Umetnici na braniku Otadžbine

Vreme kada je umetnost bila ljubav, a umetnici bili nosioci srpske slobodarske misli…

Odluka Bečkog dvora da pod svoje okrilje i formalno stavi Bosnu i Hercegovinu, izazvala je oštre reakcije Evrope. Razume se, najžešći otpor se javio u srpskoj prestonici, gde su održane velike demonstracije sa zahtevom da srpska Vlada momentalno objavi rat Austrougarskoj. Takvom stavu javnosti nesumnjivo je doprinela i podrška princa Đorđa Karađorđevića, koji se okupljenom narodu obratio sa balkona svoje kuće u Krunskoj ulici. Tada još uvek naslednik srpskog prestola je poručio:

Osećam se ponosnim što sam vojnik i što ću biti dobrovoljački vođa naroda, koji hoće da mre za svoju naciju i njenu čast. Neka živi ko hoće da mre! Neka mre ko hoće da živi!

Narodno nezadovoljstvo nastavlja da se manifestuje na ulicama i centralnom zboru (12. oktobar 1908), gde se pred oduševljenom masom nalaze pisci, slikari, pesnici, glumci…

Među prvima je ustao Jovan Dučić, Trebinjac:

Danas se traži reč nas sviju, reč kojom ćemo izjaviti da smo spremni pre izginuti, da smo spremni pre odreći se samih sebe, svojih života i svojih imanja, svoje slobode i svoje države, pre nego što dozvolimo (…) da nam grabljivica susetka dalje čupa deo po deo mesa s našeg raskomadanog tela.

Oduševljenje okupljenih građana izaziva govor jedne žene, slikarke Nadežde Petrović. Masa je ovacijama pozdravila njene reči:

    Sestre i braćo, 1878. godine Evropa je Berlinskim ugovorom zabila nož u srce Srpstva u dvema najlepšim pokrajinama, Bosni i Hercegovini. Umesto da je još onda ostavila narodu pravo na slobodno opredeljenje, ona ga je bacila u novo ropstvo… Skinula mu okove s nogu, da bi mu lakše stavila lance oko vrata! Trideset godina, Bosna i Hercegovina su poprište eksploatacije Austrougarske… Od danas, sestre, naša je dužnost da prekinemo svaku trgovinsku vezu, da ih za njihovu nečovečnost i nepoštovanje udarimo po kosi, koja je njima mnogo važnija od srca i duše. Objavimo bojkot austrougarsko-nemačkoj trgovini!

Ovakav izliv rodoljubivog naboja podstiče oduševljene građane da pristupe organizaciji Narodna odbrana, koju pokreću Dučić i Branislav Nušić. Ona tada prikuplja dobrovoljce, naoružava i šalje na Drinu, pošto crno-žuti sused grupiše svoje trupe na granici.

U vremenu velike krize i iskušenja umetnici su prvi stali na branik otadžbine. Za njih dileme nije bilo. Na političarima je bilo da donesu dalekosežne odluke. Jedna struja, predvođena Nikolom Pašićem, smatrala je da je rat neizbežan, jer Srbija mora stati u odbranu svog naroda i svojih interesa, posebno kada je međunarodno pravo prekršeno.

Sa druge strane, ministar inostranih dela Milovan Milovanović je razmišljao trezvenije. Reč je o čoveku koji je doktorirao pravo na univerzitetu Sorbona, šarmeru poznatom među evropskim plemkinjama i veštom diplomati u rangu Ilije Garašanina i Jovana Ristića. Čitavu karijeru je posvetio rešavanju turskog pitanja na Balkanu.

Od Stepe Stepanovića je dobio porazne podatke o vojnim mogućnostima i ratnim šansama Srbije. Oružija i municije je bilo dovoljno za samo 40.000 vojnika. Srbija nije mogla da izdrži više od petnaest dana rata. U tim uslovima, a bez mogućnosti vojne podrške Rusije, ostajao je samo jedan put: diplomatija i traženje podrške od saveznika, prvenstveno Rusije.

Dok su je javnost tražila rat, pominjući Kosovo i prihvatajući čak i cenu sigurnog poraza, Milovanović je čvrsto odlučio da Srbija ne sme da se sama sukobi s Austrijom. Ostala je zabeležena njegova legendarna rečenica:

Samoubistvo nije dokaz energije i snage, već bolesti i klonulosti.

U govoru pred Narodnom skupštinom oprezni Milovanović izrekao je ono što je osećala Srbija:

Anektujući Bosnu i Hercegovinu, odbijajući Srbiju daleko od mora, sprečavajući naše ujedinjenje s Crnom Gorom, Austrougarska nameće Srbiji i srpskom narodu, u bližoj ili daljoj budućnosti, borbu na život i smrt.

Ali, nije bilo vreme za rat, a bes nakupljen tokom kriznih dana 1908. u mnogome je doprineo pobedama šest godina kasnije. U danima kada je srpsko društvo aneksiju Bosne i Hercegovine doživelo kao nacionalnu tragediju, umetnici su prvi podigli glas i budili patriotizam u saugrađanima. Politika je potom donela mudru odluku, i, iako je tada izgledalo da za Bosnu i Hercegovinu ima malo nade, deceniju kasnije ona je bila deo iste države sa Srbijom. Neka nam to bude putokaz i za ove današnje, teške dane.

Na kraju, nije moguće zaobići suštinsko pitanje: ima li danas onih umetnika koji će radi svog naroda i njegove slobode biti spremni da se odreknu blagodeti svojih karijera, i skupocena odela zameniti radnim ili možda uniformom?

Izvor: SRPSKI AKADEMSKI KRUG

Vezane vijesti:

Obezglavljeno dostojanstvo

Danijel Simić: TAMO DALEKO I TAKO BLIZU

Razglednica iz Japana