Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Ових се дана у Глини ломе копља око тога како достојно обиљежити покољ Срба извршен у мају и аугусту 1941: ширим програмом у Хрватском дому или скромно као и досад, само парастосом. „Пет од седам странака жели да се одржи само парастос. Сматрају да ће наша иницијатива пореметити односе између Срба и Хрвата“, каже доградоначелник Глине Ђуро Стојић
Између два и три сата ујутро, у ноћи с недјеље на понедјељак 12. маја 1941, двојица су усташа покуцали на врата куће обитељи Вујасиновић у Карловачкој улици у Глини.
– Устао сам из кревета, а они су ме питали колико имам година. Онако будаласт, ништа не слутећи, кажем петнаест, иако сам имао четрнаест и четири мјесеца. Иако је граница за одвођење била 16 година, могли сте надрљати ако су процијенили да сте зрели. Промотрили су ме и казали: „Добро, оставит ћемо те, ако те будемо требали, вратит ћемо се.“ Нису били безобразни и војнички настројени, чак би се могло рећи да су били пристојни. И данас бих препознао тог усташу, било му је између 30 и 35 година. Онда су, наводно на испитивање, одвели мога оца, старог 45 година, двојицу његових трговачких помоћника и бачвара Мартиновића и његова сина, који су становали у истој кући. Дан касније, жене су шапутале да су ноћу чуле пуцње из правца Прекопе, неколико километра удаљене од Глине. Сви су знали што се догодило – присјетио се Бранко, најстарији од четверо дјеце Вујасиновићевих, догађаја од прије седамдесет година, када су усташе након хапшења убили дословце све глинске Србе старије од 16 година.
До данас је поименично утврђена 391 жртва. Једини који се спасио скоком у ријеку Глину био је Никица Самарџија, који је касније пронио истину о том догађају. Непуна три мјесеца касније, нова трагедија: обманути обећањем о пријелазу на католичанство, у православној су цркви побијени Срби из котара Вргинмост, њих око 1.300. Црква је одмах срушена. Кости жртава пренијете су из Глинског Новог Села, гдје су првобитно биле покопане, у заједничку спомен-костурницу уређену на православном гробљу. На мјесту покоља 1969. изграђен је Спомен-дом, који су локалне власти након „Олује“ 1995. преименовале у Хрватски дом Глина.
Презапослени градоначелник Милан Бакшић
За мишљење око обиљежавања обљетнице страдања глинских Срба намјеравали смо питати и градоначелника Милана Бакшића. Иако смо у његову уреду оставили контакте с молбом да нам се јави, нисмо дочекали узвратни позив. Службеници уреда оправдали су га безбројним састанцима и обавезама: благо граду који има градоначелника који ни каву не стигне попити. А можда је и он на трагу каквог рјешења, без уплитања политичког маркетинга…
Духовна вечер
Успавани град накратко се пробудио под зракама прољетнога сунца. Терасе неколико кафића у центру града запосјели су махом млади; испијају кавице, што би друго – овдје је лакше добити на лоту него било какав посао. Живот града и даље тече попут истоимене ријеке, но мало се тога мијења. Мишљења чланова Градског вијећа о томе на који би начин требало обиљежити седамдесет година од страдања глинских Срба јако су различита.
Иако се парастос свим жртвама усташких злочина из 1941. сваке године одржавао код спомен-костурнице, Иницијативни одбор – у којем су представници градског Вијећа српске националне мањине, Српског народног вијећа, СКД „Просвјете“ и Доцументе – жели додатним садржајима екуменизирати сјећање на жртве покоља. Ђуро Стојић, члан Иницијативног одбора, каже да је у плану припрема публикације о догађајима из 1941, која ће бити представљена на обљетницу страдања, 13. маја, у Хрватском дому.
– То би било одмах након парастоса који ће држати владика горњокарловачки Герасим. Идеја је да на комеморацији говоре Предраг Матвејевић и други угледници. Припремили бисмо изложбу фотографија и план града прије 1941, на којем би биле означене куће из којих су усташе одводили људе – каже Стојић.
Архивске фотографије пријератне Глине радо ће за публикацију уступити управо 84-годишњи Бранко Вујасиновић, који одавно живи у Загребу. Десетљећима купује и скупља фотографије роднога града, па је велик дио управо из његове приватне збирке.
– Глински су Срби страдали зато што је тада министар правде НДХ постао глински одвјетник Мирко Пук, а како је Глина била пола-пола, увијек јаке националне страсти тада су се разбуктале. На министрову иницијативу, из Загреба су у Глину послани усташе које је водио неки Ивица Шарић, који је прије тога убио једног угледног трговца, Србина из Карловца. Пук је с усташким здругом пребјегао у Аустрију 1945, али су га Енглези ухватили и предали партизанима, но при транспорту некако си је успио пререзати жиле и искрварио је до смрти – прича Вујасиновић.
Стојић, доградоначелник Глине, каже да би 29. српња, на дан када су усташе почели одводити Србе из Вргинмоста, у Хрватском дому одржали духовну вечер, на којој би судјеловали црквени зборови.
– Идеја је да се на сва догађања религијскога карактера позову и жидовски рабин, и католички свећеник, и муфтија. На јесен бисмо у сурадњи с повјесничаром Драгом Роксандићем и Доцументом одржали стручни знанствени скуп хисторичара о догађајима из 1941. Позвали бисмо амбасадоре, антифашистичку коалицију и представнике других мањина, јер је сврха ових догађања да се покољ не заборави и да се садашњем Хрватском дому врати старо име, Спомен-дом, као и спомен-плоча скинута 1995. Постоји и идеја о парастосу на мјесту покоља пред Спомен-домом – објашњава Стојић.
Побуна бранитеља
Стојић каже како су припремили писмо за јавност, градоначелника и Градско вијеће.
– Наша је намјера одржавати културу сјећања; наводимо да смо свјесни свих трагичних односа Срба и Хрвата на овом подручју, нарочито између 1991. и 1995. те да желимо и да се сјећање на хрватске жртве обиљежи на сличан начин. Но већина, односно пет од седам странака из градске коалицијске власти, жели само да се одржи парастос и ништа више. Сматрају да ће наша иницијатива пореметити односе између Срба и Хрвата, јер се још не зна права истина о Хрватима несталима у Глини за Домовинског рата, као и то да је ово политички маркетинг СДСС-а – каже Стојић.
Шећући Глином, мало тога смо успјели дознати о мишљењу грађана о овој иницијативи. Очекивано слијежу раменима, не знају за ову идеју, а многи су, вјеројатно, и равнодушни према свему. Сусрећемо двојицу чланова ХСЛС-а док на штанду скупљају потписе за петицију којом би се младе ослободило свих пореза и доприноса у првој години запошљавања.
– Свима је свега доста, и усташа, и партизана, и Домовинског рата. Сви су у банани. Ово је социјално подручје, од посебне државне скрби. Велики градови у Хрватској стамбеним су се збрињавањем овдје ријешили тек дијела терета: но кад дођеш овамо, нећеш радити и опет ћеш бити на социјалној скрби. Чак и људи који по природи можда и јесу сретни, не могу бити сретни ако живе крај гомиле несретних људи – сликовито описује један од њих.
Испред једине основне школе бука раздраганих малишана – сат је управо одзвонио. Дознајемо да школу похађа око 650 дјеце. Тражимо Милана Давидовића, равнатеља школе, предсједника локалног ХСЛС-а и градског вијећника. Расположен је за разговор на тему обиљежавања 70. годишњице покоља глинских Срба.
– Нису упитни парастоси у цркви ни комеморације код спомен-костурнице, као ни симпозиј повјесничара и стручњака. Нитко из власти не жели спријечити ова догађања. Што је упитно? Можда се није требало ићи на подизање свега на виши ниво, барем не у овом тренутку. Та духовна вечер, па парастос испред Хрватског дома… врло осјетљиво, то се брзо прочуло по граду. Имали смо дојаве бранитеља који су спремни реагирати. Не можемо никога именовати, али знадемо да би некаквих реакција било – каже Давидовић.
Све у своје вријеме
Подсјећа нас на економску и политичку кризу, на 1.300 незапослених Глињана.
– Гледајте, 1966. године, дакле у социјализму, било је 25 година од тог догађаја. Је ли посебно обиљежен? Није. Није се посебно обиљежила ни педесета годишњица 1991, као ни шездесета десет година касније, када смо вратили међусобно повјерење. Мислим да сада не би био пожељан тренутак за ишта више. Градска је власт увијек била на парастосу у православној цркви и код спомен-костурнице, нитко није имао нити ће имати ишта против тога. Колико сам видио на састанку, ни виђенији глински Срби нису за додатну прославу – тврди Давидовић.
Додаје да нитко до сада, пуних петнаест година, није питао за хрватске жртве у Глини нити се о њима што зна, иако би многи требали знати што им се догодило.
– Трагамо за још 200 Хрвата несталих за вријеме рата. До „Олује“ сви су овдје живјели и сигуран сам да нетко о томе нешто зна. Ту живе њихови рођаци, бранитељи. По мени, седамдесета обљетница и није нека округла обљетница, прије би то била 75. Тко гарантира да су сада сазрели увјети за то? – пита Давидовић. Додаје да особно има жртве с једне и с друге стране и да до краја може бити објективан по овом питању.
– Зашто јавност још не зна за то? Знате зашто? Због реакције, за коју претпостављамо каква би била. Важно је рећи да смо ми на трагу рјешења које ће бити задовољавајуће за обје стране. Нисам рекао да се не слажем с том иницијативом, него да све треба бити у своје вријеме. А један дио процјењује да још није вријеме. Нас чекају генерали у Хаагу, избори, улазак у ЕУ. Сада још и ово, то не иде једно с другим. На свима нама је одговорност – закључује Давидовић.
Пише: Драган Грозданић
Фото: Јовица Дробњак
Извор: СНВ
