fbpx
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Подијелите вијест:

Као значајно дело остаје Миланова вредна књига Билогора и Грубишно Поље 1941–1991.

dscn7905У Београду се 07. октобра 2016. упокојио Милан Басташић. На његовом посљедњем испраћају, говорио је и Проф. др Вељко Ђурић Мишина, Миланов пријатељ и вд директора Музеја жртава геноцида у Београду.

Драги пријатељи, браћо и сестре

Данас је дан када се опраштамо од покојника, када требамо да се подсетимо најважнијих чињеница из његова живота, поменемо његове заслуге. Зато молим мало пажње како бих могао да кажем неколико таквих реченица и тако испуним део аманета који је оставио иза себе.

Милан Басташић рођен је 1931. године у Грубишном Пољу, у крају који је својевремено у аустријским картама био уписан као Мала Влашка то јест Мала Србија.

Отац Лука био је солунски добровољац војске Краљевине Србије. То су му комшије запамтиле и осветиле се после проглашења Независне Државе Хрватске априла 1941. године. Тада је, наиме, ухапшен са једним од тројице синова, потом одведен заједно са бројним Србима ка Велебиту и тамо заједно пострадали у некој од јама Јадовна. Трећи Лукин син – Милан – одведен је октобра 1942. године у концентрациони логор Јасеновац али је био ослобођен после два месеца.

Милан је после гимназије завршио Санитетску официрску школу, загребачки Медицински факултет завршио 1961. и 1982. одбранио докторат. Своју оданост и преданост струци исказао је и радом у Југословенској народној армији, у којој је стигао до чина пуковника.

Објавио је педесетак научних радова, учествовао је у више научно-истраживачких пројеката, оставио дубоке трагове у хуманитарној организацији Црвени крст.

У време Републике Српске Крајине 1991–1995. био је лекар-добровољац.

О свом тамновању у Јасеновцу сведочио је у неколико телевизијских емисија.

У зрелим годинама Милан је део своје патње превенствено за оцем и братом пренео на свога сина Душана. А он је временом на видело изнео бројне чињенице о српском страдању на још увек неистраженим стратиштима Велебита и тамо, заједно са пријатељима, поставио хришћанско знамење.

Милан је, у међувремену у жељи да и сам разјасни бројне запретене чињенице о страдању српског народа првенствено од комшија, истраживао и записивао оно што је сматрао да треба да се кад-тад сазна. Тако је доказао да је из Грубишног Поља страдало више од 3.000 његових житеља, међу којима 318 деце старости до 14 година, да се већини од њих никада није пронашао гроб. Зна се, именом и презименом, да је њих 86 окончало своје животе у Јасеновцу.

О њиховим страдањима писао је Никола Николић, лекар по професији и сам јасеновачки заточеник. Описао је страхоте које су превазилазиле границе нормалног људског ума. Можда је у тим сведочењима и Милан нашао разлог почетка свог бављења истраживањем и писањем.

Милан је нешто својих сазнања о завичајној националној трагедији објавио. Као значајно дело остаће вредна књига Билогора и Грубишно Поље 1941–1991.

Сећање на прошлост, крваву или велику, свеједно, мора да се гаји и преда генерацијама које долазе, то јест синовима наших синова. На тај начин доказаћемо да смо достојни својих предака без обзира на то где живимо.

Та књига је својеврстан споменик, књига о порушеним селима и побиjеним људима. Она је сведочанство о оном шта се дешавало у Независној Држави Хрватској. Она је, изнад свега, документ о страдању jедног народа и злочинима припадника другог народа.

Књига, иако лични став аутора о догађаjима коjе jе преживео, обилуjе и вредним документима, као и сведочењима људи коjи су такође преживели стравичне догађаjе, како од 1941. до 1945, тако и од 1991. до 1995. године.

Милана је до краја живота болела трагедија српског народа. Уосталом, он је као школовани лекар од својих пацијената слушао о разним врстама болова и знао је да разлучи телесни од духовног бола. Фалсификовање баш те трагедије болело га је па се посветио разобличавању лажи које су долазиле из средина у којима је непосредно пред рат 1941. године сав тај злочин био и планиран.

dscn7901

Остале су забележене неколике таквих његових реченица:

„Зашто се jавности безобзирно, тенденциозно и без и мало обзира, а камоли пиjетета према жртвама, у разним формама у Хрватскоj, континуирано, систематски и без и мало критичности, намећу произвољности. Благо речено, лаже се без срама…

„Жртве су убиjане масовно, непрекидно, нису биле достоjне ни да им име запишу. Тако се ни до данас не зна нити броj усмрћених, нити њихова имена. Исти jе случаj са комплексом логора Јадовно, претечом Јасеновца и иним масовним стратиштима. И сад слиjеди незапамћена и беспримjерна дрскост. Потомци генерациjе Хрвата коjи су то учинили  Србима, Јевреjима, Ромима, па и хрватским антифашистима, траже од потомака жртава да им даjу тачан броj и попис жртава, или иначе не признаjу дјело својих предака! Да човjеку мозак стане.“

На питање упућено Хрватима: Зашто су нам то учинили? и Милан је знао њихов одговор: Зато јер сте Срби!

Од нестанка Независне Државе Хрватске готово сви Срби били су приморани да прихвате комунистички диктат о братству и јединству а то значи и заборав о страдању од комшија. Та политика довела је до понављања 1941. године, после изласка Хрватске из Југославије и проглашења независности и признања које јој је подарила савремена Немачка, наследница оне која је формирала Независну Државу Хрватску. И тада су 1991. године започели готово идентични злочини: потомци некадашњих злочинаца били су нови злочиници а потомци некадашњих страдалника нови страдалници!

Српски народ је одговорио како је могао: прогласио је своју самосталност под именом Република Српска Крајина.

Милан је, иако пензионер, отишао у родни крај и ставио се на располагање, да помогне колико може знајући добро да зло може да се понови још једном и у још крвавијем облику.

Западна Славонија је нестала маја 1995. године и данас је то остатак остатака. Оно што је тамо преостало, нестаје полако због биологије.

Сећање на прошлост, крваву или велику, свеједно, мора да се гаји и преда генерацијама које долазе, то јест синовима наших синова. На тај начин доказаћемо да смо достојни својих предака без обзира на то где живимо.

Милан је, мада по осећању и по хуманој природи посла којим се бавио готово пет деценија, и поред великих радости доживљених за то време видећи да његова помоћ има благодатне резултате, на крају живота осетио малу горчину од оних који су о њему требали да брину. И то је лако превазишао и са осмехом и радошћу, које је својствено истинским праведницима, одлучио да крене ка душама својих предака.

Милан је оставио својим најмилијим обавезу како да организују сахрану и наложио јединици да остатке положи у земљу у родном месту, у гробници његових предака.

Нама остаје обавеза да га понекад споменемо по делима његовим и молимо Господа да његову душу прими међу праведнике.

Збогом пријатељу!

Везане вијести:

Милан је био истовремено и сјећање и споменик и опомена

Душан Басташић: Бесједа на очевом испраћају

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: