УОЧ’ ВЕЛИКЕ ГОСПОЈИНЕ 2015.

Ова тема ми се наметну (не)очекивано. Роди jе вриjеме и догађаj. Ниjе ме могла обићи а ни jа jе не могах прескочити.

Живи се све до 1995. код мртвих окупљаше. Данас живих нема а мртви посљедном снагом упозораваjу.

Пише: Никола Кобац

Да jе било правде и људског поштења, да мржња ниjе завладала људским умом, да се jе рука злочинца осушила приjе него што jе нож узела, вечерас би се спремао за сутрашњи збор у селу Трепчи.

На граници Баниjе и Кордуна, сабирао се народ на Велику Госпоjину око мjеста Спомен костурнице мада jе право мjесто зборовања (тек ме неколико сjећања на то сjети) било Црквиште. Мала зараван испод гробља Крљиновац на коме jе до Другог свjетског рата стаjала дрвена црквица Светих Арханђела. Ушће Трепче у Купу jе од тог мjеста свега 300 до 400 метара удаљено.

Већ више од 20 година jе тамо све пусто! Ни моjи мртви ме данас не препознаше, не радоваше се моме доласку.

Очев гроб ми шапну:

Сметаш сине, корову и љету

и не свраћаj у Земљу уклету.

Не окупљаj мртве душе у мртвоме селу

неправ` рану на живоме тиjелу.

А ђедове сузе са гробља ме одагнаше.

Обилазећи мртва мjеста коjа никада довољно и пажљиво не могу обићи, размишљам о живом човjеку. Ко може без гриже савjести постати и остати Човjек? Како се производе противници и злочинци? Приjатељи и сарадници? Постоjи ли мjерило истине, или да ли се Истина уопште може мjерити?

Може ли бити здрав човjек онаj човjек коjи мисли да само из његових уста излази истина? Може ли ћутање прећутати све лажи? Гдjе jе граница између праведника и „праведника“, грешника и „грешника“?

Да ли jе снага човjека у нападу или одбрани? Је ли безобразлук стил живљења или урођена врлина? Да ли рад ослобађа или онемоћава?

Зашто неки људи у себи носе скривеног пса коjи на свако њихово незадовољство режи и лаjе на друге људе? Да ли таj пас управља човjеком коjи несвjесно извршава његова наређења?

Данас сам у подсвjести чуо – jедан jе на мене залаjао!

О Боже, колико jе таj „пас“ са мене терета скинуо. Лепршао сам као тек створени мали анђео изнад земље коjу немjерљиво вољах. Колико ме jе та лавеж отриjезнила и помогла да коначно схватим све заблуде моjих очекивања. Псеће „жевкање“ ми отjера из душе све што jе у тоj души неколико секунди приjе тога за љубав резервисано било.

Оста сам жив, благо мени…

Ова тема ми се наметну (не)очекивано. Роди jе вриjеме и догађаj. Ниjе ме могла обићи а ни jа jе не могах прескочити. Заслужила jе да о њоj много стручниjи људи (педагози, психолози, социолози…) пишу, да jе изучаваjу.

Да помогну људима како би из себе истjерали сву пашчад коjа прво њих, а онда разара и све друге вредноте љубави и постоjања.

На Збор у Трепчи више никада нико доћи неће. Неће се продавати „слатка вода“, шарена гротуља, ракиjа на чоканчиће, пиво на влашице, прасетина на комадиће…

Ни пси луталице више не живе у Трепчи. И моjе љубави су сахрањене.

Нека почиваjу у своме (не)миру!

Из Домовине 27. августа 2015.

Везане виjести:

„(х)историjа осушене збиље“ – о стратегиjи „ножа и крижа“

Никола Кобац: 4. август 1995. – Jadovno 1941.

Никола Кобац: И jа сам за дом спреман, на други начин – ако ми …

Новогодишња честитка Србима из Хрватске за љето 13-2013 …