У Србију стиже Крајина (5)

Пише: Прим. др Драгица Лукић

Параћински санитет одвезао болесника за Сремску Митровицу. Тражим преко полиције да дође зрењанински, са прве наплатне рампе.

Кажу, нема их, отишли су, напустили пункт. Утроњала сам се.  Остајем само са два лекара, једним техничаром и два студента.

Посла пуно. Помажу нам активисти Црвенога крста. Ту су и колега Милан из Риђице, студент и две ученице Медицинске школе из Сомбора. Помажу изнемоглим, преносе их на рукама. Студент висок, а у наручју као повећу лутку носи крхку, малу бакицу.

Треба збринути пет, шест, осам хиљада људи. Кажем унпрофорцу да ће сад санитет, само што није стигао, а знам да неће стићи бар један сат. Радници полиције увек при руци. Сарадња одлична. Ваљда знају и они за јаде.

Стиже санитет. Кажем возачу да треба ићи преко, али да није безбено. Возач је сагласан: како ја одлучим. „Ја могу да одлучим за себе, ви одлучите за себе, па идемо!“ – кажем и додајем: „Размислите!“

Идемо, спроводе нас унпрофорци. Пратимо их. Око нас спачванске шуме. Врућина је. Дуго се возимо, око нас тишина. Ни птице се не чују. Шта ако Хрвати припуцају? Неће. Кажу да је око десет хиљада прогнаних скренуто у спачванске шуме да послуже као живи штит туђмановцима ако би наши напали. Стигли смо.

Болесник лежи на носилима, око стоје људи. Унпрофорац нешто објашњава на енглеском. Не разумем га. У том један Хрват приђе, срдачно се представи, објасни нам на српском да узмемо болесника у кола и да кренемо назад.

Успут ме возач прекорава што сам се поздравила са хрватским полицајцем. Није тачно, то је преводилац само што га нисам загрлила, зна српски. Возач рече да има шаховницу са натписом: полиција. Зар нисте видели? Правдам се да обележје нисам могла видети јер сам му била са десне стране. У ствари, не знам кога сам видела, али сам мислила да је преводилац.

Стижемо на нашу страну. Аплаудирају нам колеге, и прогнаници, и унпрофорац. На лицима олакшање, нарочито на лицу младога колеге који је пред полазак потрчао за мном и шапнуо: „Ако Вам се шта деси, осветићемо Вас!“

Посла пуно. Помажу нам активисти Црвенога крста. Ту су и колега Милан из Риђице, студент и две ученице Медицинске школе из Сомбора. Помажу изнемоглим, преносе их на рукама. Студент висок, а у наручју као повећу лутку носи крхку, малу бакицу.

Сви ужурбано раде. Трактори пролазе. Унпрофорци шлепају трактор коме је отпао точак. Вуку све што се може повући. Пожурујемо изгнанике да се што пре удаље од наплатне рампе, узан је простор па успоравају долазак, а тамо, на три километра од границе, каменују их.

Колона и даље пролази. Иста као на Рачи, само су људи тамнији, старији, више изнемогли, болеснији.

Чича за воланом клону главом. Баш на граничном прелазу. Гурнух га са седишта, или га је бака повукла, већ не знам. Нашла се за воланом и померила трактор на шири простор. Указасмо потом деди помоћ и кад дође себи, нама лакну.

Док се деда опоравља, рече ми да у џепу има папир што су му успут давали. Није га успео прочитати. Даје ми да прочитам.

Влада Републике Хрватске позива све да остану на својим огњиштима, гарантује им скрб. Чича клима главом, хукће. Прича како су их гранатирали, како су их српски младићи бранили. Хтели су, ако треба, да сви изгину да спасу цивиле. Свака им част, рече чича. Гадно смо били опкољени, а они су нас бранили. Баби мојој, прича, жао што краве остадоше везане.

Не знам што да га даље питам. Да га питам како се зове? Па то знам: Прогнаник. Одакле је. Рекао ми је. Да га питам како је било, како му је. Он ћути, ћутим и ја. Али ми ипак причамо.

Најгоре је скапати везан!

Поновом идем у Сремску Рачу. Једно куче иде за трактором, на једној приколици кавез са кокошкама.

Жали се неки чича на табане. Подбио их од пешачења. Дао неком коња у Босни, да се коњ не пати, отпале му потковице.

Брекћу мотори, шкрипе приколице, народ ћути, деца не плачу, не кењкају.

Зову ме хитно у Сремску Митровицу. Немам превоз. Стопирам. Сва возила препуна. Човек седи на дасци тракторске приколице, пуши, погледа упртог некуд у даљину. Питам чичу могу ли поред њега. Затрчим се, поскочим и седох поред чиче. Баш ми је добро да се мало одморим. Питам чичу доакле је. Из Лике, из Велике Попине.

Чича. зар се морало ићи? – питам тек да нешто кажем.
Морало, синко, морало!
Не помера се. Пуши. Пуши се и он. Од зноја.

Не знам што да га даље питам. Да га питам како се зове? Па то знам: Прогнаник. Одакле је. Рекао ми је. Да га питам како је било, како му је. Он ћути, ћутим и ја. Али ми ипак причамо. Он казује ћутке да је оставио  сву своју имовину, сву дедовину и све гробове да би сачувао главу. Сачувао своју, али не и главе породице. Казује да је бранио своје огњиште, није хтео ништа што је туђе, дедовину је бранио и мислио да ће је одбранити.

Неко је, међутим издао. То је казивао. Казивале су његове дубоко уцртане боре, потамнело лице, замишљено чело, поглед упрт дуж колоне, према Лици. А ја му одговарам да знам како му је, да знам да му ни у Србији неће бити лако.

Тешко њему, а тешко и мени.

Морам што пре у град – кажем, оправдавајући моје истурање десног палца не би ли ко стао аутом да ме повезе.

Боље је, љепше и удобније се возити аутом него овако трактором, одобрава чича.
Довикује ми нека жена:

Докторице, `ђе је Дара? Која Дара, питам. Медицинска сестра, рече жена.

Ја сам одавде, не знам Дару – надвикујем буку. Ваљда жени личим на прогананика. И јесам прогнаник. Део душе моје је прогнан.

Стадоше неки Београђани да ме повезу.

Поздравих се са чичом.

Довиђења! – вичем.
Он мени: Уздравље!

Погледа упртог дуж непрегледне колоне која још увијек долази.
Стиже у Србију Крајина!

КРАЈ

Приредио: Никола Кобац

Али не крај колони, већ крај  једној од милион прича коју исприча, а она записа злу судбину народа нашега. Колона и даље иде, и све даље од Хрватске. Многи су се из Колоне на небо преселили, отишли заувијек…

И ја каскам за мојим народом. Пребирем и ослушкујем. Још једно велико хвала докторки која је тих дана не штедећи себе помагала до јуче добрим домаћинима, а задњих 20 година правим несрећницима.

До неба сам јој због тога захвалан.

Никола Кобац

Везане вијести:

У Србију стиже Крајина (1)

У Србију стиже Крајина (2)

У Србију стиже Крајина (3)

У Србију стиже Крајина (4)