Upozoravajuća paralela: Ima li Španija svoj Maksimir i starog svata

Motiv katalonskog pokreta za nezavisnost od Španije je, slično kao za vreme raspada SFRJ, tzv. narcizam malih razlika. Da li su iz raspada Jugoslavije išta naučili Katalonci i hoće li im biti bolje u eventualnoj nezavisnoj državi?

U odnosu na sve što je dobilo državnost u poslednjih 30 godina u našem dvorištu, Katalonija ne samo da je zaslužila stolicu u Ujedinjenim nacijama, već bi trebalo da bude stalna članica Saveta bezbednosti. Sa pravom veta.

Jer, Katalonija je znatno veća od Hrvatske i ekonomski razvijenija od Slovenije. Grad Barselona je, kao potencijalna nova evropska metropola, neuporediv sa Zagrebom, Ljubljanom, Sarajevom, Podgoricom i Skopljem.

Uz dužno poštovanje Krleži i Cankaru, Katalonija je čovečanstvu dala Dalija i Gaudija. Kad je reč o tzv. osnivačkim mitovima, samostalna državnost Katalonije trajala je nešto više od 700 godina (987 — 1714).

Postoji katalonski jezik, mada ga neki smatraju narečjem španskog. Prema nekim lingvistima, poznavaocima španskog jezika, razlika između kastiljskog i katalonskog dijalekta (španskog jezika) manja je od razlike između srpskog i makedonskog.

Kad je reč o čuvenom narcizmu malih razlika koji je razbio Jugoslaviju, slučaj Katalonije u odnosu na ostatak Španije mogao bi se definisati kao narcizam manjih razlika. Više od Vojvodine, manje od Crne Gore.

Kad se podvuče crta i pogledaju uslovi državnosti koje su ispunile sve bivše jugoslovenske republike, Katalonija ih ispunjava u znatno većoj meri nego sve one zajedno.

Ali to ne znači da bi Katalonija trebalo da bude nezavisna država. Uprkos tome što su se u UN upisali mnogi koji su to zaslužili u mnogo manjoj meri od Katalonije.

Za početak, sam referendum o nezavisnosti bio je više nego smešan. Rezultat referenduma, u odnosu na koji je crnogorski o nezavisnosti izgledao kao školski primer demokratije, legaliteta i legitimiteta, ne obavezuje nikoga. Sve i da se organi reda nisu ponašali kao slon u staklarskoj radnji.

I na takvom referendumu, gde je glasao ko god, gde i kako hoće (verovatno i koliko ko hoće), za nezavisnost se izjasnilo znatno manje od 50 odsto plus jedan građanin.

U celoj priči ključna stvar je da, sve i da je većina Katalonaca za nezavisnost, odvajanjem od ostatka Španije Kataloniji neće biti bolje ni po jednoj današnjoj tački nezadovoljstva zajedničkom državom.

Primer raspada Jugoslavije pokazuje da u ekonomskom smislu nikome danas nije bolje nego što je bilo 1989. godine. Čak ni u Sloveniji, zemlji koja je prošla najmanje bolnu tranziciju, danas nije bolje nego u vreme kad je bila najrazvijenija jugoslovenska republika. Privilegovana na zajedničkom tržištu.

Isto bi bilo i sa ekonomijom Katalonije kad bi se isključila sa zajedničkog španskog tržišta, sve i pod idealnim uslovima da automatski postane članica EU i da kao takva, uživa iste privilegije „zajedničkog tržišta“ koje je uživala i kao španska pokrajina.

Prema Ustavu Španije, Katalonija ima značajnu autonomiju i teško da bi i posle eventualnog osamostaljenja dobila nešto više na svojoj „samobitnosti“.

Ako bi akcija proglašenja nezavisnosti prošla, verovatno je da bi se u dogledno vreme i u samoj Kataloniji pojavile separatističke tendencije. U velikim gradovima Katalonije danas živi 37 odsto doseljenika iz ostalih delova Španije, pa je za očekivati da bi oni mogli zahtevati neku vrstu autonomije posle eventualnog otcepljenja. Makar Zajednicu španskih opština, u početku.

Bez obzira na bolju startnu poziciju od eks-ju republika, bliska istorija bi trebalo da je naučila Katalonce da put u nezavisnost vođen narcizmom malih razlika ne donosi boljitak naciji. Izgleda da je problem što Kataloniju danas vode ponavljači. A dobro znamo kakve su posledice vladavine ponavljača.

Autor: Vladimir Sudar

Izvor: SPUTNjIK