Ујак и ујна дошли су по Ранку Бобић

Ранка одлази од нас. По њу су дошли ујак и ујна са запрежним колима и коњима. Нешто су нам довезли у врећама – ваљда брашна, кукуруза, граха (сјећам се да се мама захваљивала). Њихови коњи су јели сијено привезани уз кола, а они су са нама ручали. Ја сам сједио на столцу, на мјесту мога оца. Ранкин ујак био је насупрот мени, а Ранка, Јованка и ујна на клупици. Мама је служила. Прије ручка сам сједио код прозора па кад је постављен ручак, мама рече да сједнем на клупицу, а да код прозора сједне Ранкина ујна. Она је то одбила. Загрлила је Ранку и рекла: „Ја ћу крај моје Ранке”. „Ту је увијек сједио његов тата”, дода моја мама, показујући на мене. И данас се сјећам како сам се тада некако посебно осјећао. Ту сам увијек сједио, док год ту кућу, коју су подигли моји родитељи 1926. године, нисмо срушили 1978. године. Ручак се завршио. Они се спремају за одлазак. Захваљују се Богу што је лијепо вријеме па се путује без проблема. Одлази и Ранка. Ујна јој носи некакав завежљај – цуло, како смо то ми звали, а Ранка носи некакав велики цекер који је пун и прекривен њезином вестом. Кум Милан, Ранкин ујак, напојио је коње, ставио им оглавине и почео да их преже под кола. Сви се међусобно изљубисмо, кум први сједе у кола и држи коње, Ранка сједе у средину плетеног сица који је прекривен ћилимом, а њена ујна сједе лијево од ње. Кренуше. Ранка и ујна плачу, плачу мама и Јованка, ваљда и ја, не сјећам се. Ранка маше, нас троје изашли до плота, машемо и ми. Мама затвара колска врата. Вратисмо се у кућу. Мама пере суђе. Сједили смо и јели колаче, ваљда је била недјеља. Ускоро мама рече: „Некако ми је празно без Ранке”. „Они су већ дошли негдје до Барне”, рече Јованка.

Повремено чујемо да се враћају дјеца отета од мајки у Сиску. Дошло их је неколико из доњег краја Грубишног Поља. Наводно их је довео неки жељезничар Волф из Пољана, па га сви хвале, говорећи како је добар човјек. Дошли су лијепи, сунчани дани. Мама понешто копа и сади у врту. Долазила је тета Анка Трегнерова, комшиница преко пута. Донијела је некаквог сјемена за садњу. Добар дио дана проводим у башти. Понекад стојим уз плот, поздрављам се са пролазницима. Често навраћају Словенци Поникварови, госпођа Анка и господин Станко. Они су 1941. године дотјерани из Словеније, из Трбовља. Она је учитељица, а он професор. Имају троје дјеце, два сина и кћерку. Кћерка се звала Нушка, за нас чудно име. Носили су млијеко од Трегнерових па би готово редовито навраћали предвечер прије дојења крава. Разговарало се о логору, о свему што је снашло и Србе и Словенце, иако су Словенци католици. Мене су доста испитивали и са мамом то препричавали.

Од њих смо сазнали да је онај дјед, Словенац који је у јесен 1941. године са својом баком био додијељен нама, убијен негдје у Ператовици. Кажу да је то испричала бака која је остала жива. Не сјећам се гдје рекоше да је послије живјела. Још је била једна породица Словенаца који су се презивали Клинц. Становали су код Вашека, у вароши, а навраћали су код Голштајнових (Готтстеин), наших комшија преко пута. Господин Клинц је био професор. Дотјерани су исто 1941. године негдје од Марибора.

Словенци су мање страдали него Срби Козарчани, који су дотјерани у љето 1942. године. Код Голштајнових је опет један дјечак са Козаре. Он је негдје преживио, па су га ови узели к себи пошто је Милан Адамовић, дјечак који је раније становао код њих, отјеран у Јасеновац. Овај се исто звао Милан. Не сјећам се његовог презимена. Код Лојзе Рингла такођер има један дјечак Козарчанин. Име му је Васо, а зову га Ваја.

Једне ноћи пробудила нас је страшна лупа на наша кућна врата. У смртном страху поскакали смо из кревета. Чује се велика галама. У кухињу упадоше усташе, завирују у све ћошкове, ја стојим и дрхтим, мама се нешто објашњава са другим усташама. Претресли су собу, собицу и таван. Одоше, вичу: „Спавајте”! Мама је некако затворила врата – више притворила, него затворила. Каже да су оба крила полупана, даске у доњем дијелу крила су потргане, избијене. Срећа је да соба и кухиња имају посебна врата па смо заштићени од хладног ноћног зрака. Ујутру сазнајемо да су полупана врата и на осталим српским кућама – код куме Милке и Тине, код Анђе Маљковића, Цвијете и Живка Поповића, те код Драгане и Јуле Амиџића. Кума Милка каже да нам је то опет честитка за Ђурђевдан, као 1941. године.

< Вријеме стрепње и радости                                                Садржај                                                    Нијемци и гестаповци >