U Jasenovcu su tišina, po jedan cvet i sveća sasvim dovoljni

Mnogi se opravdano pitaju dokle će Srbi i ostali narodi potomci žrtava logora Jasenovac služiti kao pokriće za hrvatski antifašizam i na taj način ulepšavati sumornu sliku stvarnosti u zemlji u kojoj je sve prisutnije izrugivanje tom istom antifašizmu, koga se mnogi odriču i čije vrednosti mnogi osporavaju. Ako je Hrvatskoj i njenim vlastima do antifašizma zaista stalo onda ona sama treba da vodi računa o tome da ga ne blati revizionističkom literaturom i ne kompromituje koketiranjem sa otvorenim zagovornicima ustaštva.

Srpska i jevrejska zajednica i antifašisti i ove godine neće ići na službenu vladinu komemoraciju u Jasenovcu. To je samo logičan sled događanja u proteklih nekoliko godina i nakon svega opravdano se postavlja pitanje ima li uopšte ikakvog smisla održavanje ove komemoracije na način na koji je to činjeno do sada. Predsednica će, kako je i najavila, u Jasenovac ponovo ići sama, a premijer Plenković nije uverio predstavnike Jevreja i Srba, pa ni antifašiste da je učinio dovoljan otklon od sveprisutnog istorijskog revizionizma, ustašofilije i govora mržnje započetih u vreme kada je najveću hrvatsku stranku HDZ predvodio Tomislav Karamarko. Tako će vlada već četvrtu godinu zaredom na komemoraciju u Jasenovcu ići sama, a jedina uteha može da joj bude činjenica da će predstavnik Roma Veljko Kajtazi kao i prošle godine biti i na službenoj i na onoj neslužbenoj komemorciji.

Gledano iz vizure Srba u Hrvatskoj i Srba uopšte, kao naroda koji je u ustaškom logoru Jasenovac i Pavelićevoj Nezavisnoj državi Hrvatskoj podneo najveće žrtve, komemoracija na tom mestu odavno je nešto što izaziva pomešana osećanja. Sa jedne strane lepo je videti da na to mesto stradanja hiljada ljudi dolaze predstavnici vlasti, lepo je čuti da neko od njih izrazi žaljenje za žrtvama i osudu zločinaca, da se pokloni senima mrtvih i položi vence, ali poruka koja je na takav način poslana svetskoj javnosti vrlo brzo izgubi smisao jer već nakon mesec dana usledi još jedna komemoracija i to onima među kojima je bio i veliki broj odgovornih upravo za pokolje u Jasenovcu.

Mnogi se opravdano pitaju dokle će Srbi i ostali narodi potomci žrtava logora Jasenovac služiti kao pokriće za hrvatski antifašizam i na taj način ulepšavati sumornu sliku stvarnosti u zemlji u kojoj je sve prisutnije izrugivanje tom istom antifašizmu, koga se mnogi odriču i čije vrednosti mnogi osporavaju. Ako je Hrvatskoj i njenim vlastima do antifašizma zaista stalo onda ona sama treba da vodi računa o tome da ga ne blati revizionističkom literaturom i ne kompromituje koketiranjem sa otvorenim zagovornicima ustaštva.

Ovako ispada da se o antifašističkim tekovinama više brinu svi drugi, a najmanje hrvatska vlast koja se iza tih drugih samo krije, a u Jasenovac, tako bar ispada, ode tek reda radi. Sve to izgleda nekako usiljeno i nevoljko jer se posle komemoracije opet nastavi sve po starom. „Za dom spremni“ malo jeste, malo nije ustaški pozdrav, po crkvama se i dalje drže mise za Pavelića i druge ustaše, a na televizijama dozvoljavaju emisije u kojima budu ugošćeni oni koji raspiruju međunacionalnu mržnju.

Možda je došlo vreme da se razmisli o drugačijem načinu na koji bi se održavalo sećanje na jasenovačke žrtve i da se izabere neki drugi dan na koji bi se obeležilo njihovo stradanje. Srbi imaju datum koji je Srpska pravoslavna crkva unela i u svoj crkveni kalendar. To je 13. septembar odnosno Sabor svetih jasenovačkih novomučenika.

„Naime, u samom Jasenovcu se kao dan novomučenika jasenovačkih obeležavao dan osvećenja obnovljenog hrama Svetog Jovana 1984. godine, što je padalo u prvu nedelju po Uspenju Bogorodičinom, što je obično početkom septembra. Od polovine avgusta je logor počeo da radi, tako da se može reći da se na taj način obeležava i sam početak stradanja koje traje sve do 22. aprila 1945. godine“ – objasnio je još 2010. godine, tada protosinđel, a danas vladika pakračko-slavonski Jovan (Ćulibrk) značaj toga datuma sasvim prikladnog da se tada u Jasenovac sliju reke Srba kako bi na primeren način i bez mnogo pompe odali poštu i setili se svojih ubijenih predaka.

Verujem da za to nije potrebna nikakva posebna organizacija, nikakvi autobusi i organizovani prevozi, samo dobra volja i svest da toga dana svi koji to mogu treba da budu tamo prisutni. Nisu potrebni nikakvi govori, ni posebni programi, vojna muzika i počasna straža. Tamo vojnicima i nije mesto. Dovoljna je samo tišina, jedan cvet ili sveća u ruci i molitva u jasenovačkoj crkvi.

Ništa nas ne sprečava da sami izaberemo svoj dan sećanja, bez kompleksa i podilaženja bilo kome, a na dane kada drugi narodi obeležavaju svoje stradanje u znak solidarnosti neka tamo odu samo naši politički predstavnici i neka tamo isto tako ćute.

Naša kultura sećanja odavno kao da se pretvorila u nadgornjavanje sa vlašću. Kome je to potrebno? Zar naše sećanje zavisi od toga ko će biti pokrovitelj komemoracije i zašto je uopšte potreban neki pokrovitelj? Zar je važno ko će u Jasenovcu šta i koliko reći? Zar je uopšte potrebno trošiti reči kada se sve zna?

Zato i treba izbegavati zamke koje nam postavljaju lažni dušebrižnici i ne upuštati se ni u kakve rasprave sa onima kojima se ionako ništa ne može dokazati i distancirati se od svake politike koja samo produbljava jaz među narodima.

Ovom svetom mestu mučeničkog stradanja treba prići onako kako je to jedino moguće. Bez političkih govorancija. Ljudski, dostojanstveno i u tišini.

Autor: SLAVKO BUBALO

Izvor: SRBI U HR

Vezane vijesti:

Jevrejska zajednica odbila da u Jasenovac ide kao deo državne delegacije