У присуству премијера животна награда протагонистици књигоцида

Претпрошлог jе тjедна свечано обиљежен Дан Града Корчуле, а на прослави jе – у присутности премиjера Зорана Милановића и министра управе Арсена Баука – међу осталим додиjељена и Награда за животно дjело Алени Фазинић, повjесничарки умjетности.
Уза све jоj притом наброjане заслуге, скромно ћемо на овом мjесту евоцирати jедну коjа jе промакла организатору.

Алена Фазинић, наиме, била jе поткраj деведесетих година 20. стољећа и чланица Градског
виjећа Града Корчуле.У то вриjеме актуална jе била афера уништавања диjела књижне
грађе у корчуланскоj књижници, а за што jе била одговорна в.д. равнатељице Изабел Скокандић. Библиотекарка коjа jе у међувремену пожела славу знатно већу
од данашње корчуланске лауреаткиње, сjећамо се, бацила jе тад у смеће више стотина
књига српских писаца и наслова изданих у српском приjеводу. Случаj jе убрзо доспио
у новине, о њему jе бурно расправљао дио jавности, а интерес jе за њ у одређеном
трену морало показати и корчуланско Градско виjеће.

Из транскрипта засjедања виjећника, коjи смо у то доба имали прилику читати, недвоjбено
се истакнула управо Алена Фазинић, страствено бранећи поступак младе библиотекарске
хигиjеничарке. Нарочито упадљив jе био њезин особни, чак интимни приступ теми, проузрочен
чињеницом да jе та кунстхисторичарка заправо рођена у Краљеву, дакле, у Србиjи.
А судећи према тадашњем њезином наступу, то jе немjерљиво тежак животни удес, нарочито
у контексту jезичке припадности, коjа се обично стjече рођењем и одрастањем.

Алена Фазинић, заслужна грађанка Града Корчуле, изрекла jе утолико боjазан да би
jош нечиjе диjете у слободноj Хрватскоj на прелазу тисућљећа, могло бити изложено
погубном утjецаjу српског jезика, те jе поздравила чин уништавања књига. Чак jе
навела и неколико страшних риjечи из српског, закључуjући да им ваљда нитко више
у Корчули не би желио изложити своjе наjмилиjе: тачка, запета, сулундар, сирће,
зеjтин. Интересантно, од пет риjечи – три турцизма.

Уз њезино награђивање, користећи прилику, с кашњењем биљежимо и прошлогодишње слично
давање признања Вероники Ћелић-Тица из Националне и свеучилишне књижнице у Загребу. Она jе била
овjенчана државном наградом „Иван Филиповић“ за 2010. годину, у подручjу
основног школства, док ми подсjећамо на њезина постигнућа – за исти узраст – из
далеке 1992. године. Тада jе Челић-Тица, заjедно с колегицом jоjРанком Јавор, саставила гласовити „Напутак о поступку према књижничноj
грађи у школским и дjечjим књижницама“.

Укратко, књижнице за мале и велике требало jе, штоно би рекао онодобни министар
финанциjа Борислав Шкегро, „очистити од књига на српском и сличним jезицима“. Притом се, додуше,
нитко ниjе усудио поставити питање о томе коjи jе то jезик наjсличниjи српском.
Али, напутци су дjеловали, итекако, па jе током десетљећа у Хрватскоj уништено око
2,8 милиjуна књига, како се процjењуjе и документима поткрjепљуjе у књизи Анте Лешаjе „Књигоцид“.

АУТОР: Игор Ласић 

Извор: СНВ

Везане виjести:

„Књигоцид – уништавање књига у Хрватскоj 90-их“

УНИШТАВАЊЕ КЊИГА УЗ ПОДРШКУ ХРВАТСКЕ ДРЖАВЕ