fbpx
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Подијелите вијест:

УМРО ПОСЛЕДЊИ ЖИВИ СВЕДОК АТЕНТАТА НА КРАЉА АЛЕКСАНДРА КАРАЂОРЂЕВИЋА

andrija_bigovic.jpg

Нико поуздано не зна зашто се то насеље на перифериjи Никшића, на десноj обали речице Бистрице, зове Драгова Лука. Готово сви Никшићани су, међутим, засигурно знали да jе у тоj необичноj луци без мора бродова и помораца до jуче живео jедан морнар, jедан од њихових суграђана и несумњиво наjстариjи црногорски пензионер, Андриjа Милов Биговић.

Његова броjна родбина каже да jе имао 98 година, мада у његовоj личноj карти пише да jе загазио у сто трећу! Сигурно jе само да jе то силно бреме крепко носио до потоњег дана и да jе са животне лађе отишао вероватно последњи живи морнар са негдашњег разарача „Дубровник“ и са простора негдашње Југославиjе, jедини jош живи сведок атентата у Марсељу на краља Александра Првог Карађорђевића .

– Било нас шесторо браће и двиjе сестре – казивао jе недавно овом репортеру Андриjа Биговић. – Отац ми Мило умриjе 1918. кад jе мени било само седам година. А маjка ми Мара, на коjу сам се изгледа вргао дуговjек, готово 55 година у немаштини и сиротињи подизала толику сирочад… Мука нагна човjека да се и зубима хвата за небо. Мени ниjе било ни петнаес’ кад сам почео да шверцуjем дуван и варакам се са жандарима.. – сећао се и дана када су га регрутовали: – Обукло ме 1932. у Кумбору. Чуj jа из каменитих Цуца па у морнарицу! Никад до тада мора ниjесам ни видио! А пливао сам ти брате као и свака ћускиjа. Свеjедно, jа брзо научих богоми и да пливам и све ми крену од руке…

Златне руке

Једног дана 1952. Андриjа се из Цуца запутио у завеjани Никшић да тамо потражи место под сунцем. Вредан, маjстор златних руку и од сто заната, брзо се снашао и ускоро преселио породицу. „Ниjесам бог зна шта зарадио, то мало пензиjе примам ево више од 40 година, а наjбоља jе, кажу, пензиjа коjа се дуго троши“, говорио jе крепки старац, до смрти скроман и оран за шалу.

– У jесен 1933. укрцах се на нови разарач „Дубровник“. Отпловили смо тада прво у Румуниjу гдjе jе у то вриjеме у тазбини боравио краљ Александар са краљицом Мариjом. На наш брод се укрцао у луци Констанца и ту jе започела његова велика миротворна мисиjа. Посебно памтим величанствени дочек у Цариграду и топлину са коjом jе дочекан у Грчкоj. Краљ jе одлучио да и у државну посjету Францускоj, у октобру 1934. путуjе на нашем разарачу.
– Чекали смо га у Зеленици. На „Дубровнику“ jе у том тренутку било 220 морнара и официра. Било jе велико невриjеме и огромни таласи високи и по десет метара су љуљали моћну лађу, дугу 114 метара. Упркос невремену краљ jе изгледао расположен и на брод се попео приjе свих осталих из пратње. Ниjе хтио да одгађа пут и само ниjе дозволио да са њим путуjе и краљица већ jе њу упутио возом у Француску. План jе био да се сретну у Лиону. Ни jедно ни друго, међутим, ниjесу ни слутили да ће њихов растанак у Зеленици бити растанак заувиjек…

Породица

Андриjа се оженио 1939. са Госпавом, родом од Рогановића, са коjим има лепи пород – седморо деце – синове Бранка, Миливоjа, Николу, Славка и Новицу и ћерке Милицу и Милку. Сви су здрави и живи и од њих jе до сада дочекао петнаесторо унучади и троjе праунучади. Његовоj сахрани 4. априла ове године присуствовало jе више од хиљаду Никшићана.

– Величанствен дочек jе био приређен нашем суверену у марсељскоj луци. Ми морнари тада ниjесмо знали да jе jугословенска обавjештаjна служба сазнали за подмукли план ликвидациjе краља и упозорила га да ни по коjу циjену не силази с брода. Краљ jе знао шта му се спрема у Марсељу, али ниjе хтио да остане на броду нити jе допустио да га прати наша посада… Ниjе, чини ми се, прошло ни пола сата а на броду jе проструjала виjест: „Погинуо краљ, погодила га три метка…’

Брод jе већ сутрадан са спуштеним заставама на jарболима кренуо натраг у отаџбину носећи у недрима мртвог краља ослободиоца и уjединитеља. „Боже какви су то били тужни дочеци и испраћаjи дуж циjелог пута од Марсеља до Сплита“, сећао се Биговић. „Ипак, дочек у Сплиту остао ми jе вjечно урезан: мислим да ту ниjе остало живе душе да ниjе дошла у пристаниште, а сви у црнини и сузама…“
Била jе то последња пловидба Андриjе Биговића. Управо тих дана њему jе истекао воjни рок и он се потом у Котору искрцао и скинуо морнарску униформу. Од тада се никад више ниjе попео на брод. Целог живота се држао оне народне мудрости: „Фали море, а држи се копна…“

Аутор: Будо Симоновић

 

 

 

Извор: srpskadijaspora

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: