Ubili malog Marka u očevom naručju

Novi Pazar danas obeležava dve decenije od dana kada je NATO ubio 11 ljudi. Bomba „Milosrdnog anđela“ bačena na stambenu zgradu

Bio je 31. maj 1999. godine, lep prolećni dan. Centralna novopazarska Ulica Stefana Nemanje bila je puna ljudi, naročito dece, jer se u ovoj „žili kucavici“ nalazi i najveća novopazarska osnovna škola „Bratstvo“. Odjednom, iz pravca Kosova i planine Rogozne, začuli su se avioni, a odmah potom i strašna eksplozija…

Razorni NATO projektil, kažu težak više od pola tone, bačen je na nedužni i goloruki narod. Direktno su pogođeni ulaz u stambeno-poslovnu zgradu kombinata „Raška“, prodavnica „VM komerca“ i mesara porodice „Pantović“. U jednom trenu 11 Novopazaraca bukvalno je spaljeno i raskomadano, a još 20 ih je teže i lakše povrđeno. Neki od njih su i danas invalidi…

– Bio sam u pogođenoj prodavnici „VM komerca“. Strahoviti potisak kroz izlog me je izbacio na ulicu, a ostao sam živ samo zahvaljujući sreći, jer sam se u trenutku eksplozije nalazio iza jednog stuba. Sve je gorelo i mirisalo na smrt. Video sam oblak prašine i dimno-vatrenu pečurku i čuo jauke poznanika i prijatelja. Nažalost, za Raca Vranića, Dragana Simovića, dvogodišnjeg Marka Simića i njegovog oca Vladana, koji su takođe bili u istoj prodavnici, nije bilo spasa.

Mladić Đorđe Pantović nastradao je u svojoj mesari, a neki su poginuli ili su ranjeni na ulici. Nikada neću zaboraviti te potresne slike – priča Novopazarac Mićo Janković, koji se i danas pita zašto je NATO gađao narod na ulici i ubijao nedužne ljude i decu.

– Moj brat Vladan je sa dvogodišnjim sinom Markom svratio u prodavnicu našeg strica Veselina Vesa Simića, da nešto uzme i da se skloni dok avioni ne prođu. Tu su, nažalost, i nastradali. Mali Marko ubijen je u očevom naručju, našli smo ih zagrljene.

Bio je prelepo dete. Danas bi imao 22 godine i verovatno bi studirao i pripremao se za poziv lekara, pravnika ili inženjera. Uz malu Milicu Rakić, on je najmlađa žrtva NATO. Kako vreme prolazi, sve nam je teže, a rane i dalje bole – priča Dejan Simić, brat pokojnog Vladana i stric malog Marka Simića.

– Moja supruga Dragica bila je novinarka u TV Jedinstvo. Sudbina je htela da nastrada samo pedesetak metara od radnog mesta. Krenula je ranije kući, a kada su naišli avioni, sklonila se u ulaz direkto pogođene zgrade. Identifikovali smo je po džemperu i svesci sa receptima za kolače koju je nosila u torbi, sve ostalo bilo je ugljenisano…

Morao sam da napustim posao da bih brinuo o ćerkama Nataši i Dragani i sinu Nikoli, koji se i danas, kao odrasli ljudi, često zapitaju zašto im je NATO ubio majku. U blizini nije bilo ni vojske ni vojnih ciljeva. Ni sam ne znam šta su hteli da postignu zlikovci… Strašan zločin su počinili. Praštati moramo, ali zaboraviti ne smemo – priča Rodoljub Biorac, iz naselja Kozarevo.

Teškom mukom porodice poginulih izborile su se da se na mestu pogibije njihovih najmilijih podigne skromni spomenik. Bilo je i onih koji su pokušavali da to spreče. Svakog 31. maja, oko pola dva posle podne, u vreme kada se dogodio zločin, pored spomenika se okupljaju rodbina, prijatelji, predstavnici grada, vojske i drugi, da zapale sveće, polože vence, puste pokoju suzu i odaju poštu nastradalima. Tako će biti i danas, kada Novi Pazar obeležava dve decenije od pogibije 11 svojih sugrađana.

DA SE NE ZABORAVI

Na spomeniku su ispisana imena 11 poginulih: Marka i Vladana Simića, Dragana Simovića, Dejana Miloševića, Marka Roglića, Raca Vranića, Dragice Biorac, Zvezdana Jajića, Đorđa Pantovića, Goluba Ratkovića i Miodraga Nikića. Bilo je inicijativa da se na istom mestu podigne veći spomenik i da jedno obdanište u Novom Pazaru nosi ime Marka Simića, ali je sve ostalo na inicijativama. Novopazarski advokat Dragan Novović pokušao je da pred nemačkim sudom tuži NATO, ali je njegova tužba odbijena.

Autor: M. NIĆIFOROVIĆ

Izvor: VEČERNjE NOVOSTI