Унутрашњи дијалог о Космету: Зашто се Западу жури? 

Разговарамо са некадашњим Министром иностраних послова Савезне Републике Југославије, господином Живадином Јовановићем,данас председником Београдског форума за свет равноправних.

Господине Јовановићу,ви сте један од ретких политичара у Србији који своје мишљење о Косову и Метохији до данас није променио.Ви сте онда а и данас судбину Косова и Метохије видели као део једне шире стратегије разбијања суверене СФРЈ. Ценећи ваш став и вашу одлучност, молимо вас да нам одговорите :

1. У чему се из данашње визуре,састоји проблем – Косово и Метохија?

ЖЈ: Косово и Метохија је за Србију и српски народ питање од животног значаја. Од  односа према том питању данас зависи како ћемо и да ли ћемо опстати као нација и држава. Евентуална нова одступања од права Србије на Косово и Метохију, изричито или прећутно признавање једностраног, насилног отцепљења, значила би легализацију   отимања дела државне територије, охрабривање нових етничких чишћења и нове сецесије, од Бујановца до Суботице. Зато одбрана става да је Космет интегрални део Србије није само одбрана права на једном делу државне територије, већ одбрана   Србије у целости. Има и заступника глобалног либералног корпоративизма који нас саветују да територија и суверенитет нису више важни, да инсистирање на тим вредностима данас кочи напредак, одлаже бољи живот. Но, то је њихова улога. Лично сам дубоко уверен да Србија треба да истраје на својим правима која су заснована на историји, међународним уговорима, принципима међународног права, Повељи ОУН, Завршном документу ОЕБС-а и, посебно – на резолуцији Савета безбедности 1244 ОУН. И та права су део реалности.

Резолуција СБ 1244 практично је пресуда  најважнијег светског органа за мир и безбедност са важним гаранцијама права Србије.

Одредбе тог документа којима се гарантује суверенитет и територијални интегритет Србије изражавају вољу и интерес светске заједнице, укључујући и вољу пет сталних чланица Савета безбедности. Шта су разлози што се Србија повлачи, што се све ређе и то стидљиво, немушто позива на резолуцију СБ УН 1244? Приметно је да ни премијерка Ана Брнабић у свом програмском говору пред Народном скупштином, ни председник Александар Вучић у свом говору пред Генералном скупштином УН, нису нашли за сходно да реафирмишу важност резолуције СБ 1244. Истичемо да крај униполарног и рађање мултиполарног светског поретка отварају боље перспективе за свет и посебно за мање и недовољно развијене земље као што је наша, радујемо се и јавно подржавамо тренд раста угледа и утицаја Уједињених нација, али се не позивамо на одлуку светске организације иако је та одлука најјачи правни ослонац за одбрану интереса Србије у вези са Косметом! Ако правно обавезујућа одлука Савета безбедности није довољно битна, шта смо боље и јаче обезбедили уместо ње да бисмо је гурали у страну? Да ли запажамо како се постојано други народи и државе позивају на одлуке Савета безбедности које им потврђују неко право или интерес? Стари смо европски народ а, ипак, чини се, као да се понекад понашамо недовољно зрело!

Од 2000. на даље, уочава се пракса да, без трунке соли, преузимамо све што дође из Берлина, Лондона и Вашингтона и то, брже-боље, проглашавамо као своје мишљење, као интерес Србије. Има и других прозападних држава у Европи, има их и у нашем суседству, али се другачије држе, знају често да и покровитељима кажу НЕ и да одлучно штите свој интерес који саме дефинишу. Зар није време да Србија јасно каже НЕ отимању Космета и да одбије погодбу (deal-a) која јој се намеће – Космет за чланство у ЕУ?

Координирана политика

У Приштини не желе примену резолуције СБ 1244. Прете да ће протерати и остатак Срба! У Сарајеву не желе поштовање Дејтона, траже укидање Републике Српске. У Загребу не желе да пресеку бујање антисрбизма и усташтва. У Подгорици не признају Србе као народ… Где ће се Европа и свет наћи уколико свако, по својој вољи, бира шта од својих међународно-правних обавеза хоће а шта неће да поштује? Погодба коју Запад данас намеће – Космет за чланство у ЕУ део је те координиране политике! Имамо ли снаге да све то  повежемо, да видимо целину и да јавно кажемо да су такви координирани антисрпски планови неприхватљиви, пре него што постане касно? Или ћемо се и даље самообмањивати причама да нам од «реализма», «прагматизма» «промене свести», «окретања будућности», инвестиција и донација са Запада – зависи будућност и «бољи живот»!

Знају добро сви, поготову на Западу, колико је опасно, било шта градити на неправу, без дозволе власника. Управо зато што то знају, у Немачкој су разрадили «правно обавезујући докуменат» који треба да потпишу Србија и «Република Косово». Потом би се тај нови «правно обавезјући документ» ратификовао у парламентима, депоновао у Уједињеним нацијама или другде, и практично ликвидирао резолуцију СБ УН 1244.  Изгледа да га Приштина већ поседује, као што је 1999. поседовала и текст тзв. «споразума из Рамбујеа» пре него што су делегације и стигле на тзв. преговоре. Зато Тачи тако самоуверено недељама говори да ускоро предстоји «историјски договор» са Србијом. Како зна, ко му је то рекао, да ли је све већ завршено, или блефира да би руководство Србије натерао у дефанзиву?

Немачка још од познатих «бонских принципа» из 1997. има важну улогу у ревизији и обезвређивању Дејтонског споразума, у ствари, у одузимању свих важнијих права Републике Српске која су загарантована тим правно обавезујућим документом. Шта је то него системско обезвређивање правно обавезујућег документа који је основа слободе српског народа РС! Резолуција СБ 1244 други је «правно-обавезујући докуменат» на чијем поништавању је, поред САД и ВБ, ангажована, такође, Немачка. У току су настојања Запада да се оба та правно обавезујућа документа обезвреде, пониште новим, потпуно другачијим «правно обавезјућим документима» – Дејтонски споразум некаквим «Дејтоном 2» и новим уставом БиХ, а резолуција СБ 1244 новим «правно обавезујућим споразумом» између Србије и Косова. Редом, најпре, Космет, затим РС, затим…По принципу – каснији закон поништава ранији. Зједничко им је да се тиме: а) једни, међународно-правно обавезјући документи који су на снази замењују другим «правно обавезјућим» документима; б) у оба случаја суштина је – одузимање стечених животних права Срба, уз потписе Срба и в) у оба случаја примењује се исти метод – комбиновање уцена, ласкања, обећања, донација, инвестиција. И ту не би био крај. Циљ је – онемогућити да српска нација икада поново постане политички фактор на Балкану, шта год се под тим подразумевало.

Неопростива грешка

Борис Тадић и Вук Јеремић су 2010. године направили неопростиву грешку тако што су решавање питања статуса Космета, са колосека Уједињених нација, потезом пера, пренели на колосек ЕУ? Претходило је постављање погрешног питања Међународном суду правде у Хагу. То је показатељ недораслости и вазалске свести тадашњег државног врха према САД и Западу. Историја ће изрећи целовит суд о томе. Међутим, грешке претходника тешко могу бити оправдање за дефетизам садашње власти која неодговорно засипа јавност тезама «да је Косово одавно изгубљено», да се данашња власт труди само «да спашава што се спасти може», да уставна преамбула и одредбе не значе ништа, да је Србија изгубила рат, и слично. Треба ли да се споримо око истине да је такво понашање неодговорно, да срозава преговарачку позицију Србије и охрабрује апетите и уцене друге стране. Уједно, то личи на припремање алибија – шта год урадили, или пропустили да урадимо, имамо оправдање и опрост – други су криви!

Грешке пртходника, ма колико, биле неопростиве и отежавајуће, не представљају обавезу ни покриће за упадање у нове. Верујем, да је државно руководство свесно тога, иако се пречесто позива на грешке претходника. Без обзира на неопростиве грешке које су Борис Тадић и његова екипа направили, без обзира на притиске Вашингтона, Берлина и Лондона, нема оправдања да се настави са новим концесијама које би неповратно угрозиле дугорочне државне и националне интересе. Грешке претходника се не исправљају следећи и убрзавајући њихову суштину и ток, нити приземним ставом о «спашавању што се спасти може».

Вођење преговора у Брислу, а не у Њујорку, тежња за чланством у ЕУ, нису алиби за одустајање од права која Србији припадају на основу међународних уговора, Повеље УН, Устава и резолуције СБ УН 1244. Макар та права била без пуне садржине, она остају права, док се њих не одрекнемо. Не видим национални или државни разлог за одрицање од права која немају упарених вредности. Права остају права док се њих не одрекнемо. Западу је то добро познато, зато се и припрема да не буде правног вакума. Што се реализма и реалности тиче, до јуче смо и правно и фактички имали српске институције и пуну контролу северног дела Покрајине. Јесмо ли тражили да други признају бар ту реалност? Не можемо напред узмицањем и одрицањем од права у корист неправа. Јесмо ли сигурни да смо прецизно измерили апетите једних, других, трећих према Србији? Да ли видимо да ти апетити расту сваки пут кад ми кажемо да морамо поштовати реалност? Мала је Србија да би  задовољила све апетите устремљене према њој! Зато статус Космета није за пробу и експериментисање. Сетимо се трговине у Мастрихту и Бадинтерових (ЕУ) принципа.

Резолуција СБ УН 1244 је трајни правно обавезујући документ

Нико се у име Србије није одрекао резолуције СБ УН 1244. нити постоје оправдани разлози да се од ње одступа у будућности.  Тај докуменат има трајни значај за Србију као интегрални део међународног права. Он је усвојен гласовима свих сталних чланица СБ УН. Ако је тачна оцена Србије са највишег места да углед и утицај УН расте, да свет излази из униполарног и улази у мултиполарни светски поредак онда расте и правна и политичка тежина резолуције СБ УН 1244.

Какав год био формат преговора, Србија треба да захтева примену резолуције СБ 1244. Њеним правно-обавезујућим одредбама гарантује се суверенитет и територијални, право на слободно, безбедно и достојанствено враћање свих па и 250.000 протераних Срба и других неалбанаца, право на враћање контигената српске полиције и војске, да не говоримо о универзалним људским правима, о својини на непокретностима, постројењима, рудним и другим богатствима? Ако ЕУ одбија поштовање правно обавезујућег документа највишег ауторитета  за мир и безбедност у свету, на основу чега Србија треба да верује да ће ЕУ поштовати документе нижег ранга? Поготову што у односу на Србију присваја улоге и тужиоца и судије?

Нису јасни разлози зашто права и интереси Србије и Срба не доспевају до дневних редова преговора? Заједница српских општина је договорена пре четири године, али је нема у реалности. Није ли то путоказ и за будући односа према интересима Срба. Не однос Приштине, већ САД, Берлина, Лондона и других? Ако комесари и помоћници секретара  подржавају Албанце у Брислу, а ЕУЛЕКС у Приштини, ко на страни Србиоје обезбеђује равнотежу? Од кога Србија има подршку бриселском формату? Јака свакако јесте, али не толико да јој подршка није потребна. Ако разумемо свој положај и знамо да у Брислу немамо никакву подршку, зашто је не затражимо, зашто не обезбедимо себи време док не добијемо неопходну подршку? Досадашња искуства обавезују на преиспитивање бриселског формата преговора?

Како помоћи Европи

Ни од кога у Европи није се захтевало да бригу за мир, развој, људска права и демократију  доказује тиме што ће се одрицати од права на делове државне територије, што ће захтеве и интересе других стављати испред сопствних права, моралних и цивилизацијских стандарда. Мир у региону, безбедност грађана, добри односи са свима, укључујући ЕУ и НАТО – свакако треба штитити, али како  – одговор на то питање није у непрекидним узмицањима, одрицањима од права (по рез. 1244) и прихватању неправа. И посрнулој Европи треба помоћи да дође себи, да схвати да ни она не може напредовати на уценама, неправдама, политици двоструких стандарда, шуровању са сепаратизмом, на прикривеном расизму. Једини начин доступан Србији данас јесте – да одлучно брани своја права, достојанство и суживот кад је реч о Космету, да учвршћује и шири сарадњу са Русијом и Кином, да изграђује партнерство и добросуседство засновано на равноправности са свим земљама Европе, ЕУ и светом.

Остваривање права 250.000 Срба и других неалбанаца на слободан и безбедан повратак треба да је у врху приоритета у дијалога гдегод се водио – у Брислу, Берлину, Њујорку, Женеви. На односу Европе и Америке према том питању показује се њихова  дугорочна стратегија према Србији и српском народу: Ако су обезбедили услове да се сви други врате на своја огњишта, а то, ни након две деценије, нису обезбедили  српским избеглицама и расељеним лицима, онда је то резултат њихове стратегије, њиховог виђења места и положаја српског народа на Балкану. Како ми себе видимо у наредних 30 – 50 година ако за сва протекла догађања прихватамо њихове оцене и судове?

Ако је ЕУ, следећи, пре свега, гео-стратешке интересе САД, Немачке и НАТО, њихову стратегију експанзије на Исток, у преговарачко поглавље 35 поставила Србији услов без преседана – да прихвати насилно, једнострано отимање дела државне територије, да призна последица таквог акта, односно, нову државу на на том делу своје територије – онда то отвара  питања опстанка Србије. Што се последица тиче, уколико би Србија прихватила све што се од ње захтева – извесно је да би уследили захтеви на линији нових, корак по корак, сецесија са новим уценама суседа, у комбинацији са новим притисцима САД, Немачке и НАТО-а.

Ако неко сматра да резолуција СБ УН 1244 за коју су гласале све сталне чланице није добра гаранција суверенитета и територијалног интегритета Србије, поставља се питање шта би то уопште могло бити нова, боља гаранција против даљег распарчавања Србије?

Није Касно

Мишљења сам да, нас искустава из протеклих 30 година, а посебно из односа према резолуцији СБ УН 1244, (и Дејтону) упућују на закључак да никакве нове гаранције Запада у односу на Србију не могу бити кредибилније од протеклих које гази или игнорише. Ако би Србија икада била у ситуацији да су јој за било које право или интерес неопходне међународне гаранције онда би у то, неизоставно, требало да буду укључене и гаранције Русије и Кине. Тим више, имајући у виду дубоке и брзе промене односа моћи на глобалном плану. Без обзира у којој су фази преговори о Космету, за такав прилаз још увек није касно.

2. На којим чињеницама Међународна заједница темељи уверење да је њена досадашња политика око Косова и Метохије дала резултате ?

ЖЈ: Свакоме је јасно да су НАТО и ЕУ одговорни за огромне грешке коју су направили са Косовом и Метохијом. То је и њима самима потпуно јасно. Помагали су тероризам, у савезу са терористичком ОВК извршили су 1999. оружану агресију, злочин против мира и човечности, задали су највећи ударац Уједињеним нацијама и светском правном поретку од завршетка Другог светског рата, охрабрили ширење сецесија и експанзију исламског екстремизма, вехабизма и тероризма у Европи и свету, изазвали трајну нестабилност у најосетљивијем делу Европе, оставили трајну љагу на лицу западне цивилизације… Сада врше притисак да Србија признањем криминалне сецесије Космета све то избрише, заборави. Сматрам да то, на њихову жалост, није могуће.

Чији су «резултати» хиљаде отетих, убијених и несталих, 250.000 протераних Срба и других не-Албанаца који ни  данас не могу да се врате у своје домове, погром Срба 2004, неистражени злочини против Срба, трговина људским органима… А тек, коме приписати оживљавање концепта «Велике Албаније», дестабилизацију Македоније, претварање Косова и Метохије и БиХ у одскочну даску вехабизма и исламског екстремизма, у инкубатор муџахедина ИД и терориста? О којим и чијим «успесима» је реч?!

Сепаратистичко-терористички дух којег су земље НАТО и ЕУпустиле из боце 98/99 на Космету ради остваривања геополитичких циљева САД и неких европских сила (Немачке, ВБ) шири се Европом док њени комесари сулудо верују да ће га вратити назад, спрати љагу са себе и оживети своје јединство – новим жртвовањем српских интереса! Такво веровање је велика трагедија за Европу! И, разуме се, апсолутно неприхватљиво Србији.

Разлози за журбу Запада

Конфликт на Косову и Метохији изазвале су САД и НАТО да би на том тлу успоставиле упориште за експанзију на Исток, ка руским границама. САД, ЕУ и НАТО, а не Србија, су, након оружане агресије 1999., заледили конфликт држећи га под ледом пуних 18 година па сада захтевају да га Србија «одледи». Закључили су да целовита примена резолуције СБ УН 1244 значи очување целовите Србије а то не одговара њиховим геополитичким комбинацијама! Поготову, што се сада Запад нашао у транзицији из које не може изаћи  моћан какав је био у периоду униполарног светског поретка. Спас за своје интересе виде тако што ће принудити Србију да са Приштином потпише «правно обавезујући споразум», призна насилну сецесију, легализује агресију извршену 1999., прихватити последице етничког чишћена Срба с Космета па чак да, индиректно, прихвати и одговорност за све то!

3. У каквој је вези, по вашем мишљењу, позив председника Вучића упућен грађанима Србије да поведу “унутрашњи дијалог о Косову и Метохији“ са тренутним застојем у „дијалогу Београд-Приштина“ ?

ЖЈ: Суштина је у томе што се Западу, посебно САД, ВБ и Немачкој, жури да у вези са Косметом наметну Србији решење по мери својих геополитичких интереса бесповратно. Свесни су да успостављање новог односа моћи у Европи и на глобалном плану не иде на руку њиховим плановима на Балкану, нити иначе. Боје се незадрживог даљег раста моћи и утицаја Русије и Кине, њихове привлачности као партнера, како за Србију тако и за већи део светске заједнице. У глобалним односима јача тренд неповерења и напетости. Расту поделе унутар ЕУ на «стару» и «нову» Европу које озбиљно нарушавају њену кохезију, а ту је и дање непремостива подела по питању Космета. И евро-атлантско савезништво је у кризи након избора Доналда Трампа за председника САД. Све то носи велике ризике и неизвесности због чега се водећим силама Запада жури да  што пре неповртно обавежу Србију неправним, арбитрарним решењем, по мери својих интереса.

Тачи се јавно, уз таламбасе, хвали да ће ускоро бити потписан историјски договор Србије и Косова. Откуда он то зна а ми незнамо! Ако је Тачи у праву, да је све спремно, чиму «унутрашњи дијалог»? Ако није у праву зашто остаје без демантија?

Преговоре у Брислу наметнуле су САД, ВБ и Немачка, како би се изместио из УН а Србија лишила подршке Русије и Кине. Да ли је то израз добрих намера према Србији? Нападне похвале «унутрашњег дијалога» из истих центара моћи који су непрекидно подржавали албанску  а уцењивали и кажњавали српску страну позивају на опрез. Није јасно ни зашто државни врх и пре формалног почетка «унутрашњег дијалога» селективно јавно хвали изјаве одређене садржине док друге пролазе незапажено? Да ли се тиме даје интонација учесницима дијалога о подобним и неподобним мишљењима, или је реч о пукој несмотрености?

Оквир: четири «нема»

4. Како ви видите оквир решења за Косово и Метохију?

ЖЈ: Ако би се, зачас, послужио стилом који је користила већ заборављена Контакт група, мој оквир за решавање косметског чвора могао бих сажети у четири «нема»:

– Нема признавања отетог Космета

– Нема одрицања, ревизије или замене за резолуцију СБ УН 1244

– Нема нагодбе (deal-a) – Косово за чланство у ЕУ

– нема нормализације без претходног безбедног  враћања 250.000 протераних Срба и других неалбанаца.

5. Треба ли проблем Косова решавати као једну од тачака у поступку приступања Србије Европској унији или ван тог процеса и коме је по вашем мишљењу више потребан „унутрашњи дијалог у Србији о Косову и Метохији „ – Србији и њеним грађанима, Косовској самопроглашеној независности, Европској унији, Међународној заједници или коме?

ЖЈ: Моје је мишљење да је то велика грешка. Никада нисам веровао у нагодбу (deal) – Космет за чланство у ЕУ. Та врста трговине је, по мом мишљењу, недостојна државе која држи до себе, и која реално сагледава своју будућност. Прво, то принципијелно није исправно јер се право на суверенитет и територијални интегритет не може упаити  са било којом другом вредношћу или добром. Друго, Србија не сме прихватати дискриминацију у односу на критеријуме по којима су у чланство ЕУ примљене друге земље, јер би, иначе, имала вечиту љагу на лицу. Треће, ЕУ је данас у растројству, тешко је да започето разваљивање може зауставити, па би везивање судбине Србије за такву ЕУ у овом часу био хазард. Коначно, трендови у развоју односа у Европи и на глобалном плану отварају повољније могућности за праведно решење питања Космета него што је то могуће у досадашњем ЕУ формату. Управо зато, Западу се жури да у најкраћем могућем року наметне Србији решење које би је осакатило на дужи рок. Запад (ЕУ/НАТО) жури зато што је свестан да  сваким даном његов уцењивачки потенцијал опада. Србија, једноставно, није смела ни до сада, поготову сада, не би смела да жури, ослањајући се на обећања Брисла.

Чланство Србије у ЕУ је легитимни циљ. Оно што није легитимно, то је прихватање уцена,  условљавње чланства одрицањем од права на државној територији, саглашавањем са беззакоњем. Такав или слчичан услов није постављан ни једној земљи-кандидату од оснивања ЕУ.

Дијалог је стална потреба демократије. Кад је реч о дијалогу о Космету приметно је да нису објављени никакви принципи, параметри, нека врста оквира или, условно речено, друштвеног пословника, по коме би се дијалог одвијао и могао довести до објективне синтезе. На пример, које је је место у том дијалогу треба да имају Устав Србије,  принципи ОЕБС-а, међународни уговори, резолуција СБ УН 1244? Хоће ли се у дијалогу поћи од реафирмације основних принципа међународног права и опште-обавезујућих документа, или ће дијалог бити толико «слободан», «неспутани» и демократски да ништа  од тога није мерило или обавеза? Утисак је да се важни принципи и документа не третирају као датост и део «реалности». Необележен простор, одсуство било каквих параметара и мерила носе опасност разливања, арбитрарности у оцењивању резултата и недовољног фокусирања на суштину.

«Међународна» и светска заједница

6. Решавају ли се, по вашем мишљењу ,политички проблеми у свету преговорима , разговорима, унутрашњим дијалогом, активношћу међународних посредника или институција или се те методе комбинују са политичким притисцима, уценама, заверама и да ли уопште постоје механизми за постизање трајних, одрживих решења ?

ЖЈ: О преговарању постоје томови врло корисних књига. Мирно решавање спорова укључује различите методе преговарања зависно од конкретних услова и природе спорова. Решења су мање или више успешна али, одржива су само уравнотежена решења. Наметнута, неуравнотежена решења одржавају се привремено док стоји сила иза њих. Чим сдила ослаби или добије прече обавезе на другим странама, таква «решења» се покажу као семе нових сукоба.

И у теорији и у пракси познати су «унутрашњи преговори» као део припрема за «спољашње», односно, међународне преговоре. Преговори, као и сваки озбиљан посао, зависе од квалитета припрема, избора и осмишљавања тактике, способности и припремљености преговарача, лобирања за подршку и многих других услова.  По правилу, теку по фазама и различитим нивоима – од нижих, експертских ка вишим нивоима. Преговори на највишим нивоима, по правилу су резервисани за завршне фазе. Преговори на највишем нивоу у међуфазама носе ризике од грешака које касније нема ко да исправи.

Бриселским договором о принципима нормализације 2013. у великој мери је предодређен ток преговора који су уследили и који данас теку. Зато није неумесно запитати се зашто тада, пре потписивања тог прејудицирајућег и, као што знамо, до данас спорног документа, није покренут «унутрашњи дијалог»?

7. Ако становници самопроглашене државе Косово почев од 1981 године све до данас нису учествовали у извршавању међународне обавезе – попис становништва,одакле извире легимитимитет међународној заједници да посредује у решавању проблема „Косово и Метохија“ ?

ЖЈ: До сада није посредовала «међународна заједница» већ је ЕУ пружала тзв. добре услуге. Колико су биле добре и за кога? Термин «међународна заједница» обично прикрива да је реч о НАТО и ЕУ. Ради се о термину из новоговора униполарног поретка, који звучи широко и неспорно, али који искључује Русију, Кину, Индију, Бразил, Јужну Африку (БРИКС), затим, Индонезију, Иран, Нигерију, Мексико, Аргентину, Египат – дакле, већи део светске заједнице оличене у Уједињеним нацијама. Запад је лукаво злоупотребљавао термин «међународна заједница» присвајајући кредибилитет који му не припада. У периоду од 2000. политичка елита у Србији ишла је и корак даље па је ту, западну међународну заједницу изједначавала са «целим светом». То и није без логике када се узме у обзир да су НАТО и ЕУ – и отац и мајка те елите.

НАТО/ЕУ «међународна заједница», као што смо на сопственој кожи осетили, не хаје много за легалитет и право. Од 1999. њихов нови принцип гласи – тамо где право стоји на путу наших интереса нужно је уклонити га. Услови су се од тада изменили на штету НАТО/ЕУ «међународне заједнице», али се она споро одриче привилегија и још спорије прилагођава новој реалности – мултиполарном светском поретку у настајању. За пуну свест о новим реалностима, неопходно је време које, уз све ризике «транзиције Запада» неминовно стиже.

Водеће чланице НАТО и ЕУ (САД, ВБ, Немачка) су узурпирале, практично, отеле од светске заједнице решавање питања Космета стављајући га директно под своју контролу. Ограничене својим уским геополитичким интересима, те земље конструишу решење по својој мери и намећу га Србији иако је оно против њених виталних интереса. Успевају да приволе српске представнике да решење по мери геополитичких интереса Запада у јавности Србије промовишу као решење у интересу Србије. Измештање решавања питања статуса Космета са колосека УН на колосек ЕУ (НАТО) септембра 2010. представља кобну грешку. Тада су Борис Тадић, као председник Србије, и његов министар Вук Јеремић, повукли српски предлог резолуције, претходно одобрен од Народне скупштине Србије и, у последњем часу, Генералној скупштини УН, поднели на изгласавање предлог који им је, у име ЕУ, сервирала Катрин Ештон. Сервилност српског државног врха према Западу почев од 2000. у стварима које се тичу виталних српских интереса је трагична али и логична утолико што до власти никад не би дошли да нису уживали свако-врсну помоћ Запада – од политичке и финансијске, преко логистичке, до обавештајне и пропагандне.

Случај са Резолуцијом Генералне скупштине УН од септембра 2010. о Космету представља еклатантан показатељ како је тадашњи државни врх Србије геополитичке интересе САД, ВБ и Немачке, као патрона, ставио испред виталних интереса Србије. И није се на томе задржао. Нацију је, потом, недељама убеђивао да је тако поступио у интересу Србије, у име бољег живота, демократије, мира, инвестиција, донација, запошљавања, бржег пута ка ЕУ… Говорио је да је Србија поштована, суверена, да јој нико не наређује и да о свему одлучује самостално. Иза сцене, само они знају колико су понижавани, трпели пацке, прихватали за министре лица са цедуљица западних комесара и амбасадора, бележили диктате и беспоговорно спроводили. У име европске будућности независне Србије! А народ анестезиран бедом, немаштином, деценијским испирањем мозга и застрашивањем, углавном, је ћутао. Када год је јавно позиван да се окане историје, митова и прошлости и да поглед усмери ка будућности, ако је икуда поглед усмеравао, то је најчешће било – ка небу!

Време за преиспитивање

Много тога што је као тренд у глобалним односима у Европи и свету досад било у назнакама, данас је постало видљивије и јасније.  Промене, њихова дубина, и тренд – су неспорни. Питање је – да ли смо схватили да промене у распореду моћи у Европи и свету проширују могућност да Србија данас, и у будућности, може боље да заштити своја права и интересе у вези са Косметом, него раније, или нисмо?

По мом мишљењу, те промене су толико дубоке и незауставиве да захтевају преиспитивање досадашње унутрашње и спољне политике, позивају на смањивање претеране зависности од Запада. Уместо што узмицање пред притисцима у јавности правдамо превеликом економском зависношћу, инвестицијама, донацијама и слично, треба да се запитамо шта чинимо, на пример, да још брже повећавамо извоз у Русију и Кину, да привучемо више инвестиција из других делова света и да,  не смањујући сарадњу са Западом, њихов удео у укупним спољно-економским односима Србије престане да буде полуга за одступање од стратешки права и интереса.

Ако чак и САД и Запад у целини, уз све рецидиве прошлости, незадовољство па и страх од рапидног раста моћи Русије и Кине, признају да ни један важнији проблем у свету не може више да се реши без сарадње са тим и другим земљама растуће моћи, зашто не бисмо размислили о иновирању досадашњег формата решавања косметског питања конструктивним укључивањем у процес Русије и Кине. ЕУ није у стању да обезбеди праведно решење.

Одрживо је једино праведно решење

Притом, треба поћи од премисе да је у интересу свих да се постигне мирно, стабилно и дугорочно одрживо решење. Проширивање формата преговарачког процеса треба да води његовом уравнотежењу и нормализацији. Тешко је говорити о равнотежи ако се, на пример, у принципима о нормализацији од 15 тачака само 1 тиче интереса Србије и Срба (Заједница српских општина) и једино она није спроведена. Иновирање би уједно морало да поврати, неправедно умањену, вредност резолуције СБ 1244. Тај докуменат Србија треба да реафирмише као трајну основу мирног и правдног решења.

Уместо расправа о томе да ли је Србија преспавала пад Берлинског зида, потребно је да Србија данас буде будна како не би преспавала рађање новог мултиполарног светског поретка.

8. Шта очекујете од „унутрашњег дијалога» о Косову и Метохији ?

ЖЈ: Шта ће бити резултат «унутрашњег дијалога» остаје да се види. Лично бих желео да ојачамо јединство и самосталност Србије, уставни поредак, важност резолуције СБ УН 1244, разумевање и поштовање Србије и – да, на тај начин, обезбедимо претпоставке за мирно, праведно и одрживо решење за Покрајину Косово и Метохија. Желео бих да зауставимо даљу ерозију националног самопоштовања, патриотизма и здравог разума. Треба да будемо обазривији пема позивима за журбу у вези са Косметом одагле год стизали, штагод били њихови мотиви. Србију вреба велики ризик да све преда и да ништа не добије.  Кад кажем – све, мислим на суштину, не на форму, привремене и привидне добитке. Не смемо ни да тричаве уступке друге стране, ко год њу чинио,  сопственој нацији представљамо као «историјске победе». Ако бисмо то ипак прихватили,  истину о предаји не би могли да прикрију никакви комплименти и пропаганда. Србија може да преузмне одговорност само за уравнотежен, праведни и одржив компромис заснован на важећем међународном праву и одлукама СБ УН. Ако сама не жели и не сме да крши  мађународно право и одлуке светске организације, не сме да се сагласи да други то раде на њену штету.

Зебњу изазивају неки делови политичке и интелектуалне елите Србије који су већ дуго умрежени у систем мултинационалног корпоративног капитала од којих се може очекивати да ће и у предстојећем дијалогу,  следити интерес мултинационалног капитала да се Космет и формално одузме од Србије. Образложења и аргументи којима ће наступати већ су тестирани, познати и нису претерано суптилни јер су кројени да импресионирају грађане.  Уједињени су не на националним и државним колико на   идејама мондијализма и на свему што иде уз то. Интереси мултинационалног капитала концентришу се око минералних богатстава и чине целину са геополитичким интересима Запада на Космету. За очекивати је да ће све што се изговори на фону таквих усмерења и интереса бити здушно рефиловано преко «независних» медија. И то је део стварности. Срећом, ипак, део.

9. Њујорк ( Уједињене Нације ) или Брисел ( Европска унија ) – ко је одговоран за постизање трајног,одрживог решења за Косово и Метохију ?

ЖЈ: Уједињене нације су почев од 1997. на даље, усвојиле десетине докумената и саопштења у вези са Косовом и Метохијом. Сваке године бар по два извештаја. Најважнији је, несумњиво, резолуција СБ 1244 којом се, поред осталог, гарантује суверенитет и територијални интегритет Србија а суштинска аузтономија за Косово и Метохију у оквиру Србије. Једино тамо у Савету безбедности Србија има и може да користи подршку Русије и Кине за своје интересе и прилазе засноване на међународном праву, односно, на повељи Уједињених нација, односно, на поменутој резолуцији. Тамо и нигде више. Председник Републике Александар Вучић управо је у свом говору поздравио растући углед и улогу Уједињених нација у свету, у решавању свих већих проблема. Уједињене нације нису идеалне, али у свету нема кредибилнијег места које и својим саставом и својим принципима обезбеђује могућност за постизање уравнотежених решења. Дакако, и тамо има притисака и манипулација, али једино тамо Србија има нбеку брану од неправде и наметања неправедних решења. У Брислу ништа од тога нема, јер посао воде високи чиновници центара који су Космет силом отели од Србије и предали Тачију и њему сличнима. Данас су на сцени нови центри растуће моћи. За уравнотежено, праведно и одрживо решење, за решење у интересу мира, неопходно је да се решавање укључе Русија и Кина. Што се самог места тиче, најбоље је да се настави тамо где је и зачет – у седишту УН у Њујорку, али може и у низу другимх места – Женеви, Бечу па и у Брислу. Било би идеално да сам Брисел ово схвати и сондира модалитете за промену формата  преговора пре него што то постане неизбежно.

Руководству Србије најбоље је познато у каквим условима и под коликим притисцима је до сада преговарало и какав је однос ЕУ, САД и других био у процесу примењивања договореног. Оно треба себи, ако не и грађанима, да одговори: ко су (нови) савезници Србије у овој фази преговарачког процеса и колико су кредибилни? Шта гарантује постизање праведног компромиса у условима када ЕУ/НАТО «међународна заједница» очигледно није неутрална? Водеће силе НАТО и ЕУ у континуитету од 30 година подржавају сецесију, због тога имају и не мале унутрашње проблеме, па је њихов циљ да натерају Србију да што брже призна сецесију и тако добију «опрост» за све «грехове» (злочине) и ублаже унутрашње поделе које се злослуто продубљују.

Потребни су параметри

10. Има ли по вама трајног и одрживог решења за проблем Косова и Метохије и како то решење изгледа ?

ЖЈ: Праведно решење, по мом мишљењу, је могуће једино на основу поштовања основних принципа међународног права, Повеље УН, Завршног документа ОЕБС и резолуције СБ УН 1244. Све изван тога или насупрот томе је арбитрарно, наметнуто, неуравнотежено и неправедно и привремено. Разуме се, и диктат се може прогласити за компромис, али суштина увек остаје – диктат. Неправедно, неизбалансирано решење може трајати само док траје сила која га одржава. Отуда оно, у најбољем случају, може привремено одложити сукоб, али не и обезбедити трајни мир и стабилност.

11. Да ли на простору данашег Косова постоје, по вашем мишљењу, објективи и субјективни услови да се и грађани Косова позову на „унутрашњи дијалог о Косову“ и да тај пројекат буде успешан из угла одрживости коначног решења за Косово?

ЖЈ: Чини ми се да је и у Приштини неко од албанских политичара јавно позвао грађане на «унутрашњи дијалог». Кад чух то, помислих ко има ауторско право на идеју о «унутрашњем дијалогу» – Београд, Приштина, или Брисел? У сваком случају, приметно је одакле стижу похвале – из истих центара који су најодговорнији за агресију 1999., једнострану сецесију и оркестрирано признавање. Да, неки медији су објавили да је и Русија похвалила иницијативу за «унутрашњи дијалог». Лично, сумњам у то. Зашто би се Русија мешала у наш унутрашњи дијалог! Ипак су то наша унутрашња посла.

Никакви принципи, оквири и параметри за дијалог нису објављени. Недостаје ближе објашњење шта се од учесника у дијалогу очекује – која су то кључна питања о којима се очекују мишљења, нека врста помоћи или савета суграђана? Шта највише мучи, или обеспокојава државни врх? Како иницијатори виде место Устава Србије, као једног од параметара у дијалогу, треба ли да афирмишемо оно што је у њему записано, макар то било и у преамбули, или то није од значаја, или како год ко жели? Какво је значање резолуције СБ УН 1244, за коју се предпоставља да би такође могла бити један од параметара у дебати – хоћемо ли је учвршћивати као трајну правну основу позиције Србије, или даље девалвирати, или како ко жели? Које место у дебати има Бриселски споразум о принципима нормализације? Може ли се уважити оцена – да је усвојен у ненормалним условима, под претњама, уценама, поделама државне делагације на «тврде» и «меке» преговараче и свим другим ненормалностима, све до спавања чланова државне преговарачке делегације на поду? Или је све то неважна технологија у односу на оно што смо њиме постигли?

12. Има ли Брисел алтернативно решење за случај неуспеха у преговорима “Београд – Приштина“ или је Брисел уверен у постизање трајног,одрживог решења ?

ЖЈ: За нас треба да је битно – има ли српско руководство алтернативе или нема. Брисел у свакој опцији води рачуна искључиво о својим интересима. Србија је стара европска држава, логично је и неопходно да има алтернативу како бисмо опстали. Поготово у периодима тако брзих и дубоких промена какве су данашње.

Имајући у виду улогу ЕУ и НАТО током југословенске кризе, Бадинтерове (ЕУ) комисије, агресије 1999., погрома Срба 2004., одвајања Црне Горе 2006., отимања преговора из УН (2010.), лично, од самог почетка, нисам имао поверење у комесаре ЕУ као носиоце «статусне неутралности», или архитекте праведног компромиса. И тзв. ОВК, и «Косово Република», и власт, односно, институције у Приштини су чеда НАТО, ЕУ, САД, ВБ и Немачке, као што је њихово чедо, у припреми – Велика Албанија. Да се не обмањујемо, они су део система чији су циљеви: смањена и ослабљена Србија, исцепкана српска нација; легализација агресије 1999. којом  је НАТО отео и окупирао Космет; спашавање јединства ЕУ преко леђа Србије, тако што би Србија потписивањем «правно обавезујућег документа» учинила беспредметним непризнавање једнострано отцепљеног Космета од стране пет чланица ЕУ (Румуније, Грчке, Шпаније, Кипра, Словачке). То да ЕУ спашава јединство (или оно што је од њега остало) преко леђа српског народа, не би био први пут. Слично је било 1992. и 2010.

Не верујем да ће им се науми посрећити. Историја, ипак, није доживела крај који су прижељкивали. Србија је у историји већ куповала време за Исток. Тренутно га купује за Запад да би, ако има снаге, схватио да је време старих геополитичких игара, интересних сфера и неколонијализма – на истеку.

Равноправност, поштовање и партнерство на делу не на речима, једини је спас за све, у првом реду за Европу.

Жури се Западу

13. Јесте ли за неко од решења за Косово и Метохију која су најчешће у оптицају : подела Косова,признавање независности Косова или одржавање статус кво – ситуације ?

ЖЈ: Једино верујем у праведно, компромисно решење, на основу основних принципа међународног права и резолуције СБ УН 1244. За то је потребно мудрости, стрпљења и времена. Журбу Запада да лукавством, уценама и ласкањем, искористи велике потребе Србије за извлачењем из економско-социјалне беде, да би је принудио на самоампутирање виталног дела националног и државног организма in vivo, видим као рецидив неоколонијале свести која је, неким чудом, поново на сцени. Ако неко реагује зашто Србији постављају услове за улаз у ЕУ које ником другом нису поставили чујем њихове жбирове: ЕУ је као сваки ексклузивни клуб. То је цена учлањења!

Може ли Србија да плати немогућу чланарину? Како би Србија у будућност и бољи живот са ампутираним виталним делом организма?

Запад пожурује Србију и зато што је забринут развојем који му не иде на руку. Унутрашњи односи не обилују претераним међусобним разумевањем и слогом, спољнини – где год крену простор је све ограниченији.  Изгледа да су и ексклузивни клубови, попут ЕУ и НАТО, увелико у својим транзицијама: на стари начин се даље не може, а до новог је дуг и тежак пут. Шта ако их Србија прочита, ако се опамети? Јункер написа – нема члчанства до 2025! А после?

14. Ако је велики део углавном ткз. Западних земаља признао самопрогла-шену независност Косова, има ли смисла инсистрирање управо тих земаља да се пронађе трајно,одрживо решење за Косово ?

ЖЈ: Западу се жури да Србију приволи на признавање насилне сецесије јер без признања од стране Србије друга нису довољна. Сви добро знају да је «Република Косово» производ силе, агресије НАТО, да је сецесија силовањем међународног права. Све то оставило је велику мрљу на лицу западне цивилизације која се тешко скида. Преседан са Косметом  враћа се Западу и његовим интересима као бумеранг.

Србија је историјски и правни титулар над Косовом и Метохијом све док се тих права сама не би одрекла. Зато Запад, комбиновањем метода притисака, претњи, уцена, подмићивања (донације), ласкања и понуда , настоји да приволи Србију да изричито, или  бар имплицитно, али довољно уверљиво, призна једнострану, насилну сецесију Космета. Тек тада Запад, земље које су признале насилно одцепљење могу бити спокојне. Око признавања Косова, као што је познато, постоје поделе и унутар ЕУ, и шире. Уколико Србија подлегне притисцима и потпише «правно обвезјући докуменат» такве поделе би  постале без значаја, или би више биле сметња.

Чланство у ЕУ – мамац

Главна карта или мамац који Запад користи јесте стављање у изглед могућности пријема Србије у чланство ЕУ у замену за изричито или прећутно одрицање. Тактика је јасна. Постепено, од једног до другог круга тзв. преговора, одузимати Србији једну по једну ингеренцију, институцију, полугу, право, могућност,  доводећи је огољену и понижену пред врата ЕУ. Пошто је, мање више, претходно испоручила све полуге реалног утицања, остаће без могућности за повлачење.  Хоће ли и то бити довољно за пријем у чланство, или ће бити суочена са новим захтевима, ове или оне националне мањине, овог или оног суседа? Хоће ли до 2025. ЕУ опстати? За Запад је битно да је задовољио своје интересе – отклонио је један разлог унутрашњих подела, консолидовао резултате етничког чишћења (протеривања Срба), Србија је мања!

ЕУ бирократија дуго није ресетована. Надајмо се ће јој надолазећа транзиција повећати осетљивост за нове реалности и трендове.

15. Лично : сматрате ли да је решавање проблема – Косово и Метохија – од стране садашње генерације, важно и у којој мери, за живот грађана у Србији и на Косову и Метохији – и Срба и Албанаца, с једне и с друге стране ?

ЖЈ: Важнији је квалитет, садржина решења, а не брзина. То пре пар дана рече и Жан Клод Јункер коментаришући свој став у меморандуму за Европски парламенат да Србија не може постати чланица ЕУ пре 2025. Није случајност што се ОУН толико дуго баве Косметом, што је баш СБ УН, као најважнији орган за мир и безбедност у свету, донео одлуку – резолуцију 1244 – о принципима и низу конкретних правно обавезујућих  решења. Да би се дошло до решења потребно је дијалог, гдегод се водио, вратити у оквире те резолуције. Праведно и одрживо решење за тако сложен и вишедимензионални проблем не може се постићи у оквиру ЕУ. Србија није чланица ЕУ и НАТО, у Брислу нема ни једног савезника а Приштина има све, не постоје никаква правила или пшринципи на основу којих се преговара и решава проблем као што је Косметски. С друге стране, Србија јесте чланица УН, има два моћна и поуздана савезника, сталне чланице Савета безбедности  Русију и Кину који јој дају подршку, проблем се разматра и решава на основу Повеље УН и резолуције СБ УН које су беспоговорна правна основа у прилог позиција Србије. Одлука СБ је део светског система међународног права, а не  комунитарног (ЕУ), или америчког права. Она одражава интерес и ставове светске заједнице, савремених цивилизација, култура, религија. Ниједна ужа, регионална организација, чак и када би имала искрену добру вољу, није ни приближно капацитирана да обезбеди избалансирано решење, које би могло дугорочно да служи миру и стабилности.

Ова генерација треба да уради оно што може, држећи се цивилизацијских, правних и моралних норми. Не треба се превише ослањати на аргументе бриселских комесара нити их препричавати. Њихову журбу не треба народу пласирати као своје. Бриселски процес треба прикочити, ма колико то било непријатно. Ни један сложени међународни проблем није се решио преко колена.

Неметање – је супротно миру

Ова генерација ће допринети миру и заштитити будуће генерације од сукоба само ако може постићи праведно решење. Досадашњи ток преговора и пристрсно држање ЕУ недвосмислено су показали одсуство воље и капацитета за изблансирано,  праведно и одрживо решење. Концепт Брисла, захтеви према Србији, пристрастност у корист носилаца једностране сецесије не могу бити у интересу трајног мира и стабилности. ЕУ још увек не схвата да не постоје инвестиције, донације или чланства у «ексклузивним клубовима» којима се може прикрити отимање државне територије и дробљење српског народа.  Србија не може пристанком на неправо узети одговорност за сејање семена будућих сукоба. Привремени економски или финансијски добици којима се жели уверити јавност у добронамерност ЕУ, повремене инвестиције, ни чланство у ЕУ нису прихватљиви за погодбу, за оно што стоји у и иза  тзв. поглавља 35.

За мене лично, недостојно је провлачење тезе да је нерешени статус Космета тег о врату којег Србија треба што пре да се ослободи како би се, тобоже, винула у економски и социјални рај. Или, теза у виду питања – шта је боље, одрећи се Космета или  ратовати, добити санкције!  То је поигравање психом људи који су искусили санкције, рат, избеглиштво, незапосленост који су и данас, великим делом, у сиромаштву и свакодневној изнудици. Такве методе наша нација не заслужује!

16. О чему прво помислте када се помене Косово и Метохија?

ЖЈ: Отимање Космета, ни по који цену, не смемо признати нити прихватити.

17. Где видите главну препреку да се од 1981.године па до данас није постигло обострано прихватљиво решење за Косово и Метохију ?

ЖЈ: Од оснивања ФНРЈ разлог је у политици – што слабија Србија то јача Југославија. Та, готово иста политика слабљења и дробљења Србије и српске нације наставља се данас само још драстичније и безобзирније. Ако је она ранија била израз интереса носилаца, како се то каже, ауторитарног социјалистичког система, ова данашња је израз интереса носилаца система привидне демократије као обланде либералног мултинационалног корпоративног капитализма.

Аутор: Живадин Јовановић

СРПСКО ПЕРО

Информативни портал

Београд, 22. септембар 2017.

Везане вијести:

ЖИВАДИН ЈОВАНОВИЋ: Немамо право на илузију о …

Преплитање историје и садашњости | Јадовно 1941.

СТРАТЕГИЈА ПОКОРАВАЊА ЕВРОПЕ: СРБИЈУ ТРАЈНО …