Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу.

 

УМРО ПОСЛЕДЊИ ЖИВИ СВЕДОК АТЕНТАТА НА КРАЉА АЛЕКСАНДРА КАРАЂОРЂЕВИЋА

Датум објаве: петак, 11 маја, 2012
Величина слова: A- A+

andrija_bigovic.jpg

Нико поуздано не зна зашто се то насеље на перифериjи Никшића, на десноj обали речице Бистрице, зове Драгова Лука. Готово сви Никшићани су, међутим, засигурно знали да jе у тоj необичноj луци без мора бродова и помораца до jуче живео jедан морнар, jедан од њихових суграђана и несумњиво наjстариjи црногорски пензионер, Андриjа Милов Биговић.

Његова броjна родбина каже да jе имао 98 година, мада у његовоj личноj карти пише да jе загазио у сто трећу! Сигурно jе само да jе то силно бреме крепко носио до потоњег дана и да jе са животне лађе отишао вероватно последњи живи морнар са негдашњег разарача “Дубровник” и са простора негдашње Југославиjе, jедини jош живи сведок атентата у Марсељу на краља Александра Првог Карађорђевића .

– Било нас шесторо браће и двиjе сестре – казивао jе недавно овом репортеру Андриjа Биговић. – Отац ми Мило умриjе 1918. кад jе мени било само седам година. А маjка ми Мара, на коjу сам се изгледа вргао дуговjек, готово 55 година у немаштини и сиротињи подизала толику сирочад… Мука нагна човjека да се и зубима хвата за небо. Мени ниjе било ни петнаес’ кад сам почео да шверцуjем дуван и варакам се са жандарима.. – сећао се и дана када су га регрутовали: – Обукло ме 1932. у Кумбору. Чуj jа из каменитих Цуца па у морнарицу! Никад до тада мора ниjесам ни видио! А пливао сам ти брате као и свака ћускиjа. Свеjедно, jа брзо научих богоми и да пливам и све ми крену од руке…

Златне руке

Једног дана 1952. Андриjа се из Цуца запутио у завеjани Никшић да тамо потражи место под сунцем. Вредан, маjстор златних руку и од сто заната, брзо се снашао и ускоро преселио породицу. “Ниjесам бог зна шта зарадио, то мало пензиjе примам ево више од 40 година, а наjбоља jе, кажу, пензиjа коjа се дуго троши”, говорио jе крепки старац, до смрти скроман и оран за шалу.

– У jесен 1933. укрцах се на нови разарач “Дубровник”. Отпловили смо тада прво у Румуниjу гдjе jе у то вриjеме у тазбини боравио краљ Александар са краљицом Мариjом. На наш брод се укрцао у луци Констанца и ту jе започела његова велика миротворна мисиjа. Посебно памтим величанствени дочек у Цариграду и топлину са коjом jе дочекан у Грчкоj. Краљ jе одлучио да и у државну посjету Францускоj, у октобру 1934. путуjе на нашем разарачу.
– Чекали смо га у Зеленици. На “Дубровнику” jе у том тренутку било 220 морнара и официра. Било jе велико невриjеме и огромни таласи високи и по десет метара су љуљали моћну лађу, дугу 114 метара. Упркос невремену краљ jе изгледао расположен и на брод се попео приjе свих осталих из пратње. Ниjе хтио да одгађа пут и само ниjе дозволио да са њим путуjе и краљица већ jе њу упутио возом у Француску. План jе био да се сретну у Лиону. Ни jедно ни друго, међутим, ниjесу ни слутили да ће њихов растанак у Зеленици бити растанак заувиjек…

Породица

Андриjа се оженио 1939. са Госпавом, родом од Рогановића, са коjим има лепи пород – седморо деце – синове Бранка, Миливоjа, Николу, Славка и Новицу и ћерке Милицу и Милку. Сви су здрави и живи и од њих jе до сада дочекао петнаесторо унучади и троjе праунучади. Његовоj сахрани 4. априла ове године присуствовало jе више од хиљаду Никшићана.

– Величанствен дочек jе био приређен нашем суверену у марсељскоj луци. Ми морнари тада ниjесмо знали да jе jугословенска обавjештаjна служба сазнали за подмукли план ликвидациjе краља и упозорила га да ни по коjу циjену не силази с брода. Краљ jе знао шта му се спрема у Марсељу, али ниjе хтио да остане на броду нити jе допустио да га прати наша посада… Ниjе, чини ми се, прошло ни пола сата а на броду jе проструjала виjест: “Погинуо краљ, погодила га три метка…’

Брод jе већ сутрадан са спуштеним заставама на jарболима кренуо натраг у отаџбину носећи у недрима мртвог краља ослободиоца и уjединитеља. “Боже какви су то били тужни дочеци и испраћаjи дуж циjелог пута од Марсеља до Сплита”, сећао се Биговић. “Ипак, дочек у Сплиту остао ми jе вjечно урезан: мислим да ту ниjе остало живе душе да ниjе дошла у пристаниште, а сви у црнини и сузама…”
Била jе то последња пловидба Андриjе Биговића. Управо тих дана њему jе истекао воjни рок и он се потом у Котору искрцао и скинуо морнарску униформу. Од тада се никад више ниjе попео на брод. Целог живота се држао оне народне мудрости: “Фали море, а држи се копна…”

Аутор: Будо Симоновић

 

 

 

Извор: srpskadijaspora




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top