У Србију стиже Крајина (3)

Пише: Прим. др Драгица Лукић

Један чича носи сендвич, сасушен у руци, чува га. Питам их да ли му шта треба. Не треба ништа, каже.
Ала ми је питање?!

Дивим се и чудим својим глупим питањима. Шта да радим, не знам боље. Не спавам, ходам сањива, саосећам са понорницом, одох у дубину, у безнађе. Прошло је тачно 86 сати како нисам ока склопила. Немам времена, морам својима да помогнем. Морам сада бити Србија, цео српски народ који их чека сада сам ја. Нема никог од званичника. Само црвенокрсташи, полицајци, здравствени радници и ја дочекујемо колону.
Кажу ми да је човјек са сендвичем био имућан домаћин. Увек је за Божић носио јањца доктору, попу и судији. Имао је свега у кући. Сада, у колони, са пластичном кесом и сувим сендвичем. Кажу: добио га у Бањој Луци од једне медицинске сестре. Поклонила му свој, зато га чува.
Испод приколице леже тројица младића. Један спава, а возач на трактору дрема. Колона се не миче.

Јутрос у свитање, жена, сељанка, иде из Србије преко моста, пругом, иде и нуди свеже млеко, јутрос је рано помузла и скувала, нуди мајчински измученом, напаћеном народу млека, којег млека, крављег. Нуди и жао јој што се захваљују они који узме.

Кажем им: Момци, спасили сте главу, немојте да је сада изгубите. Шта ако крене возач, а заборави да сте испод приколице?
– Неће, зна он за нас, одговарају.
– Уморан је, кренуће? – упорна сам. Заборавиће. Идите у шуму у хлад. Стићи ћете ви њега и пешке. Колона споро иде. На граничном прелазу је контрола, пописују имена, одузимају оружје.
– Приколица нам је у рату спасила главу! – одговара ми дремљиви возач.

Идем даље у сусрет колони.

Пита ме женица да ли имам мало млека за баку.
Одговарам: Имате ли воде и хлеба? Нека умочи хлеб у воду, лакше ће гутати. Пет, шест километара напред је шатор Црвеног крста, добићете млеко. Врућина је, не носим млеко, покварило би се.
Јутрос у свитање, жена, сељанка, иде из Србије преко моста, пругом, иде и нуди свеже млеко, јутрос је рано помузла и скувала, нуди мајчински измученом, напаћеном народу млека, којег млека, крављег. Нуди и жао јој што се захваљују они који узме. Можда би узели за децу да је млеко мајчинско, у мајчину.
Колона крене па стане. Двадесет метара иде, па стане. Може се и пешке пратити.

У ауту жена са тек тромесечним дететом. Предлажем да је са дететом изведем из колоне и пребацим санитетским аутом до прелаза. Када њени стигну биће опет заједно. Она неће. Хоће да буде са својима. Боји се да ће се раздвојити. дајем им цедуљу, да их пропусте, због детета. Нека су заједно.
У другом ауту трудница. Намешта се да у малом простору заузме што бољи, удобнији положај за ноге, тело, бебу. Каже: трудна шест, седам месеци. Дајем и њој цедуљицу, да је хитно пропусте из колоне, из паклене врућине. Трудница захваљује, каже да има болове. Видим по њој да нема. Каже да ће се породити. Нећеш се породити, кажем. Знам, неће, не сме се породити на друму, у колони, ја јој не дам. И ја сам се порађала.
Ма какви порођајни болови, ово што гледам је теже од порођајних болова. Боли јаче, боли читава душа, стеже у грудима.

Србијо, шта си дочекала? Дочекујеш српске младиће, погнуте, скрхане, распојасане, постиђене и понижене. Српски војник разоружан! Где си Лазаре, Милоше, Марко, где си Ђорђе, где си наш Вожде да их видиш, па да пресвиснеш.

Тешко ми је. Трепћем да ми сузе не крену. Не могу ни кренути, нема суза. Очи ми суве, капци гребу. Језик ми се лепи од сувоће.

Активисткиња Црвеног крста дели јабуке. Нуди и мени… Морате и ви јести, каже. У мени стид. Да узмеме јабуку која је намењена прогнаном народу? Јабуком се дарива девојка, даје на дар другу, носи пријатељима, држи у кући. Да идем дуж колоне и да гризем јабуку, да пршти, да се сок цеди а прогнаници да ме гледају? Зашто да једем? А они? И њима су дате. Узимам најмању, жуто зелену, најнеугледнију, ако јабука може бити неугледна. Јабука је увек лепа. Каже народ: леп ко јабука. Ови људи су моје јабуке. Није време за јело. Појела сам је, а можда и она мене, не знам.
Колона је данас краћа. До Балатуна је. Негдје се прекинула.

Санитетским колима враћам се назад. Сада сам и ја у колони. Излазе испред нас, кажу да је у Босанској Рачи рањеник. Ту иза кривине, у кући добрих људи, позвали их да се одморе и окрепе.

У ораховом хладу, око стола, на столицама и клупи, седе жене и мушкарци. Неколико дечака и девојчица нешто причају на трави и бојажљиво гледају у нас. Рањеник у полулежећем положају, са уздигнутом ногом коју придржава рукама, стиска зубе и повремено стење. Медицинска сестра нежно, са пуно разумевања за његове болове превија рану. Убеђујем га да мора у болницу, рана је опасна, можда и гангрена, подколеница је модра, отечена, набрекла, а црвенило и оток се шири према бутини.
– Сачувао си главу, немој да је изгубиш због ноге! – кажем му.
Отац рањеников клима главом у знак сагласности, хоће да помогне сину.
– Иди, лијепо те савјетује докторица – каже отац. Иди у болницу.
Рањеник неће да се одваја од породице. Трпи болове, ћути. Сутра ће каже у болницу, кад мало одмори код ових људи.
Жена забринуто гледа у мужа. Не говори, не меша се. Нека одлучи сам. Али га погледом шаље у болницу, преклиње, не осећајући да јој дете из крила рукицама милује забринуто лице.
– Добро, кажем. Попиј ове лекове и сутра обавезно да се јавиш у мали шатор! (Наша клиника Мејо доста је њих спасила).

Враћам се. Колона и ја у њој. Идемо у Србију. Жао ми је Србије.
Србијо, шта си дочекала? Дочекујеш српске младиће, погнуте, скрхане, распојасане, постиђене и понижене. Српски војник разоружан! Где си Лазаре, Милоше, Марко, где си Ђорђе, где си наш Вожде да их видиш, па да пресвиснеш. Нико од младића неће на приколицу, иду пешке.
Стиже Зоран. Био опкољен на граховском ратишту. Чуо за команду: повлачење на резервне положаје, али се није повлачио док није јављено да је опкољен.
Рањен је. Превијам му рану. Зоран скида вијетнамку, поклања је мени. Не треба му више.
Кажем: требаће ти. Нека, вели, ако затреба, лако ће се снаћи. И ова је заробљена. Гледам је: на левом рукаву амблем јединице Вукови. На декларацији која још стоји: састав – памук и полиестер, произвођач НАТО савез.
Наставиће се..

Приредио: Никола Кобац
……………………………………
Овај прилог представља изворни запис Драгице Лукић из Сремске Митровице. Докторка Лукић је тих првих августовских дана 1995. године провела многе дане са испаћеним народом нашим, народом крајишким, српским.
Објавила га је у скромној књижици који више личи на подсјетник него на једно изузетно вриједно свједочење.
До неба сам јој због тога захвалан.
Нека овај запис послужи за додатно разумијевање наших пријатељских односа. И коначно, нека се пореде колоне данашњих модерних европских избјеглица са српским избјеглицама из Хрватске.
Никола Кобац

Везане вијести:

У Србију стиже Крајина (1)

У Србију стиже Крајина (2)

У Србију стиже Крајина (4)

У Србију стиже Крајина (5)