Умро је Милан Басташић

У петак, 7. октобра 2016. у Београду је умро Милан Басташић. Посљедњи испраћај биће на Новом гробљу у Београду, у сриједу 12. октобра у 15 часова.

Рођен је у Грубишном Пољу 30. јануара 1931. године у породици Луке и Евице (р. Ђукић), као треће дијете. Отац му је био солунски добровољац. Тадашњу четворогодишњу основну школу је завршио у Грубишном Пољу.
Крајем априла 1941. године хрватске усташе му хапсе оца и осамнаестогодишњег брата Стеву и потом их убијају у Јадовну на Велебиту. Послије масовног масакра српског народа на Билогори и у Грубишном Пољу концем септембра и почетком октобра 1942, Милана су са мушкарцима усташе отјерале у Јасеновац, а мајку и сестру Јованку у Сисак. Игром случаја се спашавају из логора.

Крајем рата, по ослобођењу Грубишног Поља, пошао је у гимназију, а малу матуру положио у Дарувару 1947. године. Санитетску официрску школу завршио је у Љубљани 1950. и распоређен на дужност у Госпић, гдје је положио велику матуру 1953. године. Послије премјештаја у Загреб, уписао се на Медицински факултет у Загребу и 1961. године промовисан за доктора медицине. Општом медицином у војсци бави се до 1964. године када добија специјализацију Епидемиологије коју заједно са Јавним здравством успјешно завршава у Загребу, а полаже у Београду.
Докторску дисертацију одбранио је на Загребачком свеучилишту 1982. године. Учествовао је у четири објављена научна рада, водио један научно-истраживачки пројекат и објавио више од четрдесет стручних и јавно-здравствених саопштења и публикација. За вријеме епидемије вариоле на Косову и Метохији 1972. године, руководио је сузбијањем те болести у општинама Клина и Исток.
Од 1972. до 1975. Био је савјетник у републичком Секретаријату народне одбране СРХ. У војној хијерархији напредовао је до чина пуковника у који је унапријеђен 1975. године. На посљедњу дужност у ЈНА – Управник Завода за превентивномедицинску заштиту загребачке армијске области – постављен је 1980. године. Савез комуниста напустио је 1986. године, а пензионисан је 1987. године у 56. години живота.

Деведесетих година се опредјељује за опстанак СФРЈ, а послије сецесије Словеније и Хрватске јасно и јавно брани интересе, општељудска и национална права српског народа Билогоре. Спашавајући живот, Хрватску је напустио 15. августа 1991. године, да би се ускоро вратио на Бучје као добровољац за рад у војној болници војске РСК. По завршетку грађанског рата у Хрватској живи у Београду, први је предсједник Завичајног удружења „Билогора“ основаног 2008. са сједиштем у Београду, када уз низ интервјуа и текстова објављује и капитално дјело „БИЛОГОРА И ГРУБИШНО ПОЉЕ 1941–1991.“

Био је један од оснивача удружења грађана “Јадовно 1941.”
Са Милановим одласком на губитку нису само најрођенији, већ и сви ми са којима је био близак и сви други за које је Милан и својим ријечима и самим својим постојањем био истовремено и сјећање и споменик и опомена, па и савјест нашег билогорског и српског рода.

Посљедњи испраћај биће на Новом гробљу у Београду, у сриједу 12. октобра у 15 часова.

Слава му!

Ранко Раделић

Завичајно удружење „Билогора“

Везане вијести:

Душан Басташић: Бесједа на очевом испраћају

Милан је био истовремено и сјећање и споменик и опомена

Као значајно дело остаје Миланова вредна књига Билогора и Грубишно Поље 1941–1991.