Ubijeni tipograf „Politike” rehabilitovan posle 71 godine

Datum objave: subota, 21 maja, 2016
Veličina slova: A- A+

Stanoje Tošić je 1944. Pogubljen bez suđenja i pokopan u nekoj od masovnih grobnica

Legitimacija lista „Politika” Foto lična arhiva
Legitimacija lista „Politika” Foto lična arhiva

Dragica Dimić, rođena Tošić, na svet je došla mesec dana posle okupacije Kraljevine Jugoslavije. Ćerka Stanoja Tošića, novinara

Dragica Dimić Foto Zoran Anastasijević
Dragica Dimić
Foto Zoran Anastasijević

i tipogra a predratne „Politike“, kraj rata dočekala je bez oca. Stanoja su pripadnici Prve proleterske brigade odveli sa radnog mesta 1. novembra 1944, a zatim streljali i grob mu se ni danas ne zna. Zbog svega toga, Dragičin život bio je pun muka, kao ćerke narodnog neprijatelja, ali je uspela da postane diplomirani inženjer, a potom i magistar elektrotehnike. Najveći teret sa njenih pleća pao je punu 71 godinu kasnije, kada je Stanoja Tošića 7. decembra 2015. rehabilitovao Viši sud u Beogradu.

Pogubljen je bez suđenja, bez prava na odbranu, po kratkom postupku. Doživeo je sudbinu hiljada ljudi koji su na sličan način likvidirani posle oslobođenja. Od države sam tek posle dve godine dobila jedan papir, uverenje nove narodne vlasti, da je moj otac odveden i da se njegova dalja sudbina ne znapriča Dragica Dimić za „Politiku“.

Njena majka Milica mesecima je odlazila u sedište Ozne u Takovskoj ulici, raspitujući se o sudbini muža, ali jedini odgovor koji je dobijala bile su pretnje da bi i sama mogla da bude uhapšena ako i dalje bude dolazila.

Očeva najveća „krivica“ bila je u tome što je, u trenutku dok su borbe za oslobođenje još trajale, odbio nalog partizana koji su upali u štampariju, da uništi tipografske mašine. Ponosna sam što se jedna od tih mašina na kojima je otac radio i koje je svojim telom i životom sačuvao i danas nalazi u holu „Politike“, kao istorijski eksponat jedne burne epohe –kaže Dragica.

Stanoje Tošić za tipografskom mašinom koja se i danas Kao eksponat nalazi u holu „Politike” Foto lična arhiva
Stanoje Tošić za tipografskom mašinom
koja se i danas Kao eksponat
nalazi u holu „Politike”
Foto lična arhiva

Stanoje Tošić je tokom rata radio u listovima „Obnova“ i „Novo vreme“, što mu je uzeto kao otežavajuća okolnost. On nije bio rukovodilac, već tipograf u štampariji. Nije hteo da pristane na uništenje skupocenih mašina, znajući da će, ako ništa drugo, i novim vlastima biti potrebna štampa, objašnjava Dragica.

Mašine su, za razliku od Stanojevog života, ipak sačuvane. Već sama ta činjenica ukazivala je da je ubistvo „Politikinog“ novinara i tipografa bilo velika i tragična greška. O tome je moglo da posvedoče i nekoliko Jevreja koji su preživeli zahvaljujući Stanoju Tošiću. Dragica se seća i imena nekih od njih, kao što su Degi Karlo i Eva Kraus, koja je igrala ulogu Dragičine dadilje.

Otac je skrivao Jevreje i u porodičnoj grobnici na tašmajdanskom groblju, mesecima im je nosio vodu i hranu. Uspeo je da im sačuva živote. Njih četvoro spasenih, dali su izjavu u upravi grada posle oslobođenja, o tome kako je otac rizikovao život za njih, ali je tata tada već bio streljan. Međutim, njihova izjava je po svemu sudeći bila glavni razlog što nova vlast nije zaplenila našu imovinu, niti nam je nekog uselila u kuću, što je bila uobičajena praksa prema takozvanim narodnim neprijateljima.

Dragica Dimić sumnja i na još jednu „otežavajuću okolnost“ u slučaju svog oca. To je njena majka Milica, koja je rođena kao Marija Mationi iz mešovitog nemačko­italijanskog braka, a srpsko ime je uzela pre udaje za Stanoja, kada je primila pravoslavnu veru. Da li je neko od komšija možda „bacio oko“ na njihovu kuću, pitanje je na koji Dragica nikad neće dobiti pouzdan odgovor. Ipak, sumnja ostaje.

Majka i ja smo se posle očeve smrti često skrivale na tavanu ili u tumbasu ispod kuće. Razbijali su nam prozore, ulazili u kuću, odnosili stvari. Mama je strahovala za naše živote. Pritisak je malo splasnuo kada se doselila baka Marija, majčina majka. Baka je umela sa ljudima, ona je bila travar i medicinska sestra, pa je lečila komšije i time uspela da ublaži njihovu ostrašćenost prema ženi i ćerki takozvanog narodnog neprijatelja.

U pravnu borbu za rehabilitaciju oca Dragica je krenula početkom 2011. godine. Pretresla je porodičnu dokumentaciju, gde je pronašla obilje svedočanstava o ocu. Obilazila je biblioteke i arhive, upoznavala se sa relevantnim dokumentima tog vremena.

Dokazala sam da je otac nevino pogubljen i da je njegovo telo, zajedno sa ostalim ubijenim bez suđenja i pravde, završilo u jednoj od jama za masovno sahranjivanje. U porodičnoj grobnici na Novom groblju postavila sam očevu sliku i palim i za njega sveću svaki put. Mnogo me boli što ne znam gde počiva. Njegovo ime je čak izbrisano i sa spiskova zaposlenih u „Politici“. Srećom, sačuvala sam njegove radne knjižice, a sud je doneo odluku da je stradao kao žrtva progona i nasilja i da mu je oduzeto pravo na život. Tako je otklonjena nepravda sa kojom sam živela čitav svoj vek, ali pre svega prema tati, kao i prema njegovom ocu Petku, koji je poginuo na Solunskom frontu i posthumno odlikovan Karađorđevom zvezdom. Otadžbina se rehabilitacijom bar malo odužila Petku i Stanoju.

Bojan Bilbija

Izvor: POLITIKA, subota 21 maj 2016., str. 8

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top