Kao značajno delo ostaje Milanova vredna knjiga Bilogora i Grubišno Polje 1941–1991.

Datum objave: subota, 15 oktobra, 2016
Veličina slova: A- A+

dscn7905U Beogradu se 07. oktobra 2016. upokojio Milan Bastašić. Na njegovom posljednjem ispraćaju, govorio je i Prof. dr Veljko Đurić Mišina, Milanov prijatelj i vd direktora Muzeja žrtava genocida u Beogradu.

Dragi prijatelji, braćo i sestre

Danas je dan kada se opraštamo od pokojnika, kada trebamo da se podsetimo najvažnijih činjenica iz njegova života, pomenemo njegove zasluge. Zato molim malo pažnje kako bih mogao da kažem nekoliko takvih rečenica i tako ispunim deo amaneta koji je ostavio iza sebe.

Milan Bastašić rođen je 1931. godine u Grubišnom Polju, u kraju koji je svojevremeno u austrijskim kartama bio upisan kao Mala Vlaška to jest Mala Srbija.

Otac Luka bio je solunski dobrovoljac vojske Kraljevine Srbije. To su mu komšije zapamtile i osvetile se posle proglašenja Nezavisne Države Hrvatske aprila 1941. godine. Tada je, naime, uhapšen sa jednim od trojice sinova, potom odveden zajedno sa brojnim Srbima ka Velebitu i tamo zajedno postradali u nekoj od jama Jadovna. Treći Lukin sin – Milan – odveden je oktobra 1942. godine u koncentracioni logor Jasenovac ali je bio oslobođen posle dva meseca.

Milan je posle gimnazije završio Sanitetsku oficirsku školu, zagrebački Medicinski fakultet završio 1961. i 1982. odbranio doktorat. Svoju odanost i predanost struci iskazao je i radom u Jugoslovenskoj narodnoj armiji, u kojoj je stigao do čina pukovnika.

Objavio je pedesetak naučnih radova, učestvovao je u više naučno-istraživačkih projekata, ostavio duboke tragove u humanitarnoj organizaciji Crveni krst.

U vreme Republike Srpske Krajine 1991–1995. bio je lekar-dobrovoljac.

O svom tamnovanju u Jasenovcu svedočio je u nekoliko televizijskih emisija.

U zrelim godinama Milan je deo svoje patnje prevenstveno za ocem i bratom preneo na svoga sina Dušana. A on je vremenom na videlo izneo brojne činjenice o srpskom stradanju na još uvek neistraženim stratištima Velebita i tamo, zajedno sa prijateljima, postavio hrišćansko znamenje.

Milan je, u međuvremenu u želji da i sam razjasni brojne zapretene činjenice o stradanju srpskog naroda prvenstveno od komšija, istraživao i zapisivao ono što je smatrao da treba da se kad-tad sazna. Tako je dokazao da je iz Grubišnog Polja stradalo više od 3.000 njegovih žitelja, među kojima 318 dece starosti do 14 godina, da se većini od njih nikada nije pronašao grob. Zna se, imenom i prezimenom, da je njih 86 okončalo svoje živote u Jasenovcu.

O njihovim stradanjima pisao je Nikola Nikolić, lekar po profesiji i sam jasenovački zatočenik. Opisao je strahote koje su prevazilazile granice normalnog ljudskog uma. Možda je u tim svedočenjima i Milan našao razlog početka svog bavljenja istraživanjem i pisanjem.

Milan je nešto svojih saznanja o zavičajnoj nacionalnoj tragediji objavio. Kao značajno delo ostaće vredna knjiga Bilogora i Grubišno Polje 1941–1991.

Sećanje na prošlost, krvavu ili veliku, svejedno, mora da se gaji i preda generacijama koje dolaze, to jest sinovima naših sinova. Na taj način dokazaćemo da smo dostojni svojih predaka bez obzira na to gde živimo.

Ta knjiga je svojevrstan spomenik, knjiga o porušenim selima i pobijenim ljudima. Ona je svedočanstvo o onom šta se dešavalo u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Ona je, iznad svega, dokument o stradanju jednog naroda i zločinima pripadnika drugog naroda.

Knjiga, iako lični stav autora o događajima koje je preživeo, obiluje i vrednim dokumentima, kao i svedočenjima ljudi koji su takođe preživeli stravične događaje, kako od 1941. do 1945, tako i od 1991. do 1995. godine.

Milana je do kraja života bolela tragedija srpskog naroda. Uostalom, on je kao školovani lekar od svojih pacijenata slušao o raznim vrstama bolova i znao je da razluči telesni od duhovnog bola. Falsifikovanje baš te tragedije bolelo ga je pa se posvetio razobličavanju laži koje su dolazile iz sredina u kojima je neposredno pred rat 1941. godine sav taj zločin bio i planiran.

dscn7901

Ostale su zabeležene nekolike takvih njegovih rečenica:

„Zašto se javnosti bezobzirno, tendenciozno i bez i malo obzira, a kamoli pijeteta prema žrtvama, u raznim formama u Hrvatskoj, kontinuirano, sistematski i bez i malo kritičnosti, nameću proizvoljnosti. Blago rečeno, laže se bez srama…

„Žrtve su ubijane masovno, neprekidno, nisu bile dostojne ni da im ime zapišu. Tako se ni do danas ne zna niti broj usmrćenih, niti njihova imena. Isti je slučaj sa kompleksom logora Jadovno, pretečom Jasenovca i inim masovnim stratištima. I sad slijedi nezapamćena i besprimjerna drskost. Potomci generacije Hrvata koji su to učinili  Srbima, Jevrejima, Romima, pa i hrvatskim antifašistima, traže od potomaka žrtava da im daju tačan broj i popis žrtava, ili inače ne priznaju djelo svojih predaka! Da čovjeku mozak stane.“

Na pitanje upućeno Hrvatima: Zašto su nam to učinili? i Milan je znao njihov odgovor: Zato jer ste Srbi!

Od nestanka Nezavisne Države Hrvatske gotovo svi Srbi bili su primorani da prihvate komunistički diktat o bratstvu i jedinstvu a to znači i zaborav o stradanju od komšija. Ta politika dovela je do ponavljanja 1941. godine, posle izlaska Hrvatske iz Jugoslavije i proglašenja nezavisnosti i priznanja koje joj je podarila savremena Nemačka, naslednica one koja je formirala Nezavisnu Državu Hrvatsku. I tada su 1991. godine započeli gotovo identični zločini: potomci nekadašnjih zločinaca bili su novi zločinici a potomci nekadašnjih stradalnika novi stradalnici!

Srpski narod je odgovorio kako je mogao: proglasio je svoju samostalnost pod imenom Republika Srpska Krajina.

Milan je, iako penzioner, otišao u rodni kraj i stavio se na raspolaganje, da pomogne koliko može znajući dobro da zlo može da se ponovi još jednom i u još krvavijem obliku.

Zapadna Slavonija je nestala maja 1995. godine i danas je to ostatak ostataka. Ono što je tamo preostalo, nestaje polako zbog biologije.

Sećanje na prošlost, krvavu ili veliku, svejedno, mora da se gaji i preda generacijama koje dolaze, to jest sinovima naših sinova. Na taj način dokazaćemo da smo dostojni svojih predaka bez obzira na to gde živimo.

Milan je, mada po osećanju i po humanoj prirodi posla kojim se bavio gotovo pet decenija, i pored velikih radosti doživljenih za to vreme videći da njegova pomoć ima blagodatne rezultate, na kraju života osetio malu gorčinu od onih koji su o njemu trebali da brinu. I to je lako prevazišao i sa osmehom i radošću, koje je svojstveno istinskim pravednicima, odlučio da krene ka dušama svojih predaka.

Milan je ostavio svojim najmilijim obavezu kako da organizuju sahranu i naložio jedinici da ostatke položi u zemlju u rodnom mestu, u grobnici njegovih predaka.

Nama ostaje obaveza da ga ponekad spomenemo po delima njegovim i molimo Gospoda da njegovu dušu primi među pravednike.

Zbogom prijatelju!

Vezane vijesti:

Milan je bio istovremeno i sjećanje i spomenik i opomena

Dušan Bastašić: Besjeda na očevom ispraćaju


Tagovi:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top