Ж | Ž

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

У Србији нисам чуо ни реч мржње или беса

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2013/leonid-rasica-patrijarh-irinej.jpg

Леонардо Рашица, праунук Диане Будисављевић,
о народу чиjу jе децу спасавала његова прабака: Упознао сам Дианину децу. Сећаjу се стравичних усташких злочина, из њих понекад излази туга, можда осећаj неправде, али никада огорченост

 

Када размислите о значаjу и величини њеног дела готово jе невероватно да сам чак и jа, њен праунук, за то сазнао тек када сам имао готово 30 година.

Прошло jе више од десет година откако сам први пут чуо за Јасеновац.

Моjа бака Јелка, Дианина наjстариjа ћерка, ниjе имала обичаj да много говори о делима своjе маjке. Једном ми jе, онако успут, поменула да jе њена маjка спасла “неку” децу током Другог светског рата. Био сам тада тинеjџер и мислио сам да jе можда реч о троjе или четворо деце, петоро наjвише.

 

Када jе 2002. године бака доживела мождани удар, морали смо да jе преселимо, и jа сам, сређуjући њене ствари, наишао на исечак из старих новина из Југославиjе, обjављених осамдесетих година, у коjем се говори о Диани Будисављевић, Јасеновцу и хиљадама спасене деце. Толико сам могао да разумем чак иако нисам познавао ниjедан од словенских jезика.

Ступио сам у контакт са групом преживелих логораша из Јасеновца у Сjедињеним Америчким Државама и договорио се са председником и оснивачем удружења Бариjем Литучиjем да му пошаљем чланак. Када су, два месеца касниjе, на свом саjту обjавили превод текста на енглески, био сам запањен оним што сам сазнао. Од тада сам почео да страсно читам све што има везе са догађаjима у Југославиjи током Другог светског рата, као и са оним што се догађало раниjе и што jе могло довести до тако стравичног крвопролића.

 

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2013/djeca-diana-budisavljevic.jpg

 

До тада сам већ био писац и имао две обjављене књиге, па jе била некако природна моjа одлука да jедног дана напишем књигу о своjоj прабаки Диани. Ипак, понекад сам мислио да можда нећу бити способан да напишем такву књигу. Патње жртвава биле су сувише jезиве, злочини застрашуjући, непоjмљиви, готово невероватни чак и за људе коjи су били упознати са холокаустом Јевреjа на териториjама коjе су држали нацисти. Мислио сам да ће бити депресивно, застрашуjуће искуство писати такву књигу.

Поред тога веровао сам да никада нећу имати право да напишем тако нешто, а да пре тога не одем у Европу и разговарам са специjалистима, историчарима, новинарима (што више и различитиjе, то боље; никада нисам превише полагао у jеднострана тумачења) и очигледно нисам могао да напишем књигу, а да не сретнем некога од деце спасене из логора.

 

Али, мислио сам да ће чак и сусрет са “децом” бити депримираjуће искуство. Очекивао сам да ће неки бити љути, неки тужни, већином огорчени.

Коначно сам дошао у Београд у октобру. Моj први сусрет био jе са Остоjом Гускићем, jедним од Дианине “деце”. Примио ме jе у свом дому и причао ми о искуствима српског детета у Другом светском рату. Поред њега и његовог стариjег брата (и можда, веруjе и даље, живог млађег брата) читава његова наjближа породица убиjена jе – маjка, отац и млађа сестра. Никада ниjе сазнао засигурно, али чуо jе после рата да му jе маjка спаљена жива.

Имао jе право да буде љут, тужан и огорчен човек. Међутим, наjупечатљивиjи део Остоjине личности jе његов стални топли осмех. Он jе jедан од оних људи коjи се смеjу очима, jеднако као и устима и, запањуjуће, човек може jош да види трагове тог детета у његовим очима коjе се смеше.

 

Разговарали смо дуже од два сата. Остоjа jе говорио о шокантним искуствима у логорима кроз коjе jе прошао и ван њих, пре и после рата. Ниjе имао много среће са породицом коjа jе обећала да ће се старати о њему када се спасе из Сиска. Побегао jе од њих и потом живео у штали, спавао у малом кревету коjи jе направио за себе од дрвета и сламе, умивао се водом са поjила за краве и jедини приjатељ била му jе мачка коjа jе живела у истоj штали. Не баш срећан живот за дете, али Остоjа, као што сам рекао, ниjе био тужан човек.

Показао ми jе и мноштво фотографиjа Диане, већином са интернета и из новина. Једна од њих, увећана и урамљена, виси изнад улаза у његов стан. “Да бих сваког дана мога да гледам жену коjа ми jе спасла живот”, обjаснио ми jе.

 

Након што сам га чврсто загрлио и напустио његов дом, почео сам да мислим да писање књиге о Диани и “њеноj деци” и не мора да буде депримираjуће искуство. Била jе то охрабруjућа, jедноставна мисао.

Неколико дана касниjе примио сам Орден Српске православне цркве. Били су присутни патриjарх Иринеj, неколико владика и неколицина Дианине “деце”, укључуjуће и две даме коjе сам тада упознао – Јелена Радоjчић и Бригита Кнежевић. Патриjарх Иринеj говорио jе о Диани Будисављевић и њеном делу. Многе су очи засузиле. Један од владика jе заплакао.

Касниjе jе таj веома емотивни тренутак уступио место много опуштениjоj атмосфери. Разговарали смо о Бразилу, ракиjи и сличности са бразилским пићем пинга (прави се од шећерне трске уместо од шљиве) и изненада сам видео да лица патриjарха, владика, “деце” носе исти топли и искрени осмех коjи сам видео раниjе на Остоjином лицу.

Ти људи, схватио сам, не заборављаjу прошлост – нити би требало – али живе у садашњости. Чинило ми се да сам међу стварно посебним људима и осећао сам се почаствовано.

 

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2013/leonid-rasica.jpgНаредних дана дружио сам се са људима из “Новости” (седели смо на вечери шест сати), са владиком Јованом у шармантноj кафани краj Саборне цркве, био сам у Бањалуци где ме jе примила премиjерка Републике Српске. Занимљиво, jедан од младића из премиjеркиног протокола jе унук двоjе Дианине “деце”.

Живео сам у неколико градова у Бразилу. Живео сам у Италиjи. Живео сам у Шпаниjи. Али можда се никада нисам осећао толико као код куће као у Србиjи.

 

Осећао сам се као код куће у Остоjином дому. Осећао сам се као код куће са своjим приjатељима из “Новости”, коjи су ми до краjа боравка постали као део породице.

 

Једна од ствари коjа ме jе заиста изненадила jесте то што на свим овим састанцима и сусретима, формалним и неформалним, званичним и незваничним, никада нисам чуо ниjедну реч мржње или беса. Код људи суочених са заиста застрашуjућом прошлошћу на краjу превладава способност да брзо залече ране, да се брзо опораве. А ту jе и зачуђуjућа топлина српског народа.

 

Можда jе двоглави орао на застави Србиjе заправо двоглави феникс, зато што попут ове митске птице српски народ има способност да се поново роди из пепела, ни слаб ни застрашен, већ васкрсне додатно оснажен.

Нека Бог благослови Србиjу и њен изузетан народ и нека ми дозволи да им се вратим много пута.

 

Леонардо Рашица

Извор: ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ

 

Везане виjести:

Моjа прабака, српски Шиндлер

Диана Будисављевић – Отргнута од заборава

35 година од смрти Диане Будисављевић 

 

 

 

Атлас Покоља

 
 

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Помозите рад удружења Јадовно 1941. уплатом преко PayPal-a:

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: