У Србију стиже Крајина (2)

Пише: Прим. др Драгица Лукић

Желим да имам увид у целу здравствену ситуацију, а полиција нам била дозволила само до моста на Дрини.
Преко кажу, не може.
„Докле здравствена екипа може ићи у дубину?“ – питала сам на том састанку, пре него што сам кренула.
„Докле год можете!“
Мислим у шта сам се увалила? И ја и здравствене екипе!

Сада ме прожима све већи страх. Колега који у мени изазива велику антипатију (после чујем да и друге колеге исто осећају), каже, на питање хуманитараца који желе да нам помогну, да имамо довољно лекова.
Питам, незадовољна за колико времена имамо лекова. За данас одговара колега. Охо, мислим настављам да питам: „Од куд знате колика је колона и колико ће људи затражити помоћ?“

Човеку за трактором дају дестинацију у Јагодину. Он негодује, хоће у Руму, има пријатеља који га очекује. Чули су се телефоном из Бања Луке.

Вичем крештаво, од умора „Лекове дајте само за три до четири дана, до прве дестинације,“ – упућује нам колега савет.
Ух, што ми смета реч дестинација! Као да Крајишници иду на излет, на туристичко путовање! Човек за трактором или на њему, неки и на култиватору, а кажу му: „Имате дестинацију у Јагодини!“

Ко је пројектовао култиватор? Не знам. Није ни важно. Култиватором прелазе људи преко 700 км и то бар двоје на њему. Пројектанта треба наградити, и унапредити, за такво пројектовање. Култиватор, а на њему човек и жена, пршут и балон вина, сви стигли од Книна до Србије.
Србија у скученим границама, али је, ваљда, и она нека Србија.

Сви у колони су из Крајине. Сви су из Книна, Бенковца, Обровца, Петровца, Грахова, Дрвара… са Кордуна, Баније, из Лике и Далмације.

Човеку за трактором дају дестинацију у Јагодину. Он негодује, хоће у Руму, има пријатеља који га очекује. Чули су се телефоном из Бања Луке. Интервенишем и ја да му помогнем. Кажем, то је мој пријатељ, мада га први пут видим. Жао ми га. Докторка, можемо вам услишити молбу: ако одговара Краљево, Јагодина или Чачак. Учиниће, кажу, због мене да човек може да бира. Он, међутим, хоће у Руму. У Руму не може.
Схвата, одредиште је одређено. Нема мењања.
Присетио се: Има сестру од стрица у Чачку. Хоће Чачак. Добија потврду мимо прописа.. Дестинација важи до сутра 12 сати. Човек је задовољан. Могао је да бира од три понуђене дестинације. То може свако. Срећа његова, десила се докторица ту, сажалила се, вероватно мисли он.
Али ја не жалим, већ помажем где могу. Ја сам сада Србија. Моје руке и душа примају тај народ, да им кажу и дочекују. Шта да им кажем, чиме да их дочекам?

Онако као што је Србија дочекивала моје родитеље 1941, који су бежали из Македоније? Да им кажем да у малом шатору могу добити лекарску помоћ и лекове, а у великом шатору, који је удаљен око сто метара од малога, могу добити храну, понешто одеће, храну за бебе, пелене ако их има, жене улошке. (Мислила сам да им не требају улошци, преварила сам се, потребни им више но раније.)

Поново идем.

У сусрет мени: трактори, приколице, мотокултиватори, комбији, камиони, путничка аута. Често се шлепају по двоја, па и троја возила. Иду у загрљај Србији! Она ће их дочекати, као свака мајка, нежношћу и тешкоће олакшати! Разумеће их, све ће их загрлити, мајка је то, Србија је то, прва и потоња отаџбина.
Сви у колони су из Крајине. Сви су из Книна, Бенковца, Обровца, Петровца, Грахова, Дрвара… са Кордуна, Баније, из Лике и Далмације.
Долазе и коњским запрегама. Коњи угланцани, сија им се длака, ситно каскају, копита испуцала, потковице отпале негде успут. И они превалили седам стотина километара, журећи за моторизованим возилима. На уздама им пена, ране на сапима од амова и штранги. +
Коњи ржу! Домаћин их тимари и бодри.
Како ја да бодрим домаћина, питам се. Лако је њему бодрити бесловесне животиње, како да ја бодрим њега, како да му кажем да је добро дошао у Србију, а он је хтео да остане на своме Кордуну?

Потколенице им отечене, модре од седења или пребачених ногу преко страница тракторских приколица, али и онима који стоје на тракторској папучици држећи се за кров кабине, и свим другим у колима, комбију, на запрези, а и Кордунашу који је, јашући на коњићу. стигао до граничног прелаза.

Крајине више нема. Она је у колони.

Има је ипак. Она постоји у мојој свести. Идем у Книн, Крајина према мени из Книна. Зар је могуће да је Книн изгубљен, питам се. Не верујем. Пре четири дана, четвртог августа, када сам купила сандале за стоседамдесет и четири динара и тридесет пара, и док сам успут гледала рачун, неко ми у пролазу рече да је Телевизија Београд објавила да је пао Книн. Не верујем. На рачуну напишем: „Пао Книн“ и ставим рачун на сигурно место док не проверим ову неприхватљиву вест. Још не верујем.

А онда се јавио Зоран, наш книнџа. У Бањој Луци је, казује. Моли мога мужа да му смести жену и дете који су у колони. Овде нема никога свога. Значи, Книн је ипак пао. Зоран није тамо. Неустрашиви книнџа из Бенковца је у Бањој Луци, Ох, Боже, книнџа, познат још из 91 године, са оружјем из сплитске полиције пребјегао у револуцију.
Та он није ни свој ауто поправљао. Говорио је: шта ће му, неће никуда с њим. Бори се за своје огњиште, неће из свог краја. А сада ми предлаже да се жена Зоранова и дете сместе код нас у стан. Сви око мене слушају. Не доводим никог, нећу никог у стан, нема места у двособном. Да, неме места. Нема места у мојој души. Нема места да Книн није српски. Ако они дођу, нема Книна, нема српске душе. А ја нећу да будем без Книна, без душе.
Враћам се у смурак. Колона и даље непрегледна. Људи који нису годинама мрднули са својих њива и из своје куће сада на тракторима и фрезама прелезе стотине километара. Потколенице им отечене, модре од седења или пребачених ногу преко страница тракторских приколица, али и онима који стоје на тракторској папучици држећи се за кров кабине, и свим другим у колима, комбију, на запрези, а и Кордунашу који је, јашући на коњићу. стигао до граничног прелаза.

Вуку, шлепају једни друге. Само да стигну до Србије. У Србији је спас. Тамо одакле долазе убијају, кољу, пале, гранатирају.
Упекло сунце.
Иза мене иду санитетска кола. Коме треба здравствена помоћ? Никоме ништа не треба. Ћуте. Сити су а гладни. Понеког боли глава, други тражи теблету за умирење. Старији око приколице поставили олистало грање, да им прави хлад.

Има ли болесних? – питам и завирујем у возило.
Нема, али има баба!
Од куд ти толике бабе? – чудим се: бројим осам баба и деду.
Покупио их човјек, није имао срца да их остави усташама на немилост. Младиће које је возио оставио успут, снаћи ће се, млади су.
Дајем цедуљицу да их пропусте. Тешко је на врућини путовати.
Једна ми жена рече:
„Ја нисам баба!“
„Буди сада, не могу исправљати!“
Мислим, како ниси, изгледаш као да јеси, у црнини си, смежураног лица. По годинама можда ниси, по изгледу јеси. Живот ти исписан на лицу.
Насмешила се захвално. Ипак ће са пропусницом мало убрзати свој пут у Србију.

Наставиће се..
Приредио: Никола Кобац
……………………………………
Овај прилог представља изворни запис Драгице Лукић из Сремске Митровице. Докторка Лукић је тих првих августовских дана 1995. године провела многе дане са испаћеним народом нашим, народом крајишким, српским.
Објавила га је у скромној књижици који више личи на подсјетник него на једно изузетно вриједно свједочење.
До неба сам јој због тога захвалан.
Нека овај запис послужи за додатно разумијевање наших пријатељских односа. И коначно, нека се пореде колоне данашњих модерних европских избјеглица са српским избјеглицама из Хрватске.
Никола Кобац

Везане вијести:
У Србију стиже Крајина (1)

У Србију стиже Крајина (3)

У Србију стиже Крајина (4)

У Србију стиже Крајина (5)