Успостава Независне Државе Хрватске – Књига Јадовно 1.

II
НЕЗАВИСНA ДРЖАВА ХРВАТСКА ДРЖАВА ГЕНОЦИДА И КОНЦЕНТРАЦИОНИХ ЛОГОРА

Успостава Независне Државе Хрватске

Усташки покрет вуче своје коријене од др Анте Старчевића (1823-1896),[1] названог „оцем домовине“. Иако није имао увијек исти став према Србима, он је својом расистичком теоријом и дјеловањем Странке права, коју је основао 1861. године, покренуо праву лавину мржње против Срба, које није признавао за народ, већ за „нечисту пасмину“ зликовачке ћуди и „влашки накот“ који треба истријебити.[2] Неке владајуће политичке идеје у Хрватској XX вијека заснивају се на Старчевићевом учењу.

Његови сљедбеници, као што су Јосип Франк, Доминик Мандић, Иван Пилар, Керубин Шегвић, Анте Павелић и други, више од пола вијека су на тлу Хрватске развијали расизам и шовинизам, с геноцидним импликацијама према, по њима, неподобном етносу, Србима. Од Старчевићеве странке права је настала још злокобнија, када је о србофобији ријеч — Чиста странка права, Јосипа Франка, која, почев од 1890. године, систематски проводи антисрпску кампању. Идеје Старчевића и Франка, у спрези с политиком дијела клера, пуни израз и остварење су добиле у Павелићевој Независној Држави Хрватској и у усташком геноциду над српским народом, нечувеном у хисторији због изузетно суровог начина на који је провођен.

Познато је да је усташка организација замишљена и створена у Италији, у земљи зачетници свјетског фашизма. Циљ усташког покрета је био да код хрватског народа развија сепаратистичке тежње, мржњу против српског народа и да разбијањем Краљевине Југославије створи национално чисту Независну Државу Хрватску. Усташки емигранти из Југославије, након окупљања у логору у Мађарској, на имању званом Јанка Пуста, преселили су се у Италију, да би одатле подузимали терористичке и политичке акције, у крајњој линији на штету свог народа и домовине у којој су рођени, расли и школовани.

На Јанка Пусти у Мађарској, те на Липарским отоцима у Италији, ови људи су вјежбани и припремани за злочиначка дјела. Свој покрет су назвали усташким, а себе усташама. Подземним радом су створили организацију и у Хрватској. У свој програм, као прво, поставили су уништење Срба и Јевреја, те комуниста било које националности. Због тога су распиривали незапамћену мржњу против свега што је српско, јеврејско или комунистичко.

Све до капитулације Краљевине Југославије, априла 1941. године, усташе су своју дјелатност развијале углавном ван Југославије. Неколико дана након проглашења шестојануарске диктатуре краља Александра, Анте Павелић је, 19/20. јануара 1929. године, емигрирао у Аустрију, гдје се повезао с мањом франковачком групом, којом је руководио Хрватски емигрантски комитет на челу са Ивом Франком, сином Јосипа Франка.

Акције ове групе у пропаганди за „стварање хрватске државе“ и рушење Југославије помагали су службени кругови Мађарске и Италије. У истој намјери, Павелић се повезао и с представницима македонског сепаратистичког покрета ВМРО (Внатрешната македонска револуционарна организација).

Како је те године Павелићу ускраћен азил у Аустрији, он је прешао у Италију. Око њега се окупила скупина истомишљеника и вјерних помагача у организацији усташког покрета, као што су били Бранимир Јелић, Густав Перчец, Иван Перчевић, Младен Лорковић и Миле Будак. Ту су усташе добиле подршку и вјерно служиле Мусолинијевој политици, што им је омогућило да конституишу своју организацију почетком 1931. године. Она ће фашистичкој Италији користити као средство притиска на Краљевину Југославију.[3] У Верони је закључено да се оснују три центра усташке активности ван земље. Торино и Болоња су предвиђени као прва сједишта за усташко руководство, тј. Главни усташки стан. Централно мјесто се налазило у Бовињу (Bovigno) и имало је испоставе у Милану и Лугану, те прихватне станице у Задру и Ријеци. Планирани центри у Бечу и Грацу нису се могли одржати, јер су аустријске власти забраниле рад усташког покрета на својој територији, па се усташко руководство преселило у Мађарску, у близину југословенско-мађарске границе, у мјесто звано Јанка Пуста и код Нађкањиже.

Надаље, усташе су свој центар, као трећи, основали у Серену, белгијском рударском мјесту, а затим и у Берлину. Половином 1931. године, своје центре су имали и у Јужној Америци у Буенос Ајресу, Монтевидеу и Сао Паолу, те у САД у Питсбургу. Усташки покрет у иностранству, па и овај у Југославији, помагали су Ватикан, Мусолинијева Италија, Хитлерова Њемачка, Хортијева Мађарска, Борисова Бугарска, као и други непријатељи Краљевине Југославије. Павелић је посебно бринуо како што боље провести организацију усташког покрета. У том циљу, 1932. године је донесено више правила и прописа, па и Устав Усташе Хрватског ослободилачког покрета, како су себе називали, као главни документ, у којем је разрађена организациона структура покрета. Прописи су се односили углавном на питање стварања усташких организација у земљи, а темељили су се на територијалном принципу, замишљеном у складу с концепцијом политичко-административне подјеле будуће усташке државе на жупаније као главне јединице.

Према поменутом Уставу, усташки покрет се састојао од: збирова, табора, логора, стожера и Главног усташког стана.[4] Збир је усташка јединица у поједином селу. Табор је скуп свих збирова на подручју једне управне опћине. Логор је скуп свију табора на подручју једног управног котара. Стожер је скуп свију логора на подручју једне жупе (жупаније или окружја). Младост свеучилишта и високих школа окупљена је у засебном стожеру под називом Свеучилишни стожер, који је непосредно подвргнут ГУС-у. Цјелокупни покрет Усташе усредоточен је у ГУС-у, који управља свим пословима који се односе на цјелокупни покрет и ослободилачки рад.

На челу збира стоји збирник, на челу табора таборник, на челу логора логорник, на челу стожера стожерник, а на челу ГУС-а поглавник. ГУС сачињавају Доглавничко вијеће и Побочнички збор. Доглавнике, њих највише дванаест на броју, те поглавне побочнике, њих највише седам на броју, именује и рјешава дужности поглавник. Уз бок збирника, таборника, логорника и стожерника Главни усташки стан по одредби поглавника именује до шест збирних, таборних, логорних, односно стожерних побочника за обављање појединих грана послова.[5] На челу ГУС-а се налазио усташки поглавник, који је уједно сматран вођом читаБог покрета. Он је постављао и разрјешавао све високе функционере покрета.

Усташки покрет је у организационом погледу умногоме налазио узор у италијанском фашистичком и њемачком национал-социјалистичком покрету. То је до изражаја долазило особито у истицању мјеста и улоге усташког поглавника у руковођењу покретом. У његовој личности је усредоточена сва власт у покрету и будућој усташкој држави. Сам Устав изричито указује на безусловно подређивање свих припадника поглавниковим одредбама. То је било највидљивије у формулацији заклетве коју усташе полажу при ступању у покрет. У тексту присеге, који доноси „Усташа“, истиче се да ће сваки организирани усташа „безувјетно извршавати све налоге Поглавника“, а ако се о заклетву огријеши, да га има „по усташким прописима стићи казна смрти“.[6]

Посљедње уточиште које су хрватске усташе, на челу с Павелићем, имале у Италији, била су Липарска острва у Тиренском мору. На Липаре су усташе интернирани након учешћа, заједно с припадницима ВМРО, у атентату и убиству Александра Карађорђевића, краља Краљевине Југославије, 9. октобра 1934. године у Марсеју. Поред краља, тада је убијен и француски министар спољних послова Жан Луј Барту (Jean Louis Barthou). У организацији атентата су знатног удјела имале Италија и Мађарска. На Липарима су хрватске усташе коначно припремили своје геноцидне планове против српског народа у Хрватској, иако је Павелић због атентата био затворен у Торину од октобра 1934. до априла 1936, те интерниран у Сијени до 1939. године. На отоцима су се окупиле усташе из више мјеста. Дошли су из Мађарске и Белгије.

О организацији и извршењу атентата на краља Александра Карађорђевића његов реализатор, усташа Вјекослав Серваци (Serrvatzy), каже:

„Пошто сам се ја са Дидом Кватерником и осталим усташама из ГУС договорио да ћемо ако нам се пружи прилика негдје дочекати и убити Александра, тј. извршити смртну осуду која му је изречена од усташког покрета, то ми је једанпут Дидо брзојавио да му пошаљем три човјека, а једног да он имаде у Италији. Ја сам тада скупио 10 људи, највјернијих усташком покрету, и разложио им у чему је ствар, те када сам тражио тко ће се од њих добровољно јавити за то, сви су се устали. Ја сам тада изабрао 3, који су најбоље задовољавали, и то: Звонко Поспишил, Мијо Краљ и Рајић, а у Италији је био Владо, Македонац из групе Ванче Михајлова. Овај Владо[7] налазио се код нас преко годину и пол, а Македонци су нам га послали као братство између нас и њих у заједничкој борби, док смо ми њима послали нашу двојицу. Ја сам ове људе са мађарским путницама послао у Италију, гдје сам чуо да су касније добили чешке путнице, а с њима је ишао Дидо Кватерник који је говорио француски. Сам поглавник је био противан овоме јер је мислио да ако би нешто таковог се направило, могло би доћи до свјетског рата, а пошто ми тада нисмо били јаки, то не би знали искористити прилику, а нити могли. Овај Владо који је убио Александра, је одмах погинуо. Послије тога је ухапшен Краљ, и на концу Посипшил и Рајић. Сва ова тројица били су у једном затвору и осуђени на доживотну робију. Поспишил и Краљ су наводно умрли од никотина у затвору, а Рајић је ослобођен од Нијемаца и допремљен у Државу и као бојник ПТБ (Поглавникова тјелесна бојна, прим. аутора) је умро од капи. Француски је суд осудио поглавника, Перчевића и Диду Кватерника на смрт, те су били Дидо и поглавник ухапшени и затворени у тамницу у Италији, а Перчевић је од њемачких власти интерниран у сјеверну Њемачку“.[8]

Након атентата на краља Александра, Мусолини није хтио изручити Павелића Југославији, иако је од Југославије и Француске могао добити разне политичке концесије. Усташка организација у Италији је користила њену аспирацију према хрватској територији, а Павелић, ради одржања свога живота, у шакама Мусолинија, и није мислио ни на шта друго осим на себе. Тако „су Хрвати и Хрватска“, како каже Анте Мошков, „могли бити само средство за остварење политичких циљева Мусолинија на источној обали Јадрана, слично као Албанија. Како доказују догађаји у НДХ, Мусолини је и предложио своје рачуне Павелићу на потпис и наплату, а то је био и први смртни ударац са сталном крвавом раном за НДХ“.[9]

Задаци зацртани у Начелима хрватског усташког покрета из 1933, већ првих дана успоставе НДХ, априла 1941. године, изражени су у расизму, екстремном национализму, сепаратизму, антикомунизму, тероризму и геноцидном злочину над Србима и Јеврејима.

Павелић и његови сљедбеници су код усташа осјећај мржње против српског народа развили до лудила, истичући да су Срби ти који хоће уништити Хрвате. Ово најбоље илуструје усташки генерал Анте Мошков: „Човјек није могао препознати ове људе након њиховог повратка у домовину, ако их је познавао прије, као што ни ја нисам препознао властитог сина и многе друге, усљед њихове потпуне духовне и душевне промјене. Ја сам ту стајао пред једном нерјешивом загонетком.

Текар када сам доспио особно у концентрациони логор било ми је јасно зашто је тако и никако друкчије. Јасно сам запажао током једне године, да очите добричине постају душевно настрани, да их растаче мржња и освета. Што би из њих настало да су били интернирани седам година као усташе на Липарима? Већина ових људи била је током времена живчано и душевно болесна на фиксној идеји мржње и потпуно растројена. То је исто обољење мушћања као код луђака који се утварају да су цареви и краљеви, само су ови редовито добронамјерни, напротив фиксна идеја мржње и освете ствара опасне луђаке.

Кад овакви људи или скупине људи дођу до моћи, као што је случај код усташа из Италије, онда се иживљују и претварају живот у пакао. Било је таквих, као на примјер Павелић, још више његова супруга, Лубурић, Францетић, Томић итд. који нису познавали ни трун грижње савјести као да је немају. За мене особно нема двојбе да је то не једино обољење мождано, него и потпуно душевно растројство. Човјек није више човјек, него је звијер-човјек“.[10]

Усташки лист „Усташа“, још у фебруару 1932. године, доноси: „Револуцијом, крвљу и оружјем треба срушити туђинску тиранију и успоставити Независну Државу Хрватску“, и „нож, револвер и паклени строј то су идоли“ Они ће у НДХ ући у свакодневну употребу, усмјерени против српског и јеврејског становништва.

У времену између 1929. и 1934. године, из иностранства, посебно из сусједне Италије, у Југославију су убациване усташке терористичке групе, које су вршиле атентате и диверзије у циљу изазивања што веће мржње између Хрвата и Срба. У Италији су усташе у највећем броју били окупљени око Анте Павелића. Међу њима се посебно истичу: Еуген Дидо Кватерник, Мијо Бабић, Миле Будак, Ерих Лисак, Јожа Милковић, Иво Херенчић, Вилко Печникар, Звонимир Поспишил, Анте Мошков, Јуре Францетић, Вјекослав Серваци, Станко Храниловић, Мијо Бзик, Томислав Сертић, Јеролим Катић, Анте Пејковић, Иван и Круно Девчић.[11] Из Италије је ишао канал за преношење пропагандног материјала и оружја у земљу, који је финансијски често помагала италијанска влада, као и издржавање усташа.

Године 1932, у Лику, на Велебит, преко Задра је убачена група од десеторице усташких емиграната (Иван Девчић, Рафаел Бобан, Перковић, Вентура Баљак, Јуре Девчић, Мартин Девчић, Петар Шарлија и други), који су у договору са истомишљеницима у Госпићу, Андријом Артуковићем, Јуром (Јуцом) Рукавином, Марком Дошеном, Јурицом Фрковићем и другима, напали жандармеријску посаду у селу Брушани код Госпића.

Ову диверзију, коју су усташе назвали лички устанак, организовао је Вјекослав Серваци, по наређењу Павелића, који је морао „по тражењу Мусолинија да оправда опстанак усташке легије или организације пред талијанском јавношћу“.[12] О томе Серваци каже: „У Белгији сам скупио људе који су остали без посла, а били су организирани у нашем покрету, међу њима је био и сам Бобан и од тих људи, и још пар који су дошли из домовине, сам изабрао једно седморицу које сам послао на Велебит са доста експлозива, пропагандног материјала и добро наоружани. Задатак сам им дао да дигну касарну у Брушанима у зрак, што су они и направили, али нису ставили читав експлозив, те није било дејства.“[13] Већина њих је била похватана, међу њима и Јуцо Рукавина, док су се емигранти успјели пребацити преко границе, а с њима Андрија Артуковић и Марко Дошен.[14]

Даљем ширењу усташких организација погодовало је потписивање међусобних политичких и економских уговора између Југославије и Италије, 25. марта 1937. године у Београду. На основу њих је, поред осталог, Краљевина Југославија амнестирала усташке емигранте, уз одређене услове, па су од краја 1937. године усташе легално долазили у Југославију. Најистакнутији међу њима су били: Миле Будак, Младен Лорковић и Јуре Францетић. Италија се Београдским уговорима обавезала да неће дозволити усташку активност на својој територији, да ће југословенску владу упознати са стањем усташке емиграције и омогућити повратак у Југославију онима који изразе такву жељу.

Према досад расположивим подацима, око 800 усташа се вратило у Југославију у времену од новембра 1937. до почетка 1941. године.[15]  Већ 1939. године, усташе су имале свој центар у Загребу. Остатак, од око 250 њих, остао је у Италији, под руководством Павелића, чекајући дан када ће и они моћи слободно да се врате у земљу и да организују квислиншку државу НДХ. Усташе који су се у наведеном времену прикупили у Југославији радили су у земљи као пета колона.

Доласком Миле Будака и других истакнутих усташа из емиграције, у Хрватској почињу врло интензивна усташка дјелатност и пропаганда. Будак је почетком фебруара 1939. године покренуо тједник „Хрватски народ“ као легално усташко гласило, око кога су се окупили Славко Кватерник, Младен Лорковић, Иван Оршанић, Божидар Церовски, Вилко Бегић, Доминик Бумбер и други. Нарочиту пажњу су посвећивали својој активности у организацијама Хрватске сељачке странке (ХСС) и укључивању у разне државне и друге институције.

У Загребу је највише чланова усташке организације било окупљено око „Узданице“, који су били руковођени углавном Милом Будаком и Славком Кватерником. Рачуна се да их је у земљи било око 2.000, од којих је у Загребу дјеловало нешто више од половице, а други углавном у Карловцу, Огулину, Слуњу, Госпићу, Оточцу, Перушићу, Брињу, Осијеку, Славонском Броду, Славонској Пожеги, Новој Градишки, Винковцима, Вировитици, Вуковару, Сремској Митровици, Вараждину, Чаковцу, Сиску, Петрињи, Глини, Сплиту, Мостару, Љубушком, Чапљини, Бањалуци, Травнику, Сарајеву и неким мањим мјестима.[16] Велику улогу у омасовљавању и јачању усташке организације у Хрватској имале су и Мачекове полувојне организације заштите грађанска и сељачка, које ће у данима окупације бити основни извор за стварање Оружаних снага НДХ – усташке војнице, домобранства и оружништва НДХ, а посебно значајну улогу ће одиграти у разоружавању Југословенске војске, одузимању оружја и успостави усташке власти у свим крајевима Хрватске. „Грађанска заштита“ у Загребу је пред рат бројала око 4.000 људи. Коњичка формација заштите је била састављена од десет ескадрона, моторизована је имала неколико мотоцикала и аутомобила, а цијела Хрватска сељачка заштита је имала око 200.000 људи. Њен вођа Кемфеља је био директно потчињен Мачеку, а међу руководиоцима Заштите је било и више усташа.[17]

О томе је увјерљиво свједочио и сам доктор Миле Будак у истражном поступку послије II свјетског рата. „С обзиром на околности, да још нисмо могли спровести јавну организацију усташа, то смо тражили од својих пријатеља и присташа да не иступе из Сељачке странке, већ смо напротив савјетовали да сарађују и судјелују у јавном и страначком животу ХСС-а под водством доктора Мачека. Наши су људи заузимали у Бановини више положаја па и у другим органима државне управе. Тако нпр. усташа Круно Батушић био је заповједник особне гарде Мачекове и то још од 1938. године. Тако је Звонко Ковачевић, пуковник и заповједник Мачекове полувојне заштите (заповједник Грађанске заштите, прим. аутора), био уско повезан за Кватерника и одиграо пресудну улогу у оснивању НДХ, у Мачековој Заштити су и пуковници Батушић и Прибанић и били су усташе још за Бановине Хрватске.“

Тако је уз доктора Влатка Мачека била везана бројна пета колона, која је у рату 1941. године свим снагама и средствима радила да италијанском и њемачком фашизму изда своју домовину. Кад се тим петоколонашима приброји значајан број фолксдојчера, који су као њемачка мањина живјели углавном у Војводини, онда је очито да су снаге унутрашње издаје биле бројне, а уз то и стратешки добро распоређене, што им је омогућавало да своју издајничку улогу, за рачун фашиста, а на штету и трагедију свога народа, па и њемачке мањине, изврше према фашистичком сценарију.

Усташе су у организацијама ХСС-а радили легално, посебно у Заштити, која је у данима окупације и успоставе усташке власти и одржавању „реда и мира“ проводила директиву водства ХСС-а и Влатка Мачека. Она је, као оружана сила, како у Загребу тако и у другим мјестима, већ од почетка рата, за његова трајања и након капитулације, била главни извршилац свих усташких одлука и директива у вријеме проглашења и учвршћивања власти НДХ. Заштита има огромне заслуге што су до доласка Павелића у Загреб биле извршене све значајније акције за успостављање квислиншке творевине НДХ.

Спрега франковаца и клерикализма је кроз усташки покрет у Краљевини Југославији доживјела своју кулминацију. Путем својих организација: Крижарско братство, Маријина конгрегација, Домагој и других, клерикализам је одгајао усташке кадрове у духу екстремног национализма, шовинизма, расизма, националне и вјерске мржње, сепаратизма и освете.

Овдје је свакако најважније истаћи Крижарско братство, које је имало полувојни карактер. С каквом је перфидношћу католички клер организовао Крижарска братства, сликовито илуструје инструктивно писмо доктора Ивана Протулипца, упућено свећеницима из околице Сплита, у коме се, поред осталог, каже: „Морате пазити да превише информације не дајете ван, да г. сениори не учине друкчије као што су га у Загребу учинили. Организација ће се дати спровести.

Држат ћемо се, као да се ради о црквеној организацији, а радит ће се као до сада… (тј. орловско политички). Чим добијете одобрена правила од бискупа, можете почети радити у Сплиту.

Размислите и договорите се с Исусовцима и нађите најпаметнији начин, како ће се то питање потврде за Сплит ријешити.

Ми данас у Загребу почињемо проводити и већ се друштва у том погледу конституирају: Нови лист ’Криж’ излази током овог тједна. Још једанпут: Пазите да ствари не добију непожељан публицитет, да не буде непотребних интервенција преко стране!“[18]

Од 1937. године, Крижарско братство у Госпићу дјелује под руководством Стјепана Томљеновића Патка (1941. је био усташки стожерник у Госпићу) и Анте Бркљачића, студента. У њему тада активно ради и гимназијски катихета, усташа Владимир Каргачин. Из ове организације су потекле најзлогласније убојице, које су 1941. године сачињавале тзв. Помоћни усташки одред. За Бановине Хрватске, по Госпићу су пјевали „Врати се, врати, Анте Павелићу“ или „Кад се Мачек из Женеве врати, дијелит ће се Срби и Хрвати“. Међусобно су се поздрављали уздигнутом десном руком, уз повик „ЖАП“ (Живио Анте Павелић), „Бог живи“ и „Бог и Хрвати“, а као знак распознавања, на реверима капута су носили мали хрватски грб у облику трокута.[19]

Маријину конгрегацију у Госпићу је организовао и водио жупник катихета Никола Машић. Ова клеро-фашистичка организација је окупљала женску средњошколску омладину. У Госпићу је још 1940. основана и Хрватска усташка револуционарна акција (ХУРА). Њом су руководили професор Данијел Црљен, студент Јосип Самарџија, Марко Фрковић, Анте Пихлер и други. А под руководством Јосипа Шабана, Зденке Јањић и Ђурице Хуњет, у Госпићу је основана и Револуционарна усташка женска акција (РУЖА).[20]

Овако формирана и организована Крижарска братства су широм Хрватске, под руководством католичког клера, утирала пут усташтву и из редова омладине одгајала кадрове за њега. То најбоље илуструје, познат по свом раду међу крижарима, свећеник Фрањо Кралик, уредник „Католичког тједника“, који 27. априла 1941. године у чланку „У знаку жртве, Уз повратак хрватских усташа“, пише: „Крижари и Крижарице! Пригодом задњих догађаја видјело се, како је важну улогу вршила та организација духовно приправљајући ’нову, младу, Божју Хрватску’. Одгој крижарске омладине, захваљујући пок. др Ивану Мерцу и живом др Иви Протулипцу, био је радикално хрватски. Њезин духовни програм слагао се с духовним програмом усташа и безброј пута га је на разним великим крижарским манифестацијама износио др Иво Протулипац, а и други крижарски говорници. Нека, ето крижарска жртва у будућности дође до још јачег изражаја. Али не толико ријечима, колико дјелима.“[21]

Клеро-националистичку концепцију су у својим говорима изражавали многи усташки прваци, а као идеологију усташтва, посебно ју је потврдио др Миле Будак у говору који је одржао у Карловцу 13. јула 1941. године: „Браћо и сестре! На нашој оданости цркви и католичкој вјери темељи се наш цијели рад, јер нас је повијест научила да кад овде не бисмо били католици, да би нас давно нестало. Ето, браћо и сестре, на те светиње, на цркву, вјеру и обитељ, највише наваљују наши највећи непријатељи, а то су православци свих класа и бољшевици. Прорачунати непријатељи траже увијек најосетљивије мјесто и кушају на њ ударити. Али баш се ту намјерио на највећи отпор, јер је на тим темељима базирана идеологија усташког покрета.“[22]

Непосредна последица усташке издаје домовине је оснивање НДХ 10. априла 1941. године, док је рат са њемачким и италијанским армијама још трајао. Дакле, НДХ је планирана и припремљена још прије избијања II свјетског рата. Начин борбе усташког покрета, тј. хрватског националног покрета, како су га сами називали, био је терористички и илегалан.[23] Циљ им је био држава темељена на усташким начелима, а успостављена на развалинама Краљевине Југославије.[24] Усташки покрет је у реализацији постављеног задатка био потпомогнут од тоталитаристичких режима[25] и „ревизионистичких“ држава Њемачке, Италије, Мађарске и Бугарске.

Патриотски борци, међу којима је поред Срба било Хрвата, Муслимана и других, с поносом су још тада гинули у одбрани заједничке домовине, а иза њихових леђа су усташе у Загребу славили и чекали пад Краљевине Југославије. Када је постало очито да се земља не може одбранити од фашистичких вањских и унутрашњих колона, неминовно је услиједила капитулација Краљевине Југославије 17. априла 1941. године. Читаво издајничко друштво које је чинило пету колону скинуло је маску пред лицем југословенске и свјетске јавности.

Уочи 10. априла 1941. године, Павелић је усташама и својим присташама поручио да се припреме и весело дочекају њемачке и италијанске трупе. „Дочекајте свугдје и свагда храбре војнике наших пријатеља и заштитника с весељем, с одушевљењем, поштовањем и с братском љубављу. Окитите куће хрватским тробојницама и знаковима пријатељских народа и војске. Ови војници знаду, да пролазе кроз пријатељске земље, па нека се и на лицу мјеста освједоче, да су их Хрвати у хрватским земљама примили онако братски и с љубављу, како то учинити знаду само честита, захвална и вјерна срца хрватског народа. С њима долазе у твоју средину, хрватски народе, с пушком у руци, храбро се борећи и твоји синови, долази и хрватска усташка војска.“[26]

Основну улогу у стварању марионетске државе Хрватске имали су Нијемци, чија је 14. оклопна дивизија 10. априла 1941. године прва ушла у Загреб и уз чију помоћ су усташе прогласиле НДХ док се Павелић још налазио у Италији. Управо какав је дочек њемачких трупа Павелић пожелио, такав је и био. Дјевојке у бијелом, Хрватице, цвијећем су засуле њемачке тенкове у Загребу. Њемачки ратни дописник Герхард Емскефер је овим ријечима описао, како он рече, ослобађање Загреба: „Немачке трупе улазе у Загреб. Сиви колоси од челиних оклопа слили су се као силна река у улице главног града Хрватске.

Загреб нам је приредио такав дочек каквим раније никад војници у страним земљама нису били поздрављени. Иако смо знали, и уз пут се приликом наступања по хиљаду пута уверили да је хрватски сељачки народ пријатељ Немачке, ипак нисмо претпостављали да ће тек неколико часова пре уласка наших оклопних дивизија тријумфовати национална револуција.

Град пружа овог тренутка слику која величину историјског часа доводи до снажног изражаја. Све су улице испуњене огромним масама људи између којих покушавају немачке колоне да прокрче себи пут. Одигравају се призори неописивог одушевљења.

Испод мора црвено-бело-плавих застава бучи одушевљење једног народа, који се топи од весеља због своје националне победе и захвалности своме ослободиоцу који ће од сада да брани независну Хрватску својим моћним оружјем. Густе масе људи висе на нашим колима и стоје на тешким оклопним и теретним колима, притискујући точкове уз опасност по живот.“[27]

Увучен у игру између Њемачке и Италије, користећи и једну и другу за лакше остваривање својих циљева, Анте Павелић је извршавао задатке и вјерно служио обема странама. Намјеравајући да завлада Далмацијом, Хрватским приморјем и отоцима, Мусолини је помогао Павелићу да се његове усташе још у логору Пистоји наоружају и обуку у италијанске униформе. На униформе су ставили слово „У“ и уз хрватске заставице и каме за појасевима кренули у Хрватску 11. априла увече. Њих 250, на челу с Павелићем, сутрадан су возом стигли у Трст и наставили пут аутобусима, да би 13. априла у рано јутро прешли југословенско-италијанску границу код Сушака.

На преласку југословенско-италијанске границе, у свом првом интервјуу, датом у једном италијанском вагону, Павелић је српски народ означио као извор свега зла које је хрватски народ проживљавао у својој вишевековној борби за национално ослобођење: „Ми немамо и никад нисмо имали никакве везе са Србима. Од Срба се разликујемо и по религији и по физичком изгледу. Тешко је побркати једног Хрвата са Србином. Ми нисмо Славени.“ Истим заносом је и Еуген Кватерник рекао да име Хрват долази од архаичног израза „Хроатанг“, што на готском значи радник. Већ ове прве изјаве усташких вођа наговјештавају бит усташке политике, која ће се проводити свом жестином у намјери да се уништи српски народ у Хрватској. Полазак из Италије је услиједио управо када је радио-станица Фиренца емитовала вијест (радио-станице Главног усташког стана под именом „Велебит“) да је усташки крилник Славко Кватерник 10. априла око 16 сати, у име поглавника Анте Павелића, преко радио-станице Загреб прогласио стварање Независне Државе Хрватске. Његов текст гласи:

„Хрватски народе!

Божја провидност и воља нашег савезника те мукотрпна вишестољетна борба хрватског народа и велика пожртвовност нашег Поглавника дра Анте Павелића, те усташког покрета у земљи и иноземству, одредили су да данас, пред ускрснуће Божијег Сина, ускрсне и наша Независна Хрватска Држава.

Позивам све Хрвате, у којем год мјесту били, а нарочито све часнике, подчаснике и момчад цјелокупне оружане снаге и јавне сигурности, да држе највећи ред и да сви смјеста пријаве заповједништву оружане снаге у Загребу мјесто гдје се сада налазе, те да цијела оружана снага смјеста положи заклетву вјерности Независној Држави Хрватској и њеном Поглавнику.

Цјелокупну власт и заповједништво цјелокупне оружане снаге преузео сам данас као опуномоћеник Поглавника.

Бог и Хрвати! За дом спремни!

Замјеник Поглавника

У Загребу, 10. травња 1941.

Заповједник цјелокупне војне снаге: Славко Кватерник, в. р.“[28]

Истовремено, Нијемци су преговарали с Влатком Мачеком како би му предали власт у НДХ. Очекујући да силе осовине неће побиједити, он је то одбио, али је свеједно дао изјаву којом је позвао „хрватски народ да се новој власти покорава“. Славко Кватерник је Мачекову изјаву искористио, предајући је спикеру радија, који је 10. априла, у 17,45 сати, прочитао: „Хрватски народе! Пуковник Славко Кватерник, вођа националистичког покрета у земљи, прогласио је данас слободну и независну хрватску државу на цијелом хисторијском и етнографском подручју Хрватске, те је преузео власт.

Позивам сав хрватски народ да се новој власти покорава и позивам све присташе ХСС-а који су на управним положајима, све котарске одборнике, опћинске начелнике и одборнике итд. да искрено сурађују са новом владом.“

Тако је Анте Павелић добио и безрезервну подршку др Влатка Мачека, вође ХСС-а, и његове Заштите.

Још у марту 1941. године, Заштита предузима прве мјере „заштите“. Њени припадници се, по наређењу и самовољи, не одазивају позивима у војску, а теку и договори о заузимању Загреба и разоружању Југословенске војске. Резултати нису изостали. Већ 10. априла, у заповједништво Заштите у Загребу доведено је 100 југословенских официра, међу којима је било и генерала, који су предати њемачким окупаторским трупама.

Тог истог дана, у бучном, бахатом и заносном усхићењу, припадници Хрватске сељачке заштите су у Загребу убили неколико војника Срба који су кренули својим кућама, о чему свједочи Данило Ковачевић: „Након свечаности на Јелачићевом тргу кренуо сам према Трешњевци, гдје сам становао. Њемачке моторизиране јединице надирале су сада и из правца Кустошије па су се заједно са онима из правца Максимира слијевале у Франкопанску улицу и кретале се према Трешњевци и Савском мосту. Размишљао сам о свему што сам тог послијеподнева 10. травња 1941. године видио и доживио.

Из тог размишљања тргне ме пуцањ. Погледам десно и видим како се са врха жељезничког насипа стрмоглављује смртно погођен југословенски војник. Наоружани и униформирани Мачекови заштитари дочекивали су са источне стране високог жељезничког насипа војнике који су бјежали из касарни у доњој Илици. Када би се војници појавили високо на пружном насипу, заштитари би им оштро наредили да одбаце оружје. Само мало нећкање је било довољно заштитарима да отворе ватру. Већина тих младића је била из Србије, Македоније и Косова — они су по неписаном закону скоро сви служили војни рок у овим крајевима — и тешко су се одвајали од оружја које им је било повјерено под заклетвом. За кратко вријеме, док сам стајао недалеко бивше женске казнионе на Савској цести, убијено је десетак тих недужних младића у војничкој униформи. Један војник након што је предао оружје, запитан да ли је Хрват, потврдио је махањем главе, но један заштитар са стране рече му нек се прекрсти. Овај то учини, али на начин православаца, нашто одјекне пуцањ и војник паде мртав.“[29]

Павелић је из Италије, у пратњи око 250 усташких емиграната, стигао у Огулин 13. априла 1941. године, гдје га је свечано дочекао жупник и каноник Иван Микан с капеланом Драганом Петрановићем, те бројним знатижељницима и симпатизерима усташког покрета.

Управо ту, на простору испред Франкопанске куле, у присуству Павелића, жупник Микан[30] је громогласно позвао на „чишћење“ свега што није хрватско, завршавајући говор паролом: „Бјеж’те псине преко Дрине!“

Павелић се са усташама, у колони аутомобила и камиона коју су пратили италијански берсељери, упутио у Карловац, гдје је стигао око 10,30 сати увече и ту се задржао све до један сат иза поноћи 15. априла 1941. године. Дочекали су их и поздравили представници домовинског водства, предвођени Славком Кватерником, карловачке усташе и већа скупина грађана. Павелић је одржао краћи говор, а затим је у касарни Кадетске школе разговарао са Славком Кватерником и представником њемачког министарства вањских послова Едмундом Фезенмајером (Veesenmayer). Разговарајући о положају нове државе, очекујући позитивну одлуку Берлина, Павелић је посебно нагласио да је Хрватска и у прошлости била савезник Њемачке, и да су Хрвати готског, а не словенског поријекла, па ће и сада бити лојални Трећем Рајху.

Након опширнијег разговора о државноправном положају НДХ и ставу Њемачке према Павелићевим обећањима Мусолинију, разговори су око 22 сата прекинути и настављени ујутру у стану др Анте Никшића, код којег је Павелић одсјео. Послије подне, 14. априла, разговорима се прикључио изасланик Италије Филипо Анфузо.

Све док га нису признали Хитлер и Мусолини, и док није постао мандатар за састав владе, Павелић је остао у Карловцу, цијелу ноћ нервозно позивајући Берлин и тражећи одговор да ли се Нијемци слажу с његовим обећањима Мусолинију. Чим је чуо: „Берлин се слаже“, што је значило да су рашчишћена питања с водством Трећег Рајха, Павелић је својим колима кренуо за Загреб, гдје је стигао нешто прије 4 сата ујутру 15. априла 1941.[31] Његово формално преузимање власти било је објављено 16. априла 1941. у „Одредби о именовању Прве Хрватске Државне Владе“, у којој је Павелић себе прогласио поглавником и узео мјесто предсједника владе и министра за вањске послове.[32]

Паралелно с преузимањем и организацијом власти, усташе издају програм рада са одговарајућим законодавством. Њих у остваривању циља стварању национално чисте државе, више ништа не спречава, па ни непостојање правне основе НДХ са становишта међународног права.[33]

Многи су католички свећеници, попут жупника Ивана Микана из Огулина, поздрављали Павелића и упућивали му изјаве подршке држећи говоре и служећи мису за нову државу. Међу њима се истичу сплитски бискуп др Клемент Бонефачић, хварски бискуп Михо Пушић, крчки бискуп др Јосип Сребреновић, сењски бискуп Виктор Бурић и ђаковачки бискуп др Антун Акшамовић. Поједини представници католичке цркве су постали и усташки функционери: Божидар Брало, жупник у Сарајеву, постао је Павелићев повјереник за Босну, др Петар Берковић, жупник у Дрнишу, именован је усташким повјереником за котар Книн, дон Илија Томас, жупник у Клепцима код Чапљине, био је усташки повјереник у том дијелу Херцеговине, др Драгутин Камбер, жупник из Добоја, постао је усташки повјереник за тај котар, др Радослав Главаш, фрањевац из самостана у Широком Бријегу, постао је високи функционер у Министарству правосуђа и богоштовља, фра Дионизије Јуричев је постао предстојник Вјерског одсјека у Државном равнатељству за понову и особни Павелићев капелан, Вилим Цецеља, жупник из Загреба, и Стипе Вучетић, жупник из Леденице, именовани су за замјенике Алојзија Степинца као апостолског војног викара оружаних снага НДХ. Осим њих, истицали су се: фра Дидак Ћорић у Јаски, Вилим Никшић, жупник у Огулину, Драгутин Марјановић, капелан у Славонском Броду, жупник Мартин Гецина у Речици (котар Карловац), дон Мате Могуш у Удбини, Антун Журић, жупник у Двору на Уни, Јосип Асталош, жупник у Даљу, фра Иван Хрстић у Сињу, фра Станко Милановић у Имотском, дон Јуре Врдољак у Чапљини, фра Срећко Перић у Ливну, фра Велимир Шимић, Карло Грбавац и Мијо Ћуић у котару Дувно, поп Анте Кларић у котару Босански Шамац, фра Емануел Рајић у котару Горњи Вакуф, Иван Милетић, жупник у Вишеграду, и други.[34]

Један дио католичког свећенства је активно учествовао у усташком покрету и покољима српског народа. Међу њима су фратар Мирослав Филиповић-Мајсторовић, Срећко Перић, Иван Хрстић, Јосип Матијевић, Станко Милановић, Јосип Брекман, Петар Панић, Звонимир Брекало, Цветан Чулина, Јосип Вукелић, Јосип Бујановић, Иван Никшић, Блаж Томљеновић и други.[35]

Степинчевој „божјој провидности“ и Павелићевом позиву свећенству да испуне своје дужности према НДХ супротставио се извјестан број католичких свећеника, часних људи, који су усташка звјерства отворено осуђивали и њима се супротстављали по цијену властитог живота. Такав је био др Јосип Лончар, загребачки каноник, који се ужасавао над злочинима учињеним над српским народом. Он је због својих ставова био затворен и пресудом од 23. августа 1941. године осуђен „ради увреде државног поглавара и ради протудржавне промиџбе на казну смрти стријељањем.“ Но, на интервенцију папског легата Марконеа, казна смрти му је замијењена казном тешке робије у трајању од 20 година.[36] Послије краћег времена је био амнестиран. Злочинима над српским народом су се супротставили и надбискуп Ујчић, бискуп др Анте Донковић,[37] свећеник Виргил Маркус (Рајић), Етингер (Дарувар), Тоби (Дежановац), др Фрањо Дидовић (Дрење), др Фрањо Ресман (Нова Градишка), монсињор Ритиг и Милановић (Истра), бискуп фра Алојзије Мишић. Неки од њих су учествовали у НОП-у, а Анте Донковић, Франц Рихар, Франц Гроблер, Франц Кач, Јанез Кодрич, Анзелм Полак, Јанез Ранчигај, Сем Јакоб и Франц Орешник су настрадали у концентрационом логору Јасеновац.[38]

Насупрот овим примјерима, знатно чешће је долазило до успостављања тијесне сарадње између усташких и католичких црквених власти. Подршка католичког клера злочиначкој држави, оглушивање о њену крваву политичку праксу и исказивање искрене лојалности подупирали су, директно или индиректно, масовне злочине над српским народом, Јеврејима, Ромима и Хрватима антифашистима у Хрватској током 1941-1945. године.

При том се не могу издвојити ни поједини високи католички црквени достојанственици и бискупи, на челу с надбискупом Алојзијем Степинцем. Он је већ 27. марта 1941. године, када су у Београду избиле демонстрације против приступања Југославије Тројном пакту, записао у свом дневнику: „Све у свему Хрвати и Срби два су свијета… који се никада неће приближити осим чудом Божјим. Схизма (тј. православље, прим. аутора) је највеће проклетство, скоро веће него протестантизам. Ту нема морала, нема начела, нема истине, нема правде, нема поштења.“[39] Степинац је 12. априла 1941. године, два дана након проглашења НДХ, још прије доласка Анте Павелића у Загреб, честитао Славку Кватернику успоставу усташке државе. Од Павелићевога доласка, судјелује на скуповима и приредбама које организују усташе. Надбискуп Алојзије Степинац је 28. априла 1941. године објавио Окружницу којом је поздравио НДХ, не само као „син хрватског народа, него још више као представник свете цркве“, и позвао католичко свећенство „на узвишени рад око чувања и унапређења НДХ“. Због даљег садржаја ове књиге и улоге коју је Окружница одиграла у везивању једног дијела католичког клера за усташку НДХ, наводим њен текст: „Морамо стога сматрати својом највећом дужношћу, да у овим судбоносним часовима у повијести хрватског народа дубоким погледом у вјечност продуховимо читаво наше народно биће. Морамо свуда упозоравати и учити да свети занос и племенито одушевљење у изграђивању темеља младе државе Хрватске буде надахнуто страхом божјим и љубављу за Божји Закон и његове заповиједи, јер ће само на Божјем Закону, а не лажним начелима овога свијета држава Хрватска бити изграђена на чврстом темељу.

Одазовите се стога спремно овом мом позиву на узвишени рад око чувања и унапређења НДХ. Познавајући мужеве који данас управљају судбином хрватског народа, ми смо дубоко увјерени, да ће наш народ наићи на пуно разумијевање и помоћ. Ми вјерујемо и очекујемо, да ће црква у ускрслој Држави Хрватској моћи у пуној слободи навијештати необориве принципе вјечне Истине и Правде. Она ће се стога држати ријечи Писма: ’ Verbum Dei non est alligat um’Ријеч Божја није никад свезана’ (11. Тим. 2, 9). И она ће сматрати својом светом дужношћу Opor tu ne, importune, arguere, increpare, obsecrare in omni patientia et doctrina et cum omni apostolica libertate’ ’У згодно вријеме и невријеме покарати, запријетити, умолити учешће са свом стрпљивошћу’ (11. Тим, 4, 2) и са свом апостолском слободом. Тако ће радити и то ће сматрати драгоцјеном помоћи у тешком раду око подизања наше драге Домовине и државе Хрватске.

Дао добри Бог да тако буде. А да тако буде позивам вас, часна браћо свећеници, да не престанете потицати повјерене вам вјернике на молитву, али још више да сами код олтара божјега подижете руку к ’Оцу Звијезда’, од којега силази сваки добри дар и сваки савршени поклон. (Јак. 1, 17).

Да поглавника Државе Хрватске напуни духом мудрости, како би узвишену и тако одговорну службу вршио Богу на част и народу на спас у правди и истини, да народ хрватски буде народ Божји, одан Кристу и Цркви његовој саграђеној на пећини Петровој!

Ако се можда очима свијета чини молитва сувишном ствари, ми је сматрамо најважнијом од свега у животу, ’јер ако Господ не чува града, узалуд бдије који га чува’ (Пс. 12, 1).

Црква божја никада се није изгубила у фразама, али никада није такођер затајила у оном устрајном раду, на којем се стварају темељи сретне будућности појединца, народа и државе. Покажите то, часна браћо, и сада, и испуните своју дужност према младој Држави Хрватској.

У вези с тим одређујемо, да се у недјељу 4. свибња о. г. одржи свечани Те Deum по свим жупним црквама, на које нека жупни уреди позову мјесне власти и вјерни народ. Надам се, да ће се у то вријеме моћи одржати поменуте свечаности. А уколико комуникационе прилике јоште не би омогућиле, нека се то изврши у први слободан дан.

А што се тиче првостолне цркве загребачке, то ћу вам одредити у споразуму с државним властима.

У Загребу, 28. травња 1941.

Алојзије, надбискуп“[40]

Окружница врло јасно показује Степинчево иступање у прилог Независној Држави Хрватској уопће. Сматрајући себе и сав свијет „свједоком најзамршенијих догађаја у животу хрватског народа међу којима дјелујемо као гласници Кристовог еванђеља“, он је званично поздравио прокламовање НДХ.

Хисторијској чињеници да је до проглашења НДХ дошло на основу побједоносног продирања снага сила осовине (ријечи Адолфа Хитлера у телеграму Павелићу о признавању НДХ) у освајачком рату против Југославије, надбискуп Степинац је претпоставио католичку тезу о вјечном божанском настанку и поретку.

У ствари, још прије него што је Степинац послао окружницу поводом успоставе НДХ својим бискупима, истакавши да се ради о „најзамашнијим догађајима у животу хрватског народа…, о давно сањаном и жељкованом идеалу“, већ су били основани усташки логори Даница (15. априла) и Керестинец (19. априла), те су усташе масовно хапсиле Србе и Јевреје. Тако су 504 Србина из Грубишног Поља потрпана у 30 вагона за стоку и жељезницом отпремљена у Загреб, затим у логор Даницу, да би потом била погубљена у логору Јадовно на Велебиту. Од 11. априла 1941. године почињу хапшења по Загребу, те је 156 Срба и 18 Јевреја одведено у логор Керестинец. У истом логору су заточени и Хрвати комунисти. Већ 14. априла исте године је уништена и синагога у Осијеку.

У Гудовцу, селу крај Бјеловара, усташе су 27. априла 1941. године извршили масовни покољ 195 Срба. До краја априла 1941, с подручја Кордуна, Баније и Лике похапсили су и побили 429 Срба.[41]

Слиједе масовни покољи од 6. до 9. маја у Хрватском Благају на Кордуну (Вељунски покољ), гдје усташе, без суда и без употребе ватреног оружја, убијају 525 Срба. Затим, 10/11. маја у селу Прекопа на Банији убијају 340 Срба из Глине и њене ближе околице.[42]

Масовна погубљења Срба, Јевреја и Хрвата антифашиста широм НДХ трају све до ослобођења од фашизма, до маја 1945. године.

Римокатоличка црква је прихватила усташки режим као државни поредак и влади Независне Државе Хрватске признала легитимност. Њен поглавар, Алојзије Степинац, већ је 10. априла 1941. године у НДХ видио „Божју провидност“ и позвао свећенство да испуни своју дужност према младој држави. „Католички тједник“ 11. маја 1941. године пише: „Над нашом новом, младом и слободном Хрватском указао се на небу знак као слика дјевичанске мајке божје. Дјевица долази у посјету Хрватској. Она жели да у своју мајчинску одјећу увије младу, поново рођену Хрватску, управо о тисућгодишњем јубилеју католицизма у Хрватској. Она се спушта поновно на заставу наше слободе, да би на њој заузела своје старо мјесто“.

Већ након прве бискупске Конференције, одржане 25. и 26. јуна 1941. године у Загребу, којој су присуствовали Степинац, Шарић, Бонефачић, Пушић, Бурић, Акшамовић, бањалучки бискуп фра Јозо Гарић, шибенски бискуп др Јероним Милета и београдски надбискуп др Јосип Ујчић, учесници су посјетили Анту Павелића. Том приликом му је надбискуп Степинац, у име присутних, рекао да долазе „да вас као легитимни представници Цркве Божје у Независној Држави Хрватској од срца поздравимо као њезина државног Главара с обећањем наше искрене и лојалне сурадње за бољу будућност наше домовине.“[43]

Са изузетном радошћу и задовољством, усташка штампа већ 17. априла доноси извјештај о брзој капитулацији војске Краљевине Југославије, као и вијест да су Њемачка и Италија признале „Државу Хрватску“.[44]

Само два дана касније, 19. априла, „Хрватски народ“ објављује најрадоснију вијест: „Српска војска капитулирала након што је већ била посве разбијена и највећим дијелом заробљена унаточ теренским запрекама… јучер у 9 сати навечер положила је цијела српска оружана сила оружје без икаквих увјета.“

Адолф Хитлер је са својим савезницима раскомадао Југославију и њену територију подијелио између Њемачке, Италије, Мађарске и Бугарске. Упоредо, окупатори су створили квислиншку творевину Независну Државу Хрватску, Комесарску владу у Србији, Конзултну у Љубљанској покрајини, Привремени административни комитет у Црној Гори, националистичку-шиптарску управу на Космету и у дијелу Македоније и тако даље. „Самостална“ територија НДХ је већ у самом почетку „независности“ де факто раздијељена на њемачку и италијанску интересну сферу.

Усташка организација у иностранству, на челу с Павелићем, била је политичка терористичка организација. Њена идеолошка и политичка основа је почивала не геноцидној концепцији. Ријеч геноцид је изведена из грчког и латинског коријена. Genos[45] на грчком значи племе, народ, а латинско occidere значи убити. Ријеч геноцид садржи појам истребљења рода, племена, народа, што значи потпуно уништење једног или више народа, појединих скупина, било из вјерских, националних, политичких или економских разлога.

Усвајајући фашистичку идеологију као своју политичку филозофију, хрватске усташе су за свој прави циљ истакли освајање, односно успостављање државне власти. Након успоставе државне владавине, усташе су одмах приступили примјени геноцидне политике према српском народу и Јеврејима у Хрватској. Основ ове политике је продукт патолошке мржње према српском народу уопће, а посебно према српском народу у Хрватској и Босни. Она се темељи на расистичкој теорији Анте Старчевића о Србима као нижој раси „гнусним створењима сужањства“, „блатним скотовима“, „влашком накоту“, „племену поквареном и злом“… Као „отац домовине“, он је антиципирао расизам у његовој агресивној варијанти, с јасним порукама о неопходности уништења „ниже“ расе, прије свега у властитој средини.[46] Овакав однос према српском народу у Хрватској, као што се види, старији је од појаве фашизма, а геноцидно проклетство се протегло не само на Србе и Јевреје, него и на Роме.

Методе уништавања и унижавања народа, као што су расељавање и покрштавање, раније нису називане геноцидом. Појам геноцид је термин који се појавио послије II свјетског рата, а увела га је Организација уједињених нација. Уједињени народи су злочиначку, прије свега њемачку фашистичку политику истребљења Јевреја (па и у Хрватској), дефинирали геноцидом, као свјетским деликтом. Тако је геноцид постао национална и међународна инкриминација. Генерална скупштина Уједињених нација је, својом одлуком од 11. децембра 1946. године, одрицање права народу на опстанак дефинирала геноцидом злочином против међународног права, а Конвенцијом од 9. децембра 1948. године геноцид је прогласила злочином против међународног права без обзира да ли је извршен у мирно доба асимилацијом, или за вријеме рата.

Тиме су Уједињене нације поближе одредиле појам геноцида, сматрајући злочином сваки чин који је почињен с намјером да се потпуно или дјелимично униште народне, етничке, расне или вјерске групе. То значи да није кажњив само геноцид, него и договор за извршење геноцида. Кривци ће бити кажњени без обзира да ли су властодршци, који су одговорни на основу устава, државни чиновници или приватне особе појединци.

Термини сваки чин и намјера да се истријеби један народ, етничка, расна или вјерска скупина поближе су недвојбено дефинирани. Геноцид се може проводити убијањем, наношењем тјелесних озљеда или душевног зла, намјерним довођењем у такве услове живота који доводе до потпуног или дјелимичног физичког уништења, као и присилним премјештањем припадника једне скупине у средину друге групе, којој они не припадају.

Ово су критерији према којима се може и за прошлост и за садашњост просуђивати конкретан геноцидни чин у појединим земљама, односно у свијету. Неспорно је, примјењујући свјетске критерије о појму геноцида, да су хрватске усташе за вријеме НДХ проводиле геноцид над српским народом у Хрватској, над Јеврејима и Ромима, и тиме извршиле тешке злочине према народу и човјечанству.[47] Нужно је нагласити да нису криви само они који су своје руке окупали у крви хиљада људи, жена и дјеце, него с њима и сви идејни подстрекивачи, који су „начелима“ и разним „теоријама“ потицали на пут злочина. Кривицу носе и помагачи и сарадници који су на било који начин имали удјела, па и они који су уништавали трагове злочина, како за вријеме рата тако и послије. Управо овдје је нужно рећи да већ пуних 50 година влада мишљење како је геноцид превазиђен и да се на нашим, југословенским просторима више неће поновити, па о злочину није ни потребно писати, или, како су многи говорили, не треба чепркати по прошлости – што је скупо коштало младе југословенске нараштаје. То је данас, нажалост, очито не само код нас, него и у цијелом свијету. У томе је и разлог што у Југославији постоји веома мало литературе о геноциду и што није извршен организован попис свих људских губитака у II свјетском рату, без обзира коме народу су припадали, а камоли да су научно истражени масовни злочини извршени над Србима у њиховим кућама, црквама, школама, на њивама, у шумама, или бацањем жртава у бездане, провалије, ријеке, море.

Све су то разлози да се данас жртве изједначавају са злочинцима и да се 90-тих година XX вијека изнова проводи геноцид над жртвама из 1941-1945. године.[48] Због тога је требало одбацити све предрасуде, те отворено, стручно и научно казати истину онакву каква је била, управо у име достојанства науке и будућности, с дужним поштовањем према народима и људима, без обзира којој вјери припадали. Прије свих је требало да се огласе представници хрватске католичке цркве, који пуних 50 година не нађоше времена нити смогоше снаге да се поклоне жртвама страдалим током трајања злочиначке државе Анте Павелића, којем је дио хрватског католичког свећенства и помагао.

Науци не би смјело никад бити касно да каже истину о геноциду, како би помогла да до њега никада више не дође, док постоји људског рода и порода.

Садржај ове књиге, поред свих ограничења и тегоба времена у којем настаје, усмјерен је управо томе и само томе, једино томе циљу.

Када је ријеч о геноциду као националном и међународном деликту, неопходно је рећи још нешто и то посебно нагласити. Геноцидне радње, односно геноцидна политика, нису нешто што је урођено једном народу, па ни хрватском, у нашем случају. Увијек сам се супротстављао недобронамјерним примједбама појединаца, без обзира долазиле оне из редова хрватског или српског народа, који су у посљедњих неколико година, из личних, материјалних, политичких или додворашких амбиција, често истицали геноцидност хрватског народа. Износио сам истините и животне примјере, незабиљежене у књигама, али из стварности српско-хрватских односа за вријеме II свјетског рата. Примјере које управо такви појединци нерадо слушају. Примјери су то свесрдне помоћи хрватског човјека у заштити српског живља управо у вријеме када је био изложен свирепим усташким злочинима. Сваком разумном људском бићу је неприхватљива теза да је хрватски народ по својој природи геноцидан, и за њега она представља велики хисторијски гријех, али је велики хисторијски гријех и порицати да су усташе проводиле геноцидно истребљење српског народа у Хрватској за вријеме НДХ.

Судећи на основу прошлости и садашњости, сваки је народ у својим редовима имао, и увијек ће имати мање или више геноцидних појединаца. Та геноцидна скупина, како нас хисторија подучава, може бити већа или мања, што зависи од низа хисторијских, посебно политичких околности. Појединци често нису свјесни своје потенцијалне геноцидности, јер човјек сам себе посве не познаје, што су знали још антички филозофи говорећи: „Упознај сам себе“. Генетска природа геноцида је предиспозиција појединца, као све друге особине којима су појединци обдарени. У стицају несретних околности, које погодују настајању и ширењу геноцидних радњи, геноцидни ген проради и толико измијени личност и понашање појединца, да човјека не само други не препознају, већ ни он сам себе не може препознати.

Слиједом логичног разматрања „природе“ геноцидности појединца, долазимо до закључка да се она јавља у одређеним околностима. Може се пробудити и развијати под утицајем јаке политичке пропаганде, поготово код психички нестабилних особа, које се даду завести од психички јачих личности. У вишенационалним земљама, у којима традиционално влада нетрпељивост, односно национална нетолеранција, као што је, нажалост, случај код нас, злоупотреба националног осјећаја се може релативно лако искористити у политичке сврхе.

Национални проблем у Краљевини Југославији је неспорно постојао, али је од хрватских националиста, посебно усташа, хипертрофиран, што је у ствари потхрањивало проблем који је у новонасталој, вишенационалној држави био неизбјежан, али не и неуклоњив. Њемачком геноциду је претходила теорија и пропаганда о вишој и нижој раси, а усташком, преувеличана расистичка пропаганда о угњетености хрватског националног бића великосрпском политиком у Југославији, чему је умногоме допринијела и теорија КПЈ о угњетачкој и угњетеним нацијама у вријеме Краљевине Југославије.

Поред тога, прокламована начела усташког покрета су била истовјетна Хитлеровом принципу „више расе“. За Србе се тврдило да су они нижа и мање вриједна раса, чир који израста на здравом организму хрватског народа.

У разним својим дјелима, чланцима и расправама, усташки идеолози, Младен Лорковић, Крунослав Драгановић, Јулије Маканац, Вилко Рајгер, Милан Шуфлај и други, истицали су да Србе треба уклонити из Хрватске зато што насељени српски народ умањује вишу расну вриједност Хрвата, па би стога требало онемогућити њихово међусобно мјешање.

Теорије засноване на расној мржњи, вјерској и националној нетрпељивости и разбојништву из користољубља довеле су до натапања земље невином људском крвљу, од стараца до дјеце, чак и нерођене, дјеце у утробама мајки, за шта ће бити очигледних примјера у даљем излагању.

Усташку НДХ је велики дио хрватског народа прихватио доживљавајући у њој национални препород, односно своју националну и државну еманципацију. Дуго је дио хрватског пука био заведен, подржавао усташлук и аплаудирао му, и тако несвјесно помагао геноцидну политику, коју су усташе проводиле од првог до посљедњег дана своје владавине. Геноцидна патологија долази до изражаја нарочито у националним сукобима који се рјешавају пролијевањем крви. Насиље почињено над српским народом у Хрватској показује да геноцидност може расти до страсти које се појединци не могу ослободити све док постоје услови за геноцидне радње.

Усташки генерал Славко Кватерник је пред нашим правосудним органима, описујући крволочност ратног злочинца, једног од најближих поглавникових сурадника, Макса Лубурића, посвједочио да је он за вријеме боравка у Словачкој 1942. године рекао да „не може издржати даље у Словачкој те да се мора вратити у Хрватску јер је жељан крви“.[49]

Геноцидну пасију је могуће развити на многе начине. Знатан је број хрватских младића, честитих људи, који су у току рата одбијали да убијају Србе само зато што су били Срби, те су их због тога усташе и убијали. Но, било је и другачијих примјера, које су сами злочинци описивали на суђењу пред нашим правосудним органима, хвалећи се и врло храбро изјављујући шта су све чинили, на који начин су пљачкали, злостављали, мучили, силовали и убијали жене, старце и дјецу. Наиме, говорили су да су неки од њих у почетку одбијали да муче, убијају и кољу, али када су једном почели с пролијевањем људске крви и на то се навикли, да се више нису могли обуздати, јер им је злочин прешао у страст.

Публициста Шиме Бален је навео свједочанство о тој школи клања, које је још за вријеме рата дао 19-годишњи госпићки усташа Јосо Орешковић. Њега су партизани заробили 1942. године. На упит истражитеља како је тако млад могао да врши она страшна клања у околици Коренице, Орешковић је исприповиједао језовиту исповијест, која најбоље показује како је Павелић одгајао своје кољаче: „ Још као ђак шестог разреда госпићке гимназије ступио сам 1939. у вјерску организацију ’Крижаре’. Ту су нас под фирмом вјере одгајали у усташком духу. На наше састанке долазили су Јурица Фрковић и Јуцо Рукавина и држали нам предавања против Срба и комуниста. Наша парола је била: У име Криста убиј антикриста! Антикристи су били Срби, Жидови и комунисти. Организирали смо и своју ударну јединицу, која је ноћу нападала љевичаре. Кад је дошло до рата и расула Југославенске војске, ми смо је разоружавали. Одмах смо ступили у усташе јер смо то сматрали својом националном дужношћу. Мене с још неким Госпићанима одредили су у логор Слана, на отоку Пагу. Ту су се налазили највише Жидови и Срби, а било је и неких Хрвата љевичара. Кад сам дошао онамо, запањило ме кад сам видио како муче оне људе. Спавали су под ведрим небом у жици. За храну им нису давали ништа осим сланих риба, али им воде нису давали тако да су многи полудили од жеђе. У то је дошла нова скупина заточеника. Старјешине су нам давали наређење да одвојимо двјеста заточеника из прве партије да их одведемо на море и побијемо. Ја и неки моји другови нисмо могли. Онда су нас грдили и предбацивали нам, какви смо то ми Хрвати и усташе. Говорили су да није усташа онај тко не може с весељем да убије Србина, Жидова и комунисту. Да нас придобију за убијање, давали су нама млађима вина и ликера. Доводили су пред нас заточене дјевојке, свлачили их до гола и говорили да можемо узети коју хоћемо, али да их послије акта морамо убити. Неки младићи опијени вином и занесени страшћу почели су тако убијати. Ја нисам могао. Гадило ми се и то сам јавно рекао. Након пар дана дошао је у логор неки виши функционар из Загреба. Звао се Лубурић. Дошао је да погледа рад логора. Тек тада је започело право клање. Све море око Пага било је црвено од крви. Лубурићу су реферирали да ја и још неки нећемо да убијамо. На то је Лубурић сазвао све усташе, постројио нас и одржао говор у ком је рекао да су издајице усташтва они који не могу да убијају Србе, Жидове и комунисте. На то је упитао тко је тај ’усраша’, који не може да убија. Јавио сам се ја и још неколико. Како сам био први по реду од тих који су се јавили, Лубурић ме је позвао пред строј и упитао ме какав сам ја то усташа кад не могу убити Србина и Жидова. Рекао сам му да сам спреман у свако доба дати живот за Поглавника, да мислим да би могао убити непријатеља у борби, али да не могу убијати овако голоруке људе, а особито жене и дјецу. Он се на то насмијао и рекао да је и ово борба и да Срби, Жидови и комунисти нису људи него звјерад и да је наша дужност да очистимо Хрватску од те куге, а тко то неће, да је непријатељ Поглавника и Хрватске, као и они. На то је позвао једног из своје пратње и нешто му шапнуо. Овај је отишао и донио двоје мале двогодишње жидовске дјеце. Лубурић ми је предао једно дијете и рекао ми да га закољем. Одговорио сам да не могу. На то су сви око мене праснули у смијех, ругали ми се и викали усраша, а не усташа. Онда је Лубурић извадио нож и заклао преда мном дијете говорећи: ’Ево, овако се ради’. Кад је дијете вриснуло и прснула крв, око мене се све завртјело. Скоро сам пао. Један ме усташа прихватио. Кад сам се мало прибрао, рекао ми је Лубурић да дигнем десну ногу. Дигао сам, а он ми је под ногу ставио оно друго дијете. Онда је заповиједио: ’Удри ’ Ударио сам ногом и згњечио главу дјетету. Лубурић ми је пришао, потапшао ме по рамену и рекао: ’Браво! Бит ћеш ти још добар усташа.’ Тако сам“, завршио је свој исказ Орешковић, „убио прво дијете. Након тога сам се опио до смрти. У пијанству сам заједно с друговима силовао неке жидовске дјевојке, а онда смо их поубијали. Послије се нисам требао ни опијати. Касније, кад је Слано ликвидирано и сви његови заточеници побијени, послан сам у котар Кореницу на чишћење Срба. Што сам ту радио, знате…“[50]

Вјероватно би суптилнија научна анализа геноцидних појединаца, њиховог породичног, друштвеног и политичког васпитања, и њихове генетске личности открила праву патологију тих ликова.

Усташко законодавство Независне државе Хрватске

Колико је геноцидна идеологија опила усташко врховништво у НДХ, може се закључити из законодавства ове квислиншке творевине. Законодавним путем је припреман и легализован геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима у Хрватској. Геноцидна политика је вођена смишљено и била јасно утврђена законским актима. Из усташког законодавства је видљиво да је од првог дана успоставе НДХ стварана политичка психоза да је хрватски народ у опасности и да се мора свим средствима бранити, што је потврдио и Андрија Артуковић на суђењу у Загребу. О опасности, односно о угрожености хрватског народа, говорило се апстрактно, не наводећи снаге које угрожавају хрватски народ.

Потенцирана угроженост хрватског народа је послужила као политичка и морална подлога за доношење драконских казнених закона и успоставу пријеких судова, који су немилосрдно узимали животе свима онима на које се и посумњало да угрожавају опстојност Хрватске, па макар они били и Хрвати.

Систем терора су јасно наговијестили многобројни прописи, који су озаконили усташка начела.[51] Први усташки закони су донесени већ 10. априла 1941, а прописали су их Славко Кватерник, замјеник Анте Павелића, и др Милован Жанић, Павелићев повјереник за унутрашње послове.[52]

Под удар усташког законодавства су дошли не само Срби, Јевреји и Роми, који су као народи осуђени на смрт, већ и комунисти, без обзира на националну припадност. Завладао је страх. У тако створеној ситуацији, животи нису ништа вриједили. Масовно, на разне начине, људском разуму несхватљиво, убијани су Срби, Јевреји и Роми, јавно вјешани поједини комунисти, и у новинама, огласима и на плакатима објављиване смртне пресуде.

Усташка државна власт је комбиновала разне методе уништења, које су, на крају крајева, увијек имале геноцидни циљ.

Да би озакониле начела усташког покрета и геноцид злочин над српским и јеврејским народом, власти су донијеле низ законских одредаба, одлука, налога, прописа и упутстава и тако устоличиле организовани систем прогона, па и истребљења ових народа. Ради лакшег сагледавања масовности и свирепости злочина у НДХ, посебно монструозности убијања живља у комплексу усташких логора Јадовно на Велебиту и Слана на отоку Пагу, овдје ћу се осврнути само на неке законске акте, и то само у времену од успоставе усташке власти до краја 1941. године.

Већ другог дана по доласку у Загреб, 17. априла 1941, Павелић је потписао Законску одредбу за одбрану народа и државе, којом усташама даје неограничено право да чине све што желе у име одбране Независне Државе Хрватске. То је изражено већ у првом члану одредбе: „Тко било на који начин повриједи или је повриједио част и животне интересе хрватског народа или било на који начин угрози опстанак Независне Државе Хрватске или државне власти, па макар дјело остало само у покушају, чини се кривцем злочинства велеиздаје.“[53] Други члан гласи: „тко се учини кривцем у точци 1 наређенога, има га стићи казна смрти“; док се у трећем ставу каже: „За судовање по овој законској одредби, поставља министар за правосуђе по потреби изванредне народне судове од три особе, који имаду судити хитним поступком по прописима укинутог хрватског казненог поступка по пријеком суду.“[54]

Како би дошли до јеврејске и српске имовине, а с друге стране задовољили и своје господаре Нијемце, Павелић већ 19. априла доноси Законску одредбу о некретнинама тзв. добровољаца, која се првенствено односила на Србе, солунске добровољце. У првом члану одредбе пише: „Сва земљишта, што су била подијељена тзв. добровољцима на подручју Независне Државе Хрватске проглашујем данашњим даном хрватском народном имовином. Нитко од досадашњих власника и посједника нема право на било какву одштету за ту земљу, нити за било што, на тој земљи саграђено.“[55]

Истога дана, Павелић доноси и посебну наредбу, по којој се сви Срби, Јевреји и Роми стављају ван закона на читавој територији НДХ, а већ 23. априла 1941. године је потписао и декрет о присилном исељавању Срба из Независне Државе Хрватске. По њему, Срби у року од пет дана морају напустити територију НДХ. У вези с тим, упућена је и повјерљива окружница великим жупанима: „Расељавање Срба мора се спровести на безобзиран начин. Потребно је на вријеме средити спискове оних који ће бити протјерани. Хапшења и интернирања вршит ће се дању и ноћу – без предаха. Ухапшеник је дужан да се спреми најдуже за тридесет минута. Више ухапшеника формирају ешалоне, који ће се упућивати у сабирне логоре у Госпићу, Брињу… и другим мјестима по вашим жупама… Цјелокупна имовина трговина, обрти, индустрија и стока, те сва покретна и непокретна имовина несталих и исељених Срба, као и оних који ће се још иселити, постају власништво Независне Државе Хрватске…“

Мијењају се називи судова и употреба језика. Тако се у члану 2 Законске одредбе о изрицању осуде, о називима судова и судаца и о употреби чистог хрватског језика код судова каже: „Досадашњи називи редовних судова: ’срески суд, окружни суд и апелациони суд’ мијењају се и гласе ’котарски суд, судбени стол и бански стол’.“[56]

Законодавство НДХ је имало узор у њемачком, па је због тога др Мирко Пук, министар правосуђа, и наглашавао да при изради законских одредби учествују „најбољи правници и биолози“.[57]

Као основу свог законодавства, усташке власти узимају годину 1918. Озакоњују пензије које су грађани имали до 1. децембра 1918. године и поништавају све што је озакоњено у вријеме Краљевине Југославије.[58]

Усташке власти грађане српске националности отпуштају из службе без права жалбе и истовремено забрањују ношење одликовања, као и све повластице стечене на основу одликовања Краљевине Југославије.

Шестог дана по устоличењу НДХ, донесен је пропис којим „Забрањује се грађанима да посједују оружје, па сљедствено томе све дозволе о држању и ношењу оружја стављају се ван закона.“[59]

Наредба о предаји оружја усташким властима прије свега се односи на војнике Краљевине Југославије који припадају српском народу у Хрватској и на грађане српске националности, крајишнике, који су из традиционалне навике одувијек чували ватрено оружје за случај самоодбране. Да су усташке власти биле нестрпљиве у провођењу наредбе о одузимању оружја, може се закључити из наведене наредбе Славка Кватерника од 24. априла 1941. године, која подсјећа на посљедњи сат за предају оружја.

Да предаја оружја, и поред ангажовања Мачекове Заштите, злостављања, мучења и пљачке имовине по српским селима и становима, није ишла како је било предвиђено, може се закључити из Наредбе о предаји оружја од 8. јула 1941. Овом се наредбом по други пут одређује ултимативни рок за предају оружја – 18. јул, а они који то не ураде „бит ће стављени под пријеки суд“. Но, ни даља злостављања, па ни пријетње смрћу, нису могла све застрашити, јер се брзо сазнало да су и они који су наредби удовољили и предали оружје, тим истим оружјем били убијани. Онима који су сачували ма какво оружје, оно је представљало једино средство за заштиту властитог и живота породице и било једина нада.

Већ 25. априла 1941. године, Павелић потписује Законску одредбу о забрани ћирилице[60] у којој се већ у првом параграфу каже: „На подручју Независне Државе Хрватске забрањује се употреба ћирилице.“ Ова законска одредба је ступила на снагу одмах, а њезино провођење је повјерено Министарству унутрашњих послова.

Предвиђала је оштре санкције за оне који би покушали да се користе ћирилицом, због чега је истога дана и допуњена „проведбеном наредбом“ Министарства унутрашњих послова.

У првом члану наредбе стоји: „Забрањена је свака употреба ћирилице на цијелом подручју Независне Државе Хрватске. То се нарочито односи на цијело пословање свих државних и самоуправних тијела, на уреде јавног поретка, на трговачке и њима сличне књиге и дописивање и на све јавне написе. Према томе наређујем: да се на цијелом подручју Независне Државе Хрватске одмах обустави свака употреба ћирилице у јавном и приватном животу. Свако штампање ма каквих књига ћирилицом је забрањено.

Сви јавни написи писани ћирилицом имају се неодвлачно а најкасније у року од 3 дана скинути.“[61]

Како законска одредба, тако и проведбена наредба, непосредни су атак на српски народ у Хрватској и имају геноцидно значење, јер им је намјера била негирање, прије свега, националног обиљежја српског народа у Хрватској, а затим и његово уклањање, у склопу свих других геноцидних мјера. Послије санкција против ћирилице, хронолошким редом је услиједио и читав низ расистичких законских прописа. Према Законској одредби о држављанству, „држављанин је државни припадник аријског подријетла, који је својим држањем доказао да није радио против ослободилачких тежња хрватског народа и који је вољан спремно и вјерно служити хрватском народу и Независној Држави Хрватској.“[62]

Павелић, 30. априла 1941. године, доноси Законску одредбу о расној припадности, по којој је „аријског подријетла особа која потјече од предака који су припадници еуропске расне заједнице или који потјечу од потомака те заједнице изван Еуропе.“[63] Пошто је било немогуће наћи „чисту аријску расу“, овим прописом се настојало да се аријска крв призна дјеци из мијешаних бракова с Јеврејима, па тиме и аријски статус Мари, супрузи Анте Павелића, која је по поријеклу била Јеврејка, а самим тим и њихове двије кћери и син. Исто тако „особе које поред аријских предака имају једног предка другог кољена или другог еуропског неаријевца по раси изједначују се на стицање држављанства с особама аријског подријетла…“[64] Строго се води рачуна о заштити „аријске крви и чистоћи хрватског народа“. Овим законом су сви они који су до 10. априла 1941. године рођени од оца Јевреја и мајке аријке, или обратно, сматрани полујеврејима, док су они чији су отац и мајка били Јевреји сматрани Јеврејима, без обзира да ли су по рођењу или касније били покрштени.

О расној чистоћи или ступњу мијешаности зависили су опстанак у служби, слобода, па и сам живот. Вјероватно је због тога и Еуген Дидо Кватерник, заповједник Равнатељства за јавни ред и сигурност НДХ, чија је мајка била кћерка покрштеног загребачког Јеврејина др Јосипа Франка, вођен бијесом према Јеврејима, а желећи да се покаже чистим аријевцем, послије смрти мајке, која се 1942. године бацила у бунар, изјавио да је сретан што је из њихове породице нестало и посљедњег Јевреја. Под његовим руководством је спровођен геноцид управо над Јеврејима, Србима и Ромима. Усташка држава је требало да буде заједница у којој „не смије одлучивати нитко тко није по кољенима и по крви члан хрватског народа…“

Реализацију програма стварања „чисте хрватске државе и чисте хрватске нације“ су Павелић и његове усташе почели отпуштањем с посла, пљачком, исељавањем, превођењем у католичку вјеру, свирепим тероризмом и масовним истребљењем. На њиховом путу стварања „чистог хрватског животног простора“ и националног „унутрашњег прочишћавања“ у „чистој хрватској нацији“ није било мјеста за Србе и Јевреје, али ни за Хрвате и Муслимане који нису прихватали усташку политику и „нехрватски се понашали“.

Према усташким начелима, нема заштићеног Хрвата који одбија налоге усташког покрета. Сваки Хрват који не извршава усташке захтјеве одговара усташком режиму и кажњава се строгом казном. У 15. начелу усташког покрета се то изричито наводи: „Вршење свих јавних дужности везано је за одговорност. Сватко тко у име народа или државе врши јавне послове било какве врсте, одговара са својим добром и својим животом за своја дјела и пропусте.

Нужност и одговорност према цјелини имаду бити темељем и свакој дјелатности у посебничком животу сваког појединог члана хрватског народа.“[65]

У оквиру „новог усташког реда“ организован је „Жидовски одсјек“, на чијем су челу били по злу познате усташе Божидар Церовски, Ивица Бараковић, Кинел (Kühnel) и Иво Бритвић. По њиховом наређењу су вршена сва хапшења, злостављања, одвођења у логоре и убиства. Већ у мају су у Загребу, а затим и у другим градовима НДХ, преко огласа и новина, позване све особе које се по закону од 30. априла 1941. године имају сматрати Јеврејима да се због личне регистрације и пописа имовине јаве усташким надлежним властима. Позив, објављен 23. маја 1941. године у новинама „Хрватски народ“, гласи:

„Позивају се сви Жидови, који су обухваћени жидовским законом Бр. XLV – 68. З. п. од 30. травња 1941. год. мушког и женског спола без разлике године старости и било које вјероисповијести, да одмах након примитка жидовског знака, прикопчају тај знак на лијеву страну прсију и лијеву лопатицу.

Сваки аријевац дужан је сваког Жидова и Жидовку, који се овоме позиву не одазове, пријавити Испостави усташког ред. повјереништва, Жидовски одсјек, Боговићева улица бр. 7, I кат.

Жидовски знакови примају се у Боговићевој улици бр. 7 од 8 сати у јутро овим абецедним редом:

У петак, 23. свибња 1941. г., од А до Д

у суботу, 24. свибња 1941., од Е до X у

понедељак, 26. свибња 1941., од И до Н

у уторак, 27. свибња 1941., од О до С

у сриједу, 28. свибња 1941., од Ш до Ж.

Тко се не одазове позиву и не прикопча знак на одређеном мјесту, бити ће најстроже кажњен.“[66]

По доласку на назначено мјесто, сваки појединац је одмах морао на себе причврстити јеврејски знак, и то на лијеву страну груди и лијеву страну леђа. Знак је био израђен од жутог платна, величине 12 х 7 цм, са отиснутом шестокраком звијездом и црним словом Ž (Жидов) у средини. Домаћин породице који је дошао на регистрацију подизао је знакове и за своје чланове. Приликом преузимања знакова, Јевреји су морали платити, тобоже у име трошкова израде, за крпе по 50, а за лимене значке по 10 динара. Ниједан Јеврејин није смио изићи на улицу без овог обиљежја. И дјечја колица су морала носити знак, који је жигосао тек рођено људско биће.

Неко вријеме, овај знак су морале носити и опатице и католички свећеници који су по раси били Јевреји. Први знакови, тј. крпе, нису били свугдје једнаки. Жуте крпе на прсима и леђима су биле загребачки специјалитет. У Осијеку и другим мјестима су биле прописане жуте траке с Давидовом звијездом, које су се носиле око лијеве руке.

Посебном наредбом министра унутрашњих послова Андрије Артуковића, од 4. јуна 1941, на подручју НДХ је уведена јединствена ознака за све Јевреје. Била је то округла лимена плочица жуте боје, промјера 5 цм, с црним словом Ž у средини. Њу су морали носити сви Јевреји старији од 14 година када су излазили изван властитог стана. Не само Јевреји, него су и њихове радње биле обиљежене, а на појединим институцијама, трговинама, радњама и гостионицама били су истицани натписи: „Жидовима улаз забрањен“, „Жидови непожељни“, „Забрањен улаз Жидовима, Србима и псима“ и слични. Врло брзо су услиједиле и многобројне друге забране и дискриминације. Јеврејима није био дозвољен улазак у кина, ресторане, породилишта, задржавање у парковима и на улицама послије 22 сата и прије 6 сати ујутро, те куповање живежних намирница прије 10 сати и слично. Јевреји и Срби су морали напустити похађање школа и факултета, а отпуштани су с радних мјеста без икакБог образложења. Она дјеца која су још неко вријеме похађала наставу у пучким школама, морала су сједити у посебним клупама, обиљеженим знаком док је за српску дјецу важио знак Р (православац, прим. аутора).

Започела је невиђена хајка против Срба и Јевреја. Већ 11. априла 1941. године, усташе хапсе угледније Србе: свештенике, учитеље, трговце и богатије сељаке. Од мјесеца маја, хапшења су масовнија, а од јуна се затварају и жене и дјеца. Затвори се пуне недужним људима, оснивају се логори и врше масовна убиства.

Сви Срби и Јевреји, трговци и власници некретнина, морали су у одређеном року пријавити све своје некретнине: куће, трговачке радње, посједе и слично. У њихове су радње постављени усташки повјереници. На разне начине, Срби и Јевреји су присиљавани да усташким властима, функционерима и појединцима, „добровољно“ поклањају своју имовину, што су они углавном и чинили, надајући се да ће, макар за неко вријеме, спасити своје животе. Велики број трговина, радњи, кућа и вила, власништво Јевреја и Срба, понегдје и домове с врло скупоцјеним намјештајем, запосјели су усташе и усташки функционери. Тако је и на овај начин пљачкана српска и јеврејска имовина, а расистичко законодавство је, у пуном смислу ријечи, имало и економску сврху. Овим путем су се многи из усташког покрета обогатили, не радом и стваралаштвом, него пљачком туђе имовине.

Са свога огњишта су Срби и Јевреји тјерани већ првих дана успоставе НДХ, нарочито у мају и јуну, а да често са собом нису смјели понијети ни најпотребније одјевне предмете.

Слиједи низ законских одредби и прописа, као што је Законска одредба о прелазу с једне вјере у другу, коју је Павелић издао у Загребу 3. маја 1941. За обављање ових послова, специјално овлашћење је добило Министарство богоштовља и наставе НДХ. Оно се са изузетном пажњом бринуло да у вјери, васпитању и образовању буду доследно заступљени и видно присутни нацистички погледи. У складу с тим, Јеврејима је забрањено учешће у јавном културном животу, они не смију „утицати на изградњу народне и аријске културе“. Забрањује им се и рад у установама друштвено-омладинског, школског и културног живота хрватског народа, укључујући новинарство, књижевност, казалиште и филм, као и дјеловање на другим пољима сличног стваралаштва.

Јеврејски и српски живаљ је у НДХ постао народ другог реда и стављен је ван закона. Све мјере према њему су, па и физичка ликвидација, постале неотуђиво право фашистичке квислиншке творевине. Сваки Србин, од старца до дјетета у утроби мајке, био је жигосан и унапријед осуђен на прогон, многи и на смрт, само зато што су Срби, тј. православне вјере.

Усташе су својим законодавством, пропагандом, изазивањем страха, посебно хапшењима, затварањима, злостављањима и убијањима, српском народу донијели осјећај напуштености, препуштености судбини и беспомоћности. Стварано је стање духа у коме је сваки излаз, па и присилно покрштавање, представљао трачак наде за спас голог живота. И овом виду уништења српског народа усташка власт је дала законску форму, која је пружала подстрек политици покрштавања српског народа у НДХ и била њена правна основа.

Вјерски уред Државног равнатељства за понову НДХ је био задужен за послове прелажења из православне вјере у католичку. Уредом је руководио свећеник, усташки сатник Дионизије Јуричев. Он је распоређивао по терену „мисионаре“ који су агитовали за прелаз у католичку вјеру. Били су то католички свећеници, који су се размиљели по српским насељима како би Србе припремили за покрштавање. С колико је мржње припреман геноцид над српским народом, озакоњен од поглавника НДХ Павелића и благословљен од врха католичке цркве, говори изјава Јуричева: „У овој земљи не може нитко да живи осим Хрвата, а ко неће да се прекрсти, ми знадемо куда ћемо с њим. Данас није грехота убити и мало дијете које смета усташком покрету. Немојте мислити што сам свећеник да не могу узети стројницу у руке и таманити све до колијевке све оно што је против хрватске власти и државе“[67]

И канцеларија Надбискупског стола у Загребу је издала посебне одредбе, које је упутила свећеницима у НДХ и објавила их у свом органу „Католички лист“ 15. маја 1941. године. Оне су формулисане у седам тачака, у којима су прописани услови ко све смије бити примљен у католичку вјеру. У њу нису могли православни попови, учитељи, богати слој обртника и сељака. Највиша црквена власт у НДХ је подупирала усташку власт у намјери да терором денационализује оне Србе који нису побијени или истјерани, како би се у што краћем времену преобратили у Хрвате. Да се покрштавање проводило заташкавањем и да је католичка црква користила духовну присилу да повећа број вјерника, види се по бројним окружницама којима се Срби позивају да се „чим прије пријаве у католичку цркву“, јер ће, тобоже, „као католици моћи остати у својим домовима“, те се несметано посветити својим пословима и васпитању дјеце. Читајући ове позиве са страхом, Србима је било јасно шта их чека ако не пријеђу у католичку вјеру.

Ово је био значајан вид геноцидне политике према Србима у НДХ. Поред разних начина застрашивања, усташе су настојале и да јаке фашистичке снаге стациониране у Југославији што више искористе у циљу потпуног истребљења или изгона српског народа. Радило се при томе и о уобразиљи фашистичке и клерикалне идеологије да је овој држави, по дјелима злочиначкој и заштићеној окупаторским трупама, намијењена мисија одбране западне цивилизације и римокатолицизма од православља и комунизма.[68]

Покрштавање, као вид уништења српства и православља, укључивало је и рушење цркава, манастира и свих споменика српске културе. Крајњи циљ тога чина је била денационализација српског народа, управо на начин како се то и раније обављало, дијелом успјешно, прозелитским унијаћењем дијела православног становништва.[69]

Покољи оних који су се одазвали покрсту показују како је то „добровољно покрштавање“ изгледало. Закон о преласку с једне вјере у другу више је послужио као државна варка, него што је штитио српски народ у Хрватској од истребљења. Готово сви они који су се одазвали покрштавању били су преварени, у чему су учествовали не само усташе, него и многи свећеници католичке цркве. Тако су, под изговором покрштавања, усташе крајем јула 1941. године на превару покупили 1.564 људи с подручја котара Вргинмоста, Глине и Босанске Дубице, сабрали их у Глини, и у времену од 27. јула до 3. августа их поклали у српској православној цркви.

Исту судбину су Срби доживјели и у српској православној цркви села Садиловац код Слуња, у Шибуљини код Карлобага, Коларићу код Војнића и у више других мјеста у НДХ.

На жалост, и на властиту срамоту, у политици покрштавања православног живља у Хрватској активно је учествовала хрватска католичка црква, са извјесним бројем својих свећеника, чиме је и сама вршила геноцидне радње, односно чинове, према дефиницији геноцидних чинова коју су одредиле Уједињене нације. Не само да се није дистанцирала од злочина, већ их је конклузијом подржавала и проводила. Та црква ни до данас није осудила геноцид усташа над српским народом у Независној Држави Хрватској.

Усташка мржња, односно мржња режима према српском народу у Хрватској, била је неизмјерна. Већ 25. априла, власти су издале наредбу по којој су сви држављани православне вјере обавезни око руке носити плаву траку са словом Р. У неким мјестима је Србима било наређено да око руке носе црвену траку с натписом SRBI – SERBE, а у Огулину су похапшени Срби, одјевени у гаће и кошуље, тјерани да чисте улице дрвеним метлама, док им је на леђима била налепница с натписом: Srbin -četnik. Пролазници су их исмијавали, пљујући по њима и бацајући на њих блато и другу прљавштину. Слично се дешавало у Мостару, Сарајеву, Босанској Дубици, Госпићу и у другим мјестима.

Усташки равнатељ редарства у Загребу, Маријан Никшић, издао је 7. маја 1941. године двије наредбе против „непоћудних елемената Срба“. Према једној, Срби и Јевреји који станују сјеверено од Илице, ЈелачићеБог трга, Влашке улице и Максимирске цесте морају се у року од 48 сати преселити јужно од те линије, на властити трошак, под пријетњом присилног пресељења и кажњавања према постојећим прописима.[70]

Разлог за пресељавање је био једноставан и лако уочљив. Велики дио тог сјеверног, брежуљкастог и шумовитог Загреба, с чистим зраком и идиличном тишином, био је напучен раскошним вилама с парковима. У овом дијелу града су углавном живјели индустријалци, банкари, трговци и други богатији људи, међу којима су бројни били Јевреји. У њихове куће су се уселили високи усташки функционери и представници њихових господара – Нијемци и Италијани. Поред овог, постојао је и други разлог. Срби и Јевреји су морали доћи у полицију и пријавити своје нове адресе, што је олакшавало њихово хапшење. Није било потребно трошити превише времена и напора на одлазак по њих у њихове станове. Свједочанства о овоме су сачувана у многим документима, међу којима је и изјава Милице Крајновић, рођене у селу Читлук, опћина Госпић, а запослене у Загребу:

„Кад је изашла одредба загребачке полиције да се Срби и Јевреји имају иселити из сјеверног дела града, ја сам се преселила из мојег стана у Петрињској улици бр. 26, јер сам се бојала тамо становати као Српкиња, па сам се настанила у Трњу – пете Њивице бр. 21. На 4. јула 1941. године дошла сам на загребачку полицију да пријавим свој нови стан и тамо су ме ухапсили. Била сам у полицији у затвору до 13. јула 1941. када сам под стражарском пратњом отпремљена у Госпић и предана општини. Општина ме је предала у логор у казниону и тамо сам се у казниони састала са Басарић Јеленом, свршеном ученицом гимназије из Госпића, те Вујновић Маријом и Милицом из Дивосела, општина и срез Госпић, са којима сам истовремено транспортована из Госпића у Јастребарско па сам с њима прешла и све остале логоре као и ове.“[71]

Према другој наредби, објављеној истог дана, 7. маја, Србима и Јеврејима је у Загребу ограничено кретање и одређен посебан полицијски сат. Кретање је било дозвољено од 8 сати ујутро до 6 сати увече. Из града су могли да излазе или у њега улазе само у изузетним случајевима, уз претходно одобрење редарствених власти. Иначе „улаз на подручје града Загреба као и излаз са подручја града Загреба је за особе православне вјере забрањен.“[72]

Србима и Јеврејима је забрањено да се возе јавним средствима превоза, да се купају у јавним купатилима итд.

У циљу стварања евиденције о Србима у Загребу, војсковођа Кватерник је 7. јуна 1941. године потписао наредбу којом се траже подаци за „Србијанце“. У њој, поред осталог, пише: „Позивају се сви Србијанци који бораве на територији Независне Државе Хрватске да се у року од 10 дана, рачунајући од дана проглашења ове наредбе, пријаве опћинском односно градском поглаварству свог боравишта, а у граду Загребу редарственом равнатељству.“ Ова наредба се односила на све Србе који су се доселили на подручје Хрватске послије 1. јануара 1900. године, као и на њихове потомке, без обзира на њихова звања, према томе и на сељаке.[73] Сви су се морали пријавити надлежној усташкој власти, а то су морали урадити и они који су их знали, уз законску пријетњу у случају непријављивања. Обавезним пријављивањем су опћинска и градска поглаварства дошла до извјесне евиденције о Србима, што се уклапало у геноцидну усташку политику. Насупрот овоме, припадници Трећег Рајха, немачке народне скупине, имали су неограничена права у политичком, културном, господарском и друштвено-управном погледу.[74]

Упоредо с привилеговањем освајача, усташке власти доносе одлуку „да се на свршетку школске 1940 – 1941. са даном 3. липња 1941. укидају све српско – конфенсионалне пучке школе и забавишта, на цијелом подручју Независне Државе Хрватске“.[75]

Министар народног господарства, др Ловро Сушић, 25. јуна 1941. године доноси наредбу о укидању „разреза и наплате 10% патријаршијског пореза по порезним уредима“, као и забрану наплаћивања било какБог вјерског разреза и његовог књижења. Укидање пореза је био само почетак уништавања српске православне цркве у НДХ. Тих дана су донесене и наредбе о промјени назива мјеста која својим именима подсјећају на српски народ, његову историју и вјеру. Нису усташкој власти и политици сметали само Срби у Хрватској, већ и сваки спомен српског имена, макар био и у ријечима које су означавале одређене географске појмове. Тако је промијењен низ географских и других назива. Навешћу само неколико примјера. Наредбом од 15. јула 1941. мијења се име мјеста Српске Моравице у Хрватске Моравице, Сремска Митровица је постала Хрватска Митровица, Сремски Карловци Хрватски Карловци, Српско Селиште Мославачко Селиште, Српско Поље и Српска Капела су названи Хрватско Поље и Хрватска Капела.[76] Ново Обилићево је Звонимировац, Градинско Карађорђево је постало Томиславовац, а Његошевац Нашички Антуновац. Истовремено, њемачкој скупини се дају разне повластице и привилегије да имају засебне школе, да не плаћају таксе, а поједина хрватска мјеста добијају чисто немачке називе. Тако Дарувар постаје Ајхендорф (Eichendorf), а Винковачко Ново Село Нојдорф (Neudorf). Нијемци раде шта год хоће и за усташе су они закон.

Усташе доносе одредбе које оправдавају одузимање цјелокупне имовине свим вјерским и национално-културним институцијама српског народа на подручју НДХ. Овим прописима је озакоњена пљачка покретне и непокретне имовине српске православне цркве и отимање имовине било од појединца, групе или институције. У низу наредби, прописа, одредби и других законских аката донијетих против српске православне цркве и српског народа посебно мјесто има наредба о називу вјере, коју министар правосуђа Мирко Пук потписује 18. јула 1941. године.

Наредба укида назив „српско-православна вјера“ замијењујући га термином „грчко-источна вјера“,[77] што негира постојање српског народа у НДХ. У службеној пракси се за Србе употребљава назив „грко-источњаци“.

Законодавство задире у културно, односно језичко подручје. Законском одредбом од 14. августа је промијењен назив језика и утврђен облик хрватски језик,[78] при чему се језик којим говоре Срби у Хрватској више не спомиње.

Тако су забрањене ћирилица и вјера, одузето име народу и његовом језику, што је представљало карике у процесу уништења српског народа у НДХ.[79]

Како се види, усташка влада је у времену од 10. априла до краја августа 1941. године, по раније створеном плану, донијела низ закона, налога, одлука и упутстава којима озакоњује наци-фашистичке методе провођења терора и геноцида злочина највећих могућих размјера, чије су жртве по расној и вјерској припадности биле Срби, Јевреји и Роми.
[1]   Новак Виктор, Magnum crimen,Београд 1986, 5, 6, 303, 507, 772, 795, 796, 813, 934, 937, 938, 942.
[2]   Неколико година прије смрти, др Анте Старчевић је свој став према другим народима ублажио и у извјесном смислу кориговао (прим. аутора).
[3]   Институт за хисторију радничког покрета Хрватске (даље ИХРПХ), МФ 23, сн. 464. Уз финансијску помоћ италијанске владе, основани су усташки логори који су мијењали своје сједиште, што је овисило о италијанско-југословенским односима.
[4]   Даље ГУС.
[5]   „Усташа“, Уред за промиџбу Главног усташког стана, Загреб 1941, 13-15.
[6]   Исто, 16.
[7]   Величко Георгијев Керин, алијас: Влада Черноземски, Величко Георгијев, Величко Стојанов, Степан Димитров, Влада Шофер, Влада Георгијев Черноземски, Влада Македонац (прим. уредника).
[8]   Архив Хрватске, Загреб (даље АХ), ЗКРЗ, ГУЗ (Главни уруџбени записник) 1907/45 кут. 7, стр. 5 и 6.
[9]   Мошков Анте, Хисторијат усташке организације, АХ, рукопис, 1, 2.
[10]   Мошков Анте, н. д, 7.
[11]   На Липарима је, према изјави Анте Мошкова, било 560 усташа, а према изјави Миле Будака, 1935. године их је било 510. Архив Војноисторијског института, Београд (даље АВИИ), Фонд НДХ кут. 1. 0. 9.
[12]   Мошков Анте, н. д, 11.
[13]   АХ, ЗКЗР, ГУЗ 1907/45 кут. 7, стр. 4.
[14]   Опширније о овој диверзији и њеним посљедицама упореди: Стопков Т., О такозваном личком устанку 1932, Часопис за сувремену повијест (даље ЧСП), 2/1970, 167; Јелић-Бутић Фикрета, Прилог проучавањудјелатности усташа до 1941, 74-75. О односима Југославије и Италије у то вријеме види: Кризман Богдан, Вањска политика југославенске државе, Дипломатско хисторијски преглед, Загреб 1975, 49.
[15]   Према подацима које је у прољеће 1937. године у Риму добио представник југословенског Министарства унутрашњих послова В. Миличевић, тада се у Италији налазило само 510 усташа, који су били смјештени на отоцима Липари, Стромболи и Ђиљи, а њихове вође и истакнутији припадници су по двојица били размјештени у разним мјестима на југу Италије. Јелић-Бутић Фикрета, н. д, 35.
[16]   Детаљније види: Јелић-Вутић Фикрета, н. д, 40-57.
[17]   Милетић Антун, Усташка фабрика смрти 1941-1945, Београд 1988, 6, 7.
[18]   Пилепић Антун, In aedificationem. Писмо свећеника браћи свећеницима о проблему наше Католичке акције. Сплит 1938, штампано као рукопис, стр. 72
[19]   Узелац Илија, У Госпићу од 1935. до 1940. године, Котар Госпић и котар Перушић у НОР-у 1941-1945, ХАК, 1989, 26-65; Здунић Фрањо Лав, Усташки злочини на Јадовном и неким другим логорима смрти уз осврт на њихове коријене, Котар Госпић и котар Перушић у НОР-у 1941-1945, ХАК, 1989, 168-200.
[20]   Здунић Фрањо Лав, н. д., 176.
[21]   Новак Виктор, н. д, 585.
[22]   Новак Виктор, н. д, 31.
[23]   Симић Сима, Ватикан против Југославије, Графички завод, Титоград, 1958, стр. 30.
[24]   Симић Сима, н. д, 29.
[25]   Митровић Андреј, Време нетрпељивих, Политичка историја великих држава Европе 1919-1939, Београд 1974, 205-309.
[26]   Бзик Мијо, Усташка побједа, Главни усташки стан, Загреб 1942, 85.
[27]   Глигоријевић Мило, Месић против Туђмана, „НИН“, бр.2113, 5. јун 1991. Једини је др Павле Грегорић, међу многобројним хрватским комунистима који су писали о Загребу 1941, записао: „Сјетио сам се оног жалосног дочека њемачке војске 10.травња у Максимирској и Влашкој улици. Било је тужно, бескрајно тужно.“, Зборник 1941-1945,  Загреб 1982.
[28]   „Народне новине“, службено гласило НДХ, број 1, 11. април 1941.
[29]   Ковачевић Данило, Загреб, 10. травња 1941. године, рукопис, стр. 8, ХАК, кут. Карловац (Сјећања).
[30]   Нова Хрватска“, од 1. јула 1941. године, доноси чланак о Ивану Микану, жупнику, под насловом Смрт честитог Хрвата, зачастног каноника Ивана Микана. У чланку се каже: „Чим је дошао у Огулин, наставља Микан свој национално-политички рад у усташком духу. Држи састанке, вијећања и договоре те заприсиже усташе. С др Ловром Сушићем, министром постројником, и Јурицом Марковићем, великим жупаном, приправља духове на успоставу независности Хрватске.“
[31]   ХАК, ФЖРО, кут. 1, ИОК, бр. 708, 9. март 1946; Кризман Богдан, Хитлеров план 25 против Југославије, Загреб 1953, 183-191; Павелићев долазак у Загреб 1941, Зборник Хисторијског института Славоније, бр. 1. 1963, 189-197; Питање признавања државе 1941, Југословенски хисторијски часопис, бр. 1-2, 1970; Першен М., Нијемци о Лавелићу, I дио, ВУС-ова библиотека 17, 5; Цолић М., Такозвана Независна Држава Хрватска 1941, Београд 1983, 102-103.
[32]   Чланови владе су постали: Осман Куленовић (потпредсједник), Славко Кватерник (замјеник Поглавника, заповједник војске и министар хрватског домобранства), Мирко Пук (министар правосуђа), Андрија Артуковић (министар унутрашњих послова), Иван Петрић (министар здравства), Ловро Сушић (министар шума и руда), Јозо Думанџић (министар удружбе), Милован Жанић (министар законодавног повјеренства). У одредби о оснивању владе се први пут након 10. априла узима назив Независна Држава Хрватска. У претходним актима које су издавали Кватерник и његови сарадници редовно је коришћен назив Држава Хрватска (Јелић-Бутић Фикрета, н. д., 82).
[33]   Бзик Мијо, Усташка борба, Објелодањење државе, извјештајни и промиџбени уред, Загреб 1942, 1-128.
[34]   Јелић-Бутић Фикрета, н. д., 218 и 219.
[35]   Новак Виктор, н. д., 601-804. Новак наводи више од 280 католичких свећеника припадника усташког покрета и његових активних помагача.
[36]   Врхбосна“, 1941, бр. 7-8, 165.
[37]   Бискуп старокатоличке цркве (прим. ур.).
[38]   Милетић Антун, н. д., 19; и у: Зротш 81оуепсеу па Јавепоуас, ЗГаго ОгаИвко т 1/еро§1ауо, Шентјур 1998, 13-27 (прим. ур.).
[39]   Јелић-Бутић Фикрета, Усташе и НДХ, Загреб 1977, 48-51.
[40]   Цвитковић Иван, Ко је био Алојзије Степинац, Сарајево 1966, 73-87; Новак Виктор, н. д.; Јелић-Бутић Фикрета, н. д, Загреб 1977.
[41]   Извјештај КЗРЗ, ХАК, к. 2. Види именични попис жртава у Зборницима ХАК, томови 7, 10, 12, 13, 14, 15, 16, 18, 20.
[42]   Исто.
[43]   Јелић-Бутић Фикрета, н. д., Загреб 1977, 59. Какви су били односи с Ватиканом види се из Степинчевог дневника, у који је он уносио своја запажања, мишљења и давао објашњења.
[44]   „Хрватски народ“, 17. април 1941.
[45]   genoz – генос (прим. ур.)
[46]   Новак Виктор, н. д, 5, 6, 303, 507, 772, 795, 796, 813, 924, 937, 938, 942.
[47]   Југославија је Конвенцију о геноциду прихватила и објавила у „Службеном вјеснику Президијума“, бр. 2, 1950. године.
[48]   Нетрпељивост према српском народу у Хрватској преживила је, нажалост, и нестанак фашистичке владавине Анте Павелића, односно Независне Државе Хрватске. У мирна времена послије II свјетског рата, политика смањења броја Срба у Хрватској проводила се одржавањем економске неразвијености територије на којој живе, колонизацијом изван Хрватске, исељавањем, па и претварањем читавих српских насеља у војне полигоне (прим. аутора).
[49]   Записник о саслушању, АВИИ.
[50]   Бален Шиме, Павелић, Загреб 1952, 77-80.
[51]   Црљен Данијел, Начела усташког покрета, Наклада одгојног одјела усташке војнице, Загреб 1942, 9.
[52]   Независна Држава Хрватска, Закони, законске одредбе, наредбе итд. Проглашење од 10. травња до 26. свибња 1941, књ. 1. (свезак 1-10), Наклада књижаре Ст. Кугли, Загреб, с. а. (даље: НДХ, Закони, законске одредбе, наредбе итд…). Први је донесен Закон о оснутку војске и морнарице државе Хрватске. У почетку су се усташке власти служиле законима Краљевине Југославије, којима је стављан додатак — „Држава Хрватска“. Касније је то замијењено усташким законима.
[53]   Исто, 15.
[54]   Исто.
[55]   Исто. Законска одредба о сачувању хрватске народне имовине, објављена у „Народним новинама“ 19. априла 1941.
[56]   Исто, 43. Законска одредба о непризнавању права на имовину, објављена 22. априла 1942. године у „Народним новинама“. Овај пропис је требало да задовољи њемачке нацисте, јер се њиме признаје законодавство Аустроугарске, а поништава законодавство Краљевине Југославије.
[57]   „Нови лист“, 30. април 1941.
[58]   Булатовић Радомир, Концентрациони логор „ Јасеновац“, Сарајево 1990, 39.
[59]   „Народне новине“, бр. 2, 16. април 1941.
[60]   „Народне новине“, бр. 11, 25. април 1941.
[61]   НДХ, Закони, законске одредбе, наредбе итд., св. 11, Законска одредба о забрани ћирилице.
[62]   Исто, 107, Закон је донесен 30. априла 1941. године у Загребу.
[63]   Исто, 109, „Народне новине“, 30. април 1941. године.
[64]   Исто, 113-114.
[65]   Црљен Данијел, н. д, 96.
[66]   У Загребу, дне 22. свибња 1941, потпис: повјереник Божидар Церовски, в. р., „Хрватски народ“, бр. 100, Загреб, 23. мај 1941, 5.
[67]   Новак Виктор, н. д., 627; Здунић Фрањо Лав, н. д., 175.
[68]   Новак Виктор, н. д, 602.
[69]   Кашић Душан, Срби и православље у Славонији и сјеверној Хрватској, Загреб 1967, 114.
[70]   „Хрватски народ“, бр. 85, Загреб, 8. мај 1941, 3.
[71]   Записник комесаријата за избјеглице, Архив Југославије, Београд (даље АЈ), фасц. 919.
[72]   „Хрватски народ“, бр. 85, Загреб, 8. мај 1941, 3.
[73]   НДХ, Закони, законске одредбе, наредбе итд, св. 14, 131.
[74]   Исто, св. 17, 210. Законска одредба о привременом правном положају немачке народне скупине у Независној Држави Хрватској, донесена 21. јуна 1941. године, потписали су је Анте Павелић, Андрија Артуковић и Милован Жанић.
[75]   „Народне новине“, бр. 56, 21. јун 1941.
[76]   „Народне новине“, бр. 56, 25. јун 1941, бр.60, 26. јун 1941, бр. 110, 25. август 1941, бр. 145, 3. октобар 1941. и бр. 145, 6. октобар 1941.
[77]   „Народне новине“, бр. 80, 19. јул 1941.
[78]   „Народне новине“, бр. 102, 14. август 1941.
[79]   Детаљније о геноцидним прописима НДХ 1941-1945 види: Јелић-Бутић Фикрета, н. д, Загреб 1977; Булајић Милан, Усташки злочини геноцида, Београд 1988; Ђурић Вељко, Усташе и православље, Београд 1989.

Преузмите књигу у PDF формату:

Назад на садржај књиге