Временом смо добили још тека тако да смо имали за сваки предмет по једну. Имао сам и једну сваштару коју сам носио сваки дан. Добивали смо и неке торбе, материјала као од целте. Имале су упрте, али не и преклоп па су биле отворене. Учили смо марљиво, већина за трпезаријским столом, а неки у спаваоници. Нисмо сметали једни другима. Сваки дан је долазио нетко од професора кога смо могли питати за нејасне ствари. Они су нам пуно помагали. Некад су, ако их нисмо добро схватили, понављали цијеле лекције. Сви они су нам били као старији другови па смо их вољели. Послије једног ручка, саопштена нам је тужна вијест да је у Суботици умро Мирко. Тамо ће бити и сахрањен. Наста тајац. Сви смо плакали и жалили га на свој начин. Једнима је био вршњак из истог села, са некима је ишао у исти разред, некима је био родбина… Са мном се прехладио оне ноћи у вагону пред Печухом.
< Дошле су мама и Јованка Садржај Пробијен је Сремски фронт >