Упозоравајућа паралела: Има ли Шпанија свој Максимир и старог свата

Мотив каталонског покрета за независност од Шпаније је, слично као за време распада СФРЈ, тзв. нарцизам малих разлика. Да ли су из распада Југославије ишта научили Каталонци и хоће ли им бити боље у евентуалној независној држави?

У односу на све што је добило државност у последњих 30 година у нашем дворишту, Каталонија не само да је заслужила столицу у Уједињеним нацијама, већ би требало да буде стална чланица Савета безбедности. Са правом вета.

Јер, Каталонија је знатно већа од Хрватске и економски развијенија од Словеније. Град Барселона је, као потенцијална нова европска метропола, неупоредив са Загребом, Љубљаном, Сарајевом, Подгорицом и Скопљем.

Уз дужно поштовање Крлежи и Цанкару, Каталонија је човечанству дала Далија и Гаудија. Кад је реч о тзв. оснивачким митовима, самостална државност Каталоније трајала је нешто више од 700 година (987 — 1714).

Постоји каталонски језик, мада га неки сматрају наречјем шпанског. Према неким лингвистима, познаваоцима шпанског језика, разлика између кастиљског и каталонског дијалекта (шпанског језика) мања је од разлике између српског и македонског.

Кад је реч о чувеном нарцизму малих разлика који је разбио Југославију, случај Каталоније у односу на остатак Шпаније могао би се дефинисати као нарцизам мањих разлика. Више од Војводине, мање од Црне Горе.

Кад се подвуче црта и погледају услови државности које су испуниле све бивше југословенске републике, Каталонија их испуњава у знатно већој мери него све оне заједно.

Али то не значи да би Каталонија требало да буде независна држава. Упркос томе што су се у УН уписали многи који су то заслужили у много мањој мери од Каталоније.

За почетак, сам референдум о независности био је више него смешан. Резултат референдума, у односу на који је црногорски о независности изгледао као школски пример демократије, легалитета и легитимитета, не обавезује никога. Све и да се органи реда нису понашали као слон у стакларској радњи.

И на таквом референдуму, где је гласао ко год, где и како хоће (вероватно и колико ко хоће), за независност се изјаснило знатно мање од 50 одсто плус један грађанин.

У целој причи кључна ствар је да, све и да је већина Каталонаца за независност, одвајањем од остатка Шпаније Каталонији неће бити боље ни по једној данашњој тачки незадовољства заједничком државом.

Пример распада Југославије показује да у економском смислу никоме данас није боље него што је било 1989. године. Чак ни у Словенији, земљи која је прошла најмање болну транзицију, данас није боље него у време кад је била најразвијенија југословенска република. Привилегована на заједничком тржишту.

Исто би било и са економијом Каталоније кад би се искључила са заједничког шпанског тржишта, све и под идеалним условима да аутоматски постане чланица ЕУ и да као таква, ужива исте привилегије „заједничког тржишта“ које је уживала и као шпанска покрајина.

Према Уставу Шпаније, Каталонија има значајну аутономију и тешко да би и после евентуалног осамостаљења добила нешто више на својој „самобитности“.

Ако би акција проглашења независности прошла, вероватно је да би се у догледно време и у самој Каталонији појавиле сепаратистичке тенденције. У великим градовима Каталоније данас живи 37 одсто досељеника из осталих делова Шпаније, па је за очекивати да би они могли захтевати неку врсту аутономије после евентуалног отцепљења. Макар Заједницу шпанских општина, у почетку.

Без обзира на бољу стартну позицију од екс-ју република, блиска историја би требало да је научила Каталонце да пут у независност вођен нарцизмом малих разлика не доноси бољитак нацији. Изгледа да је проблем што Каталонију данас воде понављачи. А добро знамо какве су последице владавине понављача.

Аутор: Владимир Судар

Извор: СПУТЊИК