Други тузлански корпус, jедан од наjвећих корпуса Армиjе БиХ, коjу су контролисале муслиманске власти, у своjоj монографиjи међу наjвеће побjеде уброjао jе уништавање на стотине српских села, као и убиство неколико хиљада српских цивила – истиче директор београдског Центра за истраживање злочина над Србима Миливоjе Иванишевић.
Он у „Есеjу о муслиманским воjним победама током рата 1992-1995“ године, у коjи jе СРНА имала увид, анализира и оцjењуjе да са стратешке тачке та мjеста нису имала никакав значаj, да се радило о малим српским селима и засеоцима, у коjима су на свиреп начин углавном убиjани српски цивили, стариjи људи, жене и дjеца.
Иванишевић анализира податке из „Монографиjе Другог корпуса Армиjе БиХ“, у коjоj су на око 500 страница доста прецизно евидентирани сви значаjниjи документи, догађаjи и „побjеде“ тог корпуса од формирања до краjа рата, као и напади на српска села у десет општина – Братунац, Брчко, Градачац, Бановићи, Власеница, Калесиjа, Кладањ, Зворник, Сребреница и Тузла.
Оваj српски историчар оцjењуjе да jе Армиjа БиХ била ангажована у „ослобађању“ искључиво небрањених села и заселака српског становништва, држављана БиХ, и вишевjековних катастарских власника посjеда на коjима су живjели и њихови далеки преци.
Иванишевић наводи да угљенисана тиjела страдалих мjештана, убиства на свиреп начин хладним оружjем или спаљивањем нису била риjеткост у походима jединица Тузланског корпуса.
Захваљуjући „толиким успjесима“ овог корпуса, иронично примjећуjе Иванишевић, ослобођено jе или уништено, према подацима из Монографиjе, више стотина српских села, насеља, заселака, а убиjено jе 3 585, како се наводи, „агресорских воjника“.
„Како jе могуће, изузев кад jе реч о посебном стратешком интересу, назвати значаjним успехом или значаjном победом осваjање села од свега неколико стотина становника, кад jе у питању не само релативно мало насеље, већ и насеље у коме жене и деца чине скоро две трећине мештана“, пита Иванишевић.
У неке од своjих „великих победа“ Тузлански корпус убраjа напад на ЈНА у „Тузланскоj колони“, гдjе су убиjена 84 лица, углавном држављана БиХ, као и нападе на 12 српских села – Кравице, Ратковићи, Дубница, Жељева, Брежани, Кљештани, Буковац, Церик, Аврамовина, Растошница, Јелачићи, Пелемиши.
У нападима од маjа 1992. до 1994. године, према Иванишевићевим подацима, у „Тузланскоj колони“ и 12 мањих села убиjена су, именом и презименом, 434 углавном српска цивила свих узраста – жене, дjеце, старци.
У своjу „велику победу“ Тузлански корпус уброjао jе и сурово убиство 75 Срба у селу Кравица, на Божић, jануара 1993. године, док броj рањених и протjераних никада ниjе могао бити евидентиран, а прикупљање и сахрана покоjника траjали су мjесецима.
Муслиманску воjску, jединице 8. оперативне групе, потом 28. дивизиjе, са сjедиштем у Сребреници, у саставу Тузланског корпуса, предводио jе Насер Орић, а послиjе „ослободилачких похода“ ових формациjа оваj краj десеткован jе више него у вриjеме Другог свjетског рата и усташких покоља на Србима 1941–1945. године.
Јединице Тузланског корпуса су у нападу на Растошницу, наjвеће српско село у општини Зворник, у септембру 1992. године убиле 74 лица српске националности, међу коjима jе било и доста старих и жена, као и српских избjеглица коjи су се ту склонили.
У нападу на претежно српско село Дубница, општина Калесиjа, 25. маjа 1992. године убиjено jе 38 Срба, од коjих су многи убиjени хладним оружjем, велики броj jе рањен и отjеран у околне, претежно тузланске логоре, а репортер тузланске телевизиjе jе истог дана триjумфално обавиjестио своjе гледаоце: „Дубница ниjе више село у коме се може живjети“.
У општини Сребреница у jуну 1992. годне у нападу на село Брежани убиjено jе 30 Срба, а у овом селу су након напада нађена и угљенисана тиjела неколико жртава из породице Ранкић.
Снаге такозване „Витешке бригаде“ Тузланског корпуса су два пута током 1992. године нападале мало село Церик, у општини Брчко, гдjе су убили 28 Срба, а исте године jе у нападу на сеоце Аврамовина, у општини Градачац убиjено десет српских мjештана.
У нападу на српско село Ратковићи, у општини Сребреница у jуну 1992. године убиjено jе 27 српских цивила, а фотографиjа маjке коjа jе, приликом обдукциjе и сахране у сусjедном братуначком селу Факовићи, држала лобању свог сина кога су убили муслимански воjници, обишла jе свиjет и обjављена jе у многим публикациjама често са веома спорним и неистинитим потписом. Риjеч jе о Добрини Продановић коjа jе држала главу сина Живана.
Године 1994. у нападу на два српска села у општини Кладањ, у jануару и марту, убиjено jе 27 Срба у селу Јелачићи и 17 Срба у селу Пелемиши, а 1992. године у посавском селу Буковац убиjено jе 15 Срба, наjвише у двориштима своjих кућа послиjе повратка са пољоприврених радова.
Преживjели су отjерани у логоре и изложени наjразноврсниjим физичким злостављањима коjе стари и болесни нису могли преживjети.
У jуну 1992. године у нападу на мало српско село Жељева са нешто више од 350 становника, у општини Бановићи, убиjено jе пет српских цивила, а велики броj их jе одведен у злогласни концетрациони логор коjи се налазио у запуштеним подрумским просториjама Жељезничко-транспортне радне организациjе „Бановићи“, имовина им jе похарана, куће разорене и спаљене.
У „велике побjеде“ Тузлански корпус jе уброjао и напад на српско сиромашно брдско село Кљештани са 82 становника, коjе jе нападано два пута и гдjе су убиjена четири лица из породице Кљештани, а у трагању за скривеним Србима учествовали су и муслимански цивили, жене, чак и дjеца.
Иванишевић указуjе на парадокс да jе корпус коjи себе назива побjедничким током рата имао губитке од 7 450 шехида – „мученика за вjеру“, док jе убиjено 3 585 припадника, како jе наведено, „пораженог српског агресора“, односно да jе поражена страна имала дупло мање губитака од „побjедничке“.
Оваj београдски историчар закључуjе да jе у том свом „побjедничком“ походу током читавог рата у БиХ Други корпус познатиjи као Тузлански корпус „ослободио“ од „српског агресора“ jедва 2,5 одсто укупне териториjе БиХ и процjењуjе да би му за „ослобађање“ читаве БиХ тим темпом требало сто година.
Приредила: Весна ШУРБАТ