Београд – Миланка Вукашин из Дрниша, жена из збега спаса према Србиjи, пут кроз пакао од свог дома до прогнаничког центра у Крњачи, сублимира у – шест речи: “Убиjте ме, да се не сећам”.
„Кажу, пао Книн, народе или полази, или ћеш на прагу дочекати смрт. Тако смо кренули. Мислили смо, само коjи дан, па се враћамо своjим кућама. Нико, зато, ништа ниjе понео са собом. Осим живота. А он jе, успут, за многе био завршен.“
Миланка Вукашин враћа сећање на акциjу хрватске воjске, названу “Олуjа”, 4. августа 1995. године.
Јутро, у дану после пада Книна, ова жена jе преломила. Са двоjе унучади придружуjе се збегу. Инстинкт jу jе водио да сачува само живот деце. “Бољи jе живот, какав год био. Моj ниjе битан, али jесте за ову неjач.”
„Зет, jош у Цивилноj заштити, ћерка у паници, деца вриште. Народ отуд куља. Не знам како, нашли смо се у некаквом камиону. Колико jе било људи? Било jе толико да се дисати ниjе могло. Видим, возимо успут и два бурета нафте. А све размишљам, шта ако нас погоде.“
„Испред, и иза, непрегледне колоне људи. Народ вуку запреге. Старци тераjу своjа стада, а jаучу за кућама. За иконама. ‘Не jаучи народе, вратићемо се’, говорим у себи.“
А самоj себи не веруjем. Више не веруjем. Гледам унучиће и питам се коме су они и за шта криви да мораjу са огњишта прадедова да беже.
Гледам кћерку, она од мене тражи одговор. Зашто нисмо бар понели нешто за децу. Кажем: “Нисмо имали времена, jер су минути били између живота и смрти.”
„Колоне иду… иду… Пут закрчен. Пролазе и воjни камиони, пуни народа. Хладњаче, трактори, под наjлонима. Све крцато старцима и децом. Изгубљени погледи, црне мараме. Видим jедан крст у приколици. Старица Живка Малишевић ниjе успела да сахрани сина.“
„У Српцу, наша воjска нас зауставља. Деца гладна. Сад ће да поделе по неколико векни хлеба на сваку приколицу у колони. А онда jе настао пакао. Одозго су стигле бомбе. Легла сам преко деце, после сам видела крв. Свуда около. Заjаукала сам, а мислила сам да никада гласа нећу пустити. Нисам jаукала због овог ужаса, већ и за мртве коjе сам видела у Книну. И, између коjих смо пролазили.“
„Сати, као године. А колона иде, куда? Не знам… У Мартин Броду поново нас дочекуjу бомбе. После, и на Петровачкоj цести, као у оноj Ћопићевоj поеми, кад девоjчица вапиjе за своjим животом и детињством. Питам се, jе ли ово поново 1941. И одговарам, у том тренутку: збогом моj Дрнишу. Далмациjо, никад више. И, заиста, никад више. Данас вам то кажем, jер сам у то уверена. Не бих желела да се вратим. Посебно не после овог славља у Загребу.“
„Мени jе повратак немогућ. Неко ми jе узео кућу и не враћа jе. Нити jе плаћа. Али то ниjе ништа, спрам моjе комшинице Мире Пожар, коjоj jе неко убио оца на огњишту. Ко? Ко jе убио оне људе у Книну, између чиjих тела смо бежали, путем спаса.“
„Слави Хрватска слободу своjих генерала. Ми гледамо. Ми гледамо преносе “уживо”. Питам се: “Ко jе нас протерао? Ко нам jе запалио куће. Ко нам не да да се вратимо? Јесмо ли сами себе у огањ бацали? Нисмо! Ко jе, онда? Ја одговор имам: они коjи су данас ослобођени. То jе та со на нашу живу рану. Поново пробуђену.“
Извор: ВАСЕЉЕНСКА
Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 19. новембар 2012. године.
Везане вијести:
Операција Олуја | Хронологија: 138 500 против 31 000 | Јадовно …
„Олуја“ као средство којим је решено српско питање у Хрватској …