Ударили подмукло кад је било највише народа

Десеторо невиних људи погинуло је 30. маја 1999. када је НАТО ракетирао мост код Варварина. Троје мртвих у првом, седморо у другом налету на дан Свете Тројице

ЗВАЛИ су се: Сања Миленковић (16), Милан Савић (24), Војкан Станковић (31), Зоран Маринковић (33), Ратобор Симоновић (38), Ружица Симоновић (55), Миливоје Ћирић (66), Стојан Ристић (56), Тола Апостоловић (74) и Драгослав Терзић (68).

Неко је кренуо пут порте Цркве Успења Пресвете Богородице: славила се Света Тројица, свечан дан за Варварин. Неко, опет, до пијаце, јер је недеља пијачни дан у вароши. Сви страдали недалеко од богомоље 30. маја 1999. године у НАТО бомбардовању моста на Великој Морави.

– Наша Сања је била најмлађа жртва на мосту, погинула је са непуних 16 година – сведочи, за „Новости“, Сањин отац Зоран Миленковић. – Била је сјајна и награђивана ученица Математичке гимназије, живела је у Београду. Када је почело бомбардовање, довели смо је у Доњи Катун, да бисмо је заштитили док се не оконча агресија.

Тог дана је отишла са другарицама у шетњу, биле су на обреду у цркви, а онда баш у 13 сати кренуле кући преко моста. Биле су на средини у тренутку првог ракетирања. Ипак, преживеле су све три први удар, па и моја Сања. Неки тренутак касније, када су људи већ кренули да притрчавају, поново су гађали мост. Тако рањена пребачена је до крушевачке болнице, али није било наде.

Са Миленковићима је заједно у болу Живадинка Јовановић. Изгубила је сина, Милана Савића, само осам година старијег од Сање.

– Враћала сам се са пијаце тог ужасног дана када сам чула како је пукла прва бомба – прича Живадинка. – Нисам видела мог Милана да трчи према мосту. Увек је био добар. Појурио је да помогне коме треба. Онда су убили и њега.

И Зоран Маринковић (33),отац двогодишње девојчице из села Варварин, имао је чисто и пожртвовано срце. Мајку Миланку срео је у граду непосредно пре погибије. Нису слутили да ће то бити њихов задњи загрљај. Следећа вест коју је Миланка чула је да су њеном сину бомбе откинуле леву страну тела.

– По киши, снегу, леду, највећем сунцу и запари, ја упртим своје ствари и кренем на гробље, код сина, и то ће бити тако док сам жива – каже нам Миланка Маринковић, која је годину дана пре сина, после краће болести, остала и без супруга Томислава.

Бројни сведоци НАТО злочина код Велике Мораве годинама већ сведоче о ранама које не зацељују. Присећају се да су стакла на прозорима цркве попуцала од силине детонације. Под кровом сада има јединствену фреску „Варварински мученици“, која приказује 10 жртава злочина, као 10 добрих анђела чувара Темнића. Међу њима је прота Миливоје Ћирић (66).

– Свуда сам тражила оца, од цркве до Дома здравља и назад, код моста, видела сам и да се нашим аутом превозе рањени људи – присећа се за „Новости“ Верица Ћирић, ћерка несебичног хероја у мантији. – Знала сам да је у капели, као што сам знала да немају снаге да ми кажу шта се десило. Кад сам га угледала, лежао је међу другим телима, као да је код куће, као да је жив…

У првом ракетирању страдали су мајка и син, Ружица и Ратобор Симоновић. Били су у возилу, већ мртви, потонули су у реку. Сваке годишњице Ружичин брат долази у Варварин на тужан скуп сећања. Сведочи да је тело његовог братанца извучено из воде тек петог дана након погибије. Неутешне су остале породице Апостола Апостоловића, Стојана Ристића, Драгослава Терзића.

– Војкан је био диван човек, срећно ожењен, отац мале девојчице, коју неретко нисам ни имао снаге да погледам када ми је друг страдао – сведочи за „Новости“ Горан Ћеличанин, пријатељ Војкана Станковића (31).

Сенфт (70). Судбину НАТО бомбардовања делила је са српским народом, смело носећи на реверу беџ са ознаком „мета“.
– То је касније био назив моје књиге са публикованим сведочанствима из Варварина, причама породица страдалих и преживелих и сведочанство о судском процесу који је поведен пред међународним судовима – испричала нам је Габријела Сенфт. – Обилазила сам унесрећене, отворили су ми срце. Ја сам своје њима зато поклонила заувек.

Захваљујући Габријелиној књизи, свет је добрим делом чуо за злочин: у првом нападу погинуле су три особе, а у другом још седам. Повређено је 30 људи, међу којима 17 – теже. Процењује се да је у време ваздушног напада само код цркве било више од 1.000 људи. Дан је био ведар и тешко да пилоти нису могли да запазе окупљени народ. Близу моста, убијених и рањених људи, није било војних циљева, већ само пијаца, црква и куће. Данас на свакој од њих – црни барјак.

ВЕНАЦ У РЕЦИ

Варварин је током целе недеље бројним манифестацијама, изложбама, промоцијама дела, турнирима обележавао 20. годишњицу страдања. Данас је у осам сати литургија у Цркви Успења Пресвете Богородице, а помен је у подне, код споменика жртавама. Ђак генерације, по традицији, венац баца у реку која се 30. маја 1999.године једва назирала од тела и дима.

– На месту старог моста никао је нови мост и људи као и тада пролазе, али свако ко прође, враћа сећање на оно што се догодило – предочава за „Новости“ Виолета Чолаковић, заменик председника општине. – Те слике се не бришу, иако године неумитно пролазе.

СУД ОДБАЦИО

Годинама је трајала судска битка коју су немачки адвокати водили у име жртава и преживелих од 2001. године. Уставни суд Немачке донео је одлуку о одбацивању тужбе Варваринаца за надокнаду штете. Група грађана није могла да кривично тужи државу због бомбардовања, па је изабран једини могући начин, опет, довољан да свет чује истину. Основни суд у Бону, Виши суд у Келну, Савезни суд Карлсруе и на крају, Уставни суд Немачке, чију су одлуку чекали још од 2006, нису разумели ту патњу.

ПРЕЖИВЕЛИ РАНЕ НОСЕ ЗАУВЕК

Предраг Милошевић је у цркву свратио да запали свећу, али је тешко рањен када је кренуо до моста: разнет кук, део ноге, средње ухо, уништена оба слушна живца, пострадала кичма.

– Летео сам 10 метара, лечио се преко годину дана, инвалид сам 60 посто, шест центиметара ми је краћа нога – набраја Мирослав Дакић, инвалид од трагедије. – Нико се од нас није опоравио од свега и мислим да никад неће.

Аутор: С. БАБОВИЋ

Извоир: ВЕЧЕРЊЕ  НОВОСТИ