селима. У Бунићу су докторку Наду Кнежевић убили тако што су је убацили у српску православну цркву коју су затим запалили, а ковача Ману Дражића из Шаламунића су у властитој кући исјекли на комаде, заједно с његово четворо дјеце и супругом. „Убијен је и Гајо Вукмир и кћи му Боја, Васо Секиз и његов синовац којем име не знам, Дане Кнежевић и његов отац, којима су усташе кућу запалиле. Том згодом запалили су усташе цио заселак Тонковић од 10 кућа. Убијени су даље: Проко Кнежевић, путар, са дјецом и женом и само случајно остало му је на животу једно дијете старо три године. Ухапшеном, напријед споменутом Илији Сердару, заклане су двије кћери и то Душка, стара 18 година, и Вера, стара 10 година.

Приликом убиства браће Кнежевића усташе су опколиле кућу Николе Хинића, к. бр. 163, гдје су затворили опћинског биљежника Мићу Кнежевића са још 11 лица, већином чланова Кнежевићеве фамилије и ближих сусједа, и потоме кућу запалили и у њој су сва ова лица изгорјела. Од куће Николе Хинића до мјеста зв. Пећина усташе су запалили око 90 кућа које су све изгорјеле до темеља, јер су куће густо једна уз другу, док је свијет из кућа успио да се склони. У Бунићу има у свему 10 католичких кућа и информације о Србима у Бунићу давали су госпићким усташама домаћи католици…

Од усташа који су вршили недјела у опћини Бунић један дио је био из Госпића а остали су били домаћи људи. Од домаћих усташа који су судјеловали у прогањању Срба у то вријеме наводим: Стипу Јурасовића, који је био усташки повјереник у Бунићу, Стипу Марковића, Миру Растића, Илију Амића и Луку Шњарића, а остале усташе дошле су у Бунић из Госпића. Заједно са усташама судјеловао је у убиствима Срба и бивши жандарм Беванда којему име не знам, но који је тих дана погинуо. Ови прогони натјерали су српско житељство да се склони у оближње шуме. После овога настала је опћа пљачка по селима и усташе су покупили стоку и друге све ствари од вриједности, које су налазили по напуштеним српским селима.“[50]

У првој половини маја, масовним хапшењима Срба у Оточцу и околним српским насељима руководили су злогласни усташе Делко Богданић, Ивица Милинковић, Драго Жубринић, Јосип Фавала, Јуре Дујмовић, Павао Поднар и други.

И у Лици, као и у другим мјестима у НДХ У то вријеме, Срби су се, по објављеним огласима, морали пријавити у надлежан усташки стан, што су они већином и чинили, сматрајући да је то њихова грађанска дужност, при чему нису помишљали ни на какво зло. Но, одмах након пријављивања, усташе су приступали хапшењу. Хапсили су прво у самом Оточцу, а затим заређали истовремено по сусједним српским селима. Изненадили су људе у селима Швица, Понори и Горич. У Швици су успјели похватати готово све мушкарце, осим двојице младића који су успјели побјећи. Похватане Србе су затворили у школску зграду у Швици, а неке и у православну цркву, гдје су их мучили, да би их потом потрпали у камион и одвезли у усташки стан у Оточац. Бутину Јову, угледног земљорадника из Швице, мучили су у усташком стану пуних 15 дана.[51]

Остале су након неколико дана одвезли из усташког стана назад у Швицу, затворили их у српску православну цркву, гдје су наставили да их муче и изнакажене најзад побили.

Треће масовно хапшење Срба у Оточцу усташе су извршили 26. јуна. Похватане Србе из Оточца су након мучења у усташком стану одвезли у Госпић. Међу ухапшенима су били трговци Владо Карлеуша, Јово Поповић, Перо Бранковић и Раде Варда, Станиша Илић, адвокат, Стеван Грозданић, капетан, Никола Љуботина, Мићо Бракус, срески школски надзорник, Буде Ружић, банкарски чиновник, Стево Жегарац, чиновник пореске управе, Никола Врањеш и његов брат, трговци, Милан Маријан, посједник, Грозданићева супруга Ангелина и многи други. Њих укупно двадесет су камионом довезли у госпићку казнионицу. Ангелина Грозданић се још живо сјећа њихових и својих мука. Њен супруг Стеван је био жицом везан заједно с доктором Станишом Илићем. Мушкарце су истог дана уврстили у један транспорт и тако повезане отпремили у Јадовно. Ангелина каже: „Гледала сам како усташе у казнионици у Госпићу туку и убијају. Ћелије су биле скроз крваве а крвави су били и ходници и стубишта.“[52]

О хапшењу и одвођењу ове групе Срба свједочи аутомеханичар Мато Касунић из Оточца, који их је као шофер, у пратњи усташа, возио у Госпић:

„Једнога јутра рано дошао је мени један дебели усташа из Лешћа којем имена и презимена не знам, и наредио ми да морам ићи к ауту пред усташки стан јер да ће ауто требати некуда ићи. Ја сам дошао тамо још није ни свануло и видио сам како усташе воде пок. Стевана Грозданића, капетана, његову жену Гину, а водили су их Филипчић Звонко, стар око 25 година, усташа из Оточца, Јура Дујмовић, месар из Оточца, стар око 30 година, и још двојица усташа које не познам, а исто тако том приликом доведени су др. Илић Станиша, Раде Варда, Љуботина Никола, сви из Оточца, и још некоји су доведени за које се сада не сјећам, те су сви одведени најприје у усташки стан, послије тога су изведени и трпани у ауто. Послије некога времена изведени су сви из усташког стана, не сјећам се да ли су били везани, те су их утоварили у камион а у камион су ушли Филипчић Звонко, усташа из Оточца, Поднар Павао, усташа из Кутерева, Јука Дујмовић, месар из Оточца, један усташа из Лешћа зван ‘Фрајлица’, те још неколико усташа, а са мном је сјео у кабину усташки сатник Делко Богданић и дао ми је налог да возим напријед, а правац ми је код сваке раскрснице одређивао он. Ја сам га питао да куда ћемо а он ми је одговорио да шта ме је брига, те ако ми је криво да ће и мене метнути међу ухапшене. Тако возећи стигли смо у Госпић и довукли похапшене људе у казнионицу Окружног суда у Госпићу гдје је било већ много људи затворено. Послије сам отишао нешто јести у хотел Лику, а након неког времена видио сам да су исти они људи које сам ја довезао повезани у жицу два по два те опет сви један за другога проведени цестом која води за Карлобаг те за Велебит, и убијени на Јадовном, јер је то постала гробница хиљада и хиљада људи, о којој ће се дуги низ година приповиједати и која ће бити вјечни свједок усташког злочина.“[53]

Похапшене Србе из Брлога усташе су довезли у Оточац, а затим их утрпали у камион и одвезли у Госпић. Неке од ухапшених су убили успут, у близини Личког Лешћа, и бацили у јаму звану Жути бездан. У првој половини маја, усташе су из Брлога одвеле 37 Срба, међу којима су били: Исо Томић, опћински биљежник, Лука Томић, земљорадник, Стеван Џакула, земљорадник, Милан Љубобратовић, лугар, Милан Љубобратовић, земљорадник, Вукашин Пухало, финанс, његова супруга, Владо Глумац, земљорадник, његова мајка Мица, Милан Џакула, земљорадник, Лука Огризовић и његов отац, Милан Варда, земљорадник, Перо Пањковић, трговац, Симо Љуботина, учитељ, Војкан Кнежевић, сељак, Никола Љубобратовић, сељак, Никола Љуботина, подофицир, Милан Никшић, сељак, Миле Огризовић, сељак, и други.[54]

Хапшења Срба у Доњем Лапцу и његовој околини такође су почела већ у априлу 1941. Шеф пореске управе у Доњем Лапцу, Милан Љуштина, ухапшен је с групом Срба 18. априла и након неколико дана злостављања, усташе су их све спровели у госпићку казнионицу, гдје су наставили да их муче. Љуштина описује разне начине мучења људи, а посебно српских свештеника. Он истиче да је митрополит сарајевски, Петар Зимоњић, морао држати проповиједи затвореним Србима и носити цјепанице на леђима. Често је с Хинком Бачићем, Хрватом из Сушака, морао да чисти казнионичко двориште, при чему су их усташе тукли, а на митрополиту и јашили. Док би их он четвороношке носио, непрестано су га ударали по леђима. Појас, који је митрополит био сакрио у сламарицу, усташе су након његовог свирепог убиства пронашли и бацили у смеће.

Миланов отац Ђуро, стар 66 година, ухапшен је с групом Срба из Доњег Лапца 25. јуна. Након неколико дана су транспортовани у Госпић, а затим отпремљени у Велебит, гдје су убијени. Милан је за судбину свога оца сазнао од једног Хрвата кажњеника, који му је дао очеву кашику и рекао да је то једино што је остало иза његовог оца.[55] Усташке злочине над Србима Подлапца и околних села потресно описује Јурај Матијевић, који у свом извјештају, упућеном 12. августа 1941. године Великом жупану Јурици Фрковићу у Госпић, наводи: „Ствари које се догађају у мојој жупи и њеној околини су неописиве, нечовјечне, а ја немам снаге да их опишем, па наводим само неколико примјера:

а)   Мој жупни стан претворили су у затвор и ту довели Даницу Лемајић, православку са четворо дјеце: две године, четири година, 9 и 10 година, цурице. Тукли их и одвели у конобу, а што је сад с њима, не знам.

б)   Довели су служавку Соку, православку, дјевојку од 19 година. По ноћи је дошао један усташа, метнуо јој нож под врат па је силовао.

в)   Организирају се по петорица и иду с колима у српска села те пљачкају највише робу те донесу у хрватска села и дијеле.

г)   Коње, краве, марву су довукли сву силу и једноставно подијелили.

д)   У затвору доведене православце тако испребијају да их не могу на стратиште водити и што знам тако их је убијено осам жена и дјеце.

ђ) Једном су позвали око 20 Мекињараца (село крај Подлапца) одвели их у шуму и постријељали не би имао ништа против тога само ме боли начин на који су они то учинили – јер су дошли на вјеру.

У принципу немам ништа у раду око рашчишћавања православног живља – само да то проводи редовна власт усташка и оружничка – али не домаћи живаљ. Управо човјек се чуди поступку и понашању људи – и не могу да знам од куда настаје та психоза, која никако на добро не води. Треба за времена увести заповједништво тако да не би ’последња била гора од прве.’“[56]

Из извјештаја Команде пјешадијске дивизије Сасари (Sassari) од 12. августа 1941. године, о догађајима у Далмацији припојеној Хрватској од 20. маја до 29. јула, упућеног Команди 6. армијског корпуса, сазнајемо да је за српски народ Книнске Крајине 21. маја почело раздобље мучеништва од стране усташа, што га је, као и сав српски народ у НДХ, усмјерило на отпор из очаја. У овом извјештају командант дивизије Фурио Монтичели (Furio Monticelli) каже: „Особе које је влада из Загреба послала да преузму цивилну власт у граду и у зони око Книна, дошле су 22. маја у Команду дивизије и изјавили како Хрвати имају у плану жестоку елиминацију читавог српског елемента на територији која је рецентним уговорима припала Хрватској.

Први усташки елементи који су дошли на то подручје, осјећајући да немају снаге суочити се с голоруким цивилним православним живљем, ограничавали су се на пријетње репресалијама и обећањима освете. У почетку је изгледало да ће само четници бити прогоњени од стране нове хрватске власти, тим више што су локални хрватски елементи, скупљали елементе за попуњавање листа за ту сврху. У те листе је међутим сваки Хрват могао укључити кога је хтио и тако је број проказаних због особне освете био много већи. Правих четника уписаних у организацију, по ономе што су рекли сами Хрвати, било је мало. Листе су укључивале и особе које се никада нису бавиле политиком, безопасне особе у поодмаклој животној доби, али све криве што су ’Срби’…

У последњој декади у мају, почели су се у тој зони појављивати усташе који су обично дошли из других крајева и који су почели са застрашивањем и заплијеном добара.

Крајем маја сазнаје се већ о првим актима насиља над особама, о ноћним експедицијама у селима с отимањем вриједности и хапшењем људи, за које се говорило да ће бити упућени у Госпић гдје је дјеловао суд који је судио ’четницима’.

У првим данима јуна сазнаје се и о првим злочинима извршеним на том подручју. Бројне групе жена долазиле би дневно у Команду дивизије да пријаве извршена убиства својих мужева, пљачку имовине, бесрамне окрутности према женама и непрекидне пријетње цијелом православном живљу од стране усташа који су свагдје увјеравали да ће у ноћима што слиједе наставити неумољиво свој посао.

Већ у првој декади јуна 1941. године бестијалност усташа попримила је импресиван ритам. Нити једно село настањено православнима није било поштеђено. и у граду Книну, иако су покушавали прикрити своје злочине привидном законитошћу, усташе су изводили шиканирања свих врста. Мушкарци који нису на вријеме побјегли, били би послани у Госпић или Дрниш гдје је њих 34 убијено. Појединости о њиховом усмрћењу описани су у прилогу бр. 1 дневника и у документу на хрватском језику који је нађен у Поглаварству у Книну и прослијеђен Команди 6. армијског корпуса с листом бр. 636/1 од 6. августа 1941. године.

У другој декади јуна конситуирано је у Книну Поглаварство и почеле су функционирати разне команде и државни уреди. Понадали смо се да ће долазак одговорних органа послужити да се заустави бјесомучост којом су опијени све више.

Нада је била узалудна…

Већ пред крај јуна српски живаљ тог подручја бијаше распршен. Може се потврдити да је убијено много стотина људи. Други су се потајно склонили на територији која је припојена Италији или су побјегли на село. Неке жене, старци и дјеца остали су у опљачканим кућама и живјела у биједи и најцрњој глади и били су предметом непрекидног и упорног прогона од стране усташа: неке друге су међутим побјегле да се склоне или у Италију или у Србију или код неке обитељи од које су се надали заштити.

Један закон хрватске државе прописао је да сва имовина избјеглих Срба или оних који нису присутни у властитом дому буде конфисцирана у корист државе.

Та одредба која је имала законску форму готово свуда се проводила неправилно. Сваки усташа сматрао је да је легитимно свако присвајање свега што је припадало православнима или се осјећао позваним да присвоји колико му се свиђа…

Отворена оружана побуна православних већ прије се ту и тамо спорадично јављала, те се у посљедњој декади српња манифестира већом бројчаношћу, свеобухватније, у ствари је природна посљедица због свега што се догодило и што сам горе навео.

Од стране хрватских власти може се са злобом примјетити да вјерују и желе да и други вјерују да је устанак који је у току комунистички.

Тако не мисли тко је, изузевши борбе, био присутан болним догађајима и који је видио јадно становништво погођено у сам живот и имовину и којем је отворено речено да је одређено за потпуно истребљење…

Православни живаљ већ је обузет дубоким очајем који се не може ни повећати ни смањити. Између двију популација православне и католичке створила се непремостива баријера од много стотина православних жртава.

Суживот двају народа с надмоћношћу хрватске политике у Далмацији апсолутно није више могућа. Ако православно становништво не нађе заштиту од стране Италије, пријећи ће масовно комунистичкој идеологији и потражити помоћ у Србији или у Русији.“[57]

Овај навод италијанског генерала Монтичелија нема потребе образлагати. Све је јасно. Српски народ се морао на било који начин бранити, јер је по плану врховништва НДХ био предвиђен за потпуно истребљење и протјеривање са својих вјековних огњишта у Хрватској.

Усташе хапсе Србе у Книну већ 7. јуна и затварају их у затвор Котарског суда у овом граду. Међу првима ухапшенима су Срби из села Жагровића, Врбника и Книнског поља. Били су то Петар Мирковић, Илија Мирковић, Мирко Мирковић, Милош Момир, Гајо Марјановић, Симо Марјановић и неколико других. Њих су цијелог дана, ноћ и сутрадан мучили усташе, међу којима су се истицали Миле Бикић Мичин, Марко Чачић Микел, Марко Докоз, Матић Маркица Никин, Јосип Фригановић, Драго Доган и други.

„Мој муж Илија Мирковић, мој син Мирко, од силних удараца били су модри као сукно, а главе су им биле отечене тако да су били изобличени, а Петар Мирковић је од мучења подлегао и умро.“[58]

Ове мучењем изнакажене људе усташе су ноћу 8-9. јуна транспортовали возом из Книна у Госпић, од жељезничке станице их пјешице одвели до казнионице, а након неколико дана упутили на Велебит и све побили.

У Книну су усташе своју власт успјели успоставити у времену од 22. маја до 13. јуна, али не и у свим српским насељима овога краја. Од почетка, усташама у хапшењу, злостављању и убијању Срба помажу кнински фрањевци – окоријели клерофашисти: фра Жарко Царев, гвардијан книнског самостана Св. Анте, фра Петар Топић, катихета книнске гимназије, фра Вјекослав Шимић, жупник Св. Јакова из Книнског Поља, и жупник Шикић. Тога 13. јуна и идућих дана, они у фрањевачком самостану Св. Анте у Книну, заједно са усташама Антом Николићем, великим жупаном из Шибеника, Франом Араповићем, опћинским начелником из Врпоља, Ивом Вуковићем, котарским предстојником, Јуцом Рукавином, таборником усташког стана, Марком Рошом из Шибеника, логорником Павличевићем и другима одржавају састанке и договарају се о хапшењу, злостављању, убијању Срба и пљачкању њихове имовине.

Одмах по успостави власти, ноћу 13. јуна, усташе отпочињу с хапшењем Срба, које интензивно проводе наредна два дана. У Книну су, у свануће 14. јуна, грађани угледали извјешене огласе у којима је писало: „Данас Србима, Јеврејима и псима није слободно кретање по улицама Книна.“ Свима онима који би се у одређено вријеме затекли на улицама запријећено је стрељањем. Усташке власти су у Книну стационирале један батаљон 15. пјешачке пуковније, који је стигао из Карловца. За команданта мјеста су поставили Мирка Згагу, а за замјеника Јосипа Чубеја, дотадашњег капетана Југословенске војске.

Другу скупину Срба, међу којима су били Тоде Синобад, његови синови Ђуро и Бошко, Никола Кукуљ, Раде Деспот, Душан Јовчић, Никола Диклић, Васо Петојевић и више од 50 других, похапшени у времену од 13. до 15. јуна, усташе су 16. јуна зором упутили из Книна возом у Госпић. У овој групи книнских Срба су били православни свештеници: парох Јован Андрић, парох Душан Гаврановић и јеромонах Севастијан Јовић из Дрниша, свештеник Дамјан Штрбац из Босанског Грахова и Илија Будимир из Црног Луга. Поред Јуце Рукавине и већ наведених, хапшењем и злостављањем Срба је руководио и фратар Вјекослав Шимић.

Усташе су, при хапшењу и послије одвођења људи, пљачкали имовину похватаних Срба и злостављали чланове њихових породица. О томе свједочи Никола Синобад у изјави од 13. марта 1946. године, датој пред Комисијом за ратне злочине: „Котарски предстојник Иван Вуковић, након што је одвео с другим усташама мога стрица Тоду, из стана је однио намјештај са свом вриједном робом и постељином.“[59]

Иако усташе нису успјели да у свим српским насељима книнског краја успоставе своју власт, они акцију чишћења српског становништва непрекидно проводе све до 27. јула, до устанка. Тада су били присиљени да на неко вријеме побјегну из Книна, у који су се понекад, уз помоћ Италијана, враћали и чинили злочине. Но, Италијани убрзо ограничавају њихову власт, успостављајући везу са устаницима, које је повео поп Момчило Ђујић, а затим их одвео у четнике.[60]

Почетком јуна, усташке власти на цијелој територији НДХ хапсе Србе, Јевреје, Цигане, непоћудне Хрвате, Муслимане и све, без обзира на нацију, југословенски опредијељене људе. Средином јуна, стотине похватаних упућују у Госпић, а казнионица Окружног суда постаје претјесна да их све прими.

[1]   Изјава ђакона Вукашина Стјепановића од 15. априла 1942, АЈ, фасц. 911.
[2]   Новак Виктор, н. д., 759-771; Здунић Фрањо Лав, н. д., 168-200.
[3]   Исто.
[4]   Окружни суд, Госпић, К. 39, К. 120/47.
[5]   Арбанас Иван Вања, Перушићки котар у првим данима окупације и устанка 1941. године, ХАК, Зборник 20, 147-148.
[6]   Станисављевић Ђуро, Устанак народа Лике 1941, Историјски гласник 1-4, Београд 1961. године, 81.
[7]   Записник од 10. септембра 1945. године, ХАК, ф. Окружни суд, Госпић.
[8]   Изјава Јакова Блажевића дата ЗКРЗ 21. новембра 1944. године, АХ.
[9]   Исто.
[10]   Изванредне усташке повјеренике по већим областима именовао је Хрватски усташки надзор, а од маја 1941. године, Главни усташки стан у Загребу. Јелић-Бутић Фикрета, н. д, Загреб 1977, 80 и 99.
[11]   Здунић Фрањо Лав, њ д., 178.
[12]   „Хрватски народ“, 11. јун 1941, 4.
[13]   Зк 41919-41934, АХ.
[14]   Исто.
[15]   Исто.
[16]   Исто.
[17]   АЈ, фасц. 919.
[18]   Борио се српски народ за своју домовину Хрватску од првих дана по доласку у ове крајеве. Пролијевао крв пријечећи турску најезду према Бечу и Пешти, дизао буне против мађаризације и германизације, због чега су многи његови припадници бивали затварани, а често и убијани. Гинуће за своју земљу Хрватску током четири године народноослободилачког рата, борећи се на страни антифашистичких земаља, од првих дана устанка, јула 1941. године, када је у своје редове пријатељски примао појединце и групе Хрвата, чувајући их као кап воде на длану, доказујући тако да је устао против зла, против фашизма, против геноцида, ни тада не окривљујући хрватски народ за злочине почињене над српским живљем, већ његове изроде усташе. Његовим увијек чврсто слободарски опредијељеним идејама, никад осветничким, народноослободилачки покрет је растао и Хрватску сврстао на страну антифашистичких и побједничких земаља. чињеница је то коју нико и никада својим измишљотинама не може оповргнути. Зна то свјетска јавност. Хисторијска је истина да су усташе, од успоставе своје власти, априла 1941. па до 15. маја 1945, проводили незапамћени геноцид над српским народом мушкарцима, женама и дјецом једнако (прим. аутора).
[19]   Здунић Фрањо Лав, н. д., 179.
[20]   АХ, кут. 10.
[21]   Јама се налази код Личког Лешћа, на југозападним падинама Шкориног вршка, на мјесту званом Мајатови станови, на тешко проходном терену. Добила је име по усташком зликовцу, сатнику Стјепану Марковићу званом Мацола, родом из Личког Лешћа, који се посебно истицао у мучењу, убијању и бацању Срба у ову и друге велебитске јаме.
[22]   „Хрватски народ“, 28. мај 1941, 4.
[23]   Изјава проф. др Николе Рапајића, ХАК, кут. Грачац.
[24]   Везмар Гојко, Априлски рат, италијанска окупација и успостава усташке власти у котару Госпић и котару Перушић 1941, ХАК, Збориик 20, стр. 143.
[25]   Закон о полагању вјерности НДХ донесен је већ 10. априла 1941. године. Одмах је почела чистка затеченог апарата власти, најприје избацивањем функционера, а затим непоћудних обичних чиновника. Све што је било у вези са старом влашћу напуштано је и уништавано. Покупили су и сва одликовања, пописавши њихове носиоце. Само у котару Перушић су одузели 51 одликовање. Овај попис одликованих су користили за хапшење и убијање Срба. Ако се радило о Хрватима, пописи су им служили као доказ њиховог неповјерења према НДХ. Архив ИХРПХ, НГ-25/1781. од 1. јуна 1941.
[26]   Блажевић Јаков, Супротстављања и људи – за нову Југославију по свијету, књига 2, 1980, 52, 53.
[27]   АЈ, фасц. 920. Изјава дата 15. априла 1942. године у Управи парохије у Младеновцу.
[28]   А.Ј, фасц. 910.
[29]   Записник састављен у Комесаријату за избјеглице и пресељенике у Београду 18. априла 1942, АЈ, фасц. 919.
[30]   Изјава Маре Допуђе од 20. јуна 1942, АЈ, фасц. 919.
[31]   Новак Виктор, н. д, 759-760.
[32]   Исто.
[33]   Поповић Јовица и Бјелобаба Милан, Опћина Грачац у раздобљу од 1918. до априла 1942, ХАК, Зборник 13, 1984, 340-343.
[34]   АВИИ, м/ф, сн. 0183.
[35]   Усташки подмладак се дијели на: узданицу (7-11 година), јунаке (11-15), старчевићанце (15-21) и свеучилиштарце (преко 21 године старости).
[36]   Изјава Јакова Блажевића дата КЗРЗ 1944, ХАК, кут. 1.
[37]   Изјава Милана Богдановића, АЈ, фасц. 910.
[38]   АЈ, фасц. 910.
[39]   АХ, ЗКРЗ, записник од 23. маја 1945.
[40]   Станисављевић Ђуро, н. д., 83-84.
[41]   Цолић Младен, Такозвана Независна Држава Хрватска, 1941, Београд 1973, 280. Формације усташких цивила су расформиране, а њихови припадници укључени у Усташку војницу, дио у домобране и оружнике. Поново су обно-вљене 1942. У Лици су их звали „бијела гарда“. Њихово формирање су помагали представници десног крила ХСС-а.
[42]   Изјава Милана Алексића дата у Крагујевцу 15. маја 1942, АЈ, фасц. 919.
[43]   Исто.
[44]   Сунајко Стево, Котар Удбина од априлског рата до устанка, ХАК, Зборник 10, 1979, 262-265; Ћуић Дане, Тужна колона (исто дјело), 315-319; Ћујић Кончар Десанка, Пут у смрт (исто дјело), 319-322; Рапајић Милан Клица, Устанак у плитвичкој опћини (исто дјело), 366-368; Везмар Гојко, Уз попис палих бораца, жртава фашистичког терора и умрлих од тифуса на подручју Котара Кореница и Котара Удбина 1941-1945 (исто дјело), 965-1154.
[45]   Исто.
[46]   АХ, ЗКРЗ, број 2071/45.
[47]   АХ, ЗКРЗ, ГУЗ 4664/45, кут. 1, записник од 26. маја 1945.
[48]   Изјава Милице Дмитрашиновић од 23. октобра 1942, АС, број 282/2-3.
[49]   АХ, ЗКРЗ, ГУЗ 4664/45, кут. 69, записник од 25. јуна 1945.
[50]  Изјава Душана Сладића од 10. фебруара 1942, АС, фасц. 220.
[51]  Изјава Жарка Цвјетичанина од 11. августа 1942, АЈ, фасц. 919.
[52]   Изјава Ангелине Грозданић од 18. јануара 1942, АЈ, фасц. 919.
[53]   Изјава Мате Касунића од 15. јуна 1945, АХ, Зх-420.
[54]   Изјава Жарка Цвјетичанина од 11. августа 1942, АЈ, фасц. 919.
[55]   Изјава Милана Љуштине од 29. јула 1942, АЈ, фасц. 920.
[56]   ХАК, кут. Јадовно.
[57]   Државни архив, Рим, Дипломатско историјски архив министарства иностраних послова ф., политички односи Југославија 1931-1945. Микротека, АЈ.
[58]   Експозитуре Окружне комисије за ратне злочине, Книн, бр. 52/45, од 16. јула 1941, Хисторијски Архив, Сплит (даље ХА Сплит), кут. Ратни злочини.
[59]   Х, ЗКРЗ, ГУЗ 495/47, кут. 138.
[60]   Експозитура Окружне комисије за ратне злочине, Книн, бр. 52/45 од 16. јула 1945. године, ХА Сплит, кут. Ратни злочини.

Преузмите књигу у PDF формату:

---

---

Назад на садржај књиге