Језиву истину са Голог отока открива нам последњи политички робиjаш Павле Равлић (90). Ово jе његова прича
Фото: Д.Злоjутро, Profimedia/World history archive
Настављамо Телеграфов сериjал са Голог отока, а можда наjjезивиjу причу открива нам последњи политички робиjаш на овом острву страве на коjем jе Тито убиjао своjе партизане. Павле Равлић (90) прича нам како су “другови” сахрањивали “другове”!
Након више сати проведених у “шетњи” по Голом отоку са jуначином Равлићем, открио сам можда и наjстрашниjу причу.
Дарко Злоjутро и Павле Равлић
Наиме док смо разговарали о свим мукама коjе су робиjаши доживели на овом острву, оваj кажњеник одjедном застаде, на jедном рекло би се пустом месту, где jе сам камен. Погледао jе у небо, дубоко удахнуо, потом у ставу мирно погнуо главу и тако стаjао jедан минут (мени се чинило да jе прошла читава вечност).
Нисам знао шта то Павле ради, шта се дешава, али сам решио да га оставим и сачекам да заврши своj ритуал. Када jе подигао главу, суза му jе у оку заиграла.
Шта се дешава? – питао сам Павла.
– Дете моjе, поклонио сам се моjим друговима, моjим сапатницима, коjи су оставили живот овде у овом камену и чиjе се кости jош увек под њим налазе – рекао ми jе Равлић.
Зар су они овде сахрањивани?
– Зависи, неки су бацани у море, неко се сам утопио, а већина оних коjи су душу испустили у затвору сахрањивани су на острву и покривени каменом без било каквог обележиjа – почео jе причу Павле, а речи су саме од себе извирале.
– Памтим добро да ме jе у сред ноћи пробудила чизма коjа ме jе ударила у стомак. “Дижи се бандо!” рекао ми jе стражар. Устао сам и пошао за њим, нисам знао где идем. Када сам изашао видео сам jош два кажњеника и jедно мртво тело, када сам пришао, препознао сам мог друга Јову, био jе мртав. Добили смо наређење да га понесемо и да га сахранимо. Дошли смо, отприлике, баш овде (показуjе руком Павле). Ту смо га сахранили.
Јесте ли имали ашов, лопату? Овде jе сам камен, како сте успели да ископате раку?
– Ко каже да смо jе ископали? Ископали смо раку дубине 40 центиметара, нисмо могли више и то ако смо успели било jе одлично, затим смо положили тело, а преко њега натрпали смо камење. Често док смо копали и преносили камен с jедног краjа на други налазили смо људске кости, ципеле и сличне ствари. На смрад смо били огуглали.
Све ексклузивне приче с Голог отока можете погледати овде!
Пише: Дарко Злоjутро
Извор: ТЕЛЕГРАФ
Везане виjести:
Живот се разбио о камен – Jadovno 1941.
Прича о jедноj фотографиjи – Jadovno 1941.