У Билогорском партизанском одреду

Кад су нас постројили за ручак, рекоше да смо ми у билогорском партизанском одреду. Поред нас је двадесетак младића из Грубишног. Има их ту још толико које и не познајемо. Послије ручка опет – строј. Распореде нас у три вода и одредише нам командире, партизане. Они ће нам показати гдје ћемо спавати и они ће нас постројавати. „Данас се одморите, а сутра послије доручка почиње борбена обука. Видим да овај има ловачку пушку. Да ли још нетко има оружја“, упита командир вода. Сви шуте, а он вели: „Сад се одмарајте. Ти са пушком дођи ’вамо“. Саопшти ми да са том пушком не могу ићи на обуку и да је најбоље да је предам у Команду батаљона. Показа ми гдје је то и препоручи да је најбоље то учинити одмах. Послушам. У команди сједе два друга и ја кажем због чега сам дошао, велим да ме послао командир вода. „Молим вас да ми је сачувате док ја не завршим обуку“, кажем. „Остави је ту за вратима. Кад дођеш, ту ћеш је наћи“, обећаше. Оставим пушку друговима, поздравим се и одем у мој вод да се одмарам. Моје друго одјељење спават ће на тавану једне напуштене куће. Обука је завршена за пар дана и нама рекоше да улазимо у састав вировитичке бригаде, која се сутра овдје формира. Одмах послије доручка, одем у Команду батаљона, поздравим се и кажем да сам дошао по пушку. „Какву пушку“, пита ме тај друг. „Ону малу ловачку што сам је оставио ту за вратима“, кажем. „Не знам. Нисам ја чуо за ту пушку“, вели он. „Ма, како ниси чуо кад је ту била? Рекли су ми да је ту оставим“, забринуто кажем. „Не знам ја ’ко ти је рек’о. Ја нисам. Виђет’ ћемо кад дођу ти другови“, одговори ми.

„А кад ће доћи“, питам ја. „А шта ја знам. Ваљда ће ноћас доћ’. Иди ти у јединицу па сутра дођи“, рече. Био сам и сутрадан. Прича иста. Тако остадох без моје лијепе пушчице, коју сам волио више него самога себе. То ми је било прво лоше искуство са друговима и неизбрисиво разочарање. Све ми се окренуло, стропоштало се лијепо мишљење. Да, за мене су партизани били нешто маштовито, нешто лијепо и неприкосновено, нешто најбоље што може бити. Кад се спомену партизани, то је нешто изузетно, замисливо и незамисливо најбоље. То је страна правде и непогрешивости. Међутим, у тој светињи, коју су за мене представљали партизани, ја нисам видио човјека, људе. Партизани су били нешто изнад тога. Није могло бити говора о људским слабостима у ономе што сам си представљао партизанима. А онда – т р а с – чин неповјерења и суноврат идеала. Нешто страшно. Па мене другови преварише! Послушао сам командира вода, повјеровао друговима из штаба, а они мени украдоше пушку, преварише ме! Обратим се, онако јадан, командиру, а он једноставно рече: „Ја с тим немам ништа. Ако они не знају гдје је, откуд ја могу да знам“. Тако се мени, поред другова у штабу, згадио и мој командир вода. То је, што је. Ту сам, гдје сам. Не смијем никуда, а не могу ништа. Како се то може догодити у партизанима и како ја сад ту могу да живим, а морам?! Зар више нигдје нема Гојка и Ђорђа, Николе, па и Душана, кога сам мало познавао? Шта је ово иза њихових леђа? Кога су они онакви представљали? Па ваљда није иза њих све овакво као овдје? Наредише постројавање, сваки вод посебно. Онда нас командир поведе мало узбрдо у неки напуштени шљивик и нареди да посједамо у круг. Ускоро ту дође неколико партизана. Носе пушке, по двије на сваком рамену, а неке у нарамку. Данас сви неће добити пушке. Тројица ће имати по једну, а стари другови имат ће своје оружје. У сваком одељењу бит ће три стара друга са њиховим наоружањем и по двије пушке за новајлије. „На маршу се мијењајте у ношењу пушке. Тко носи пушку, код њега је и муниција. Обуку сте завршили, пуцати и гађати знате. Ако будемо нападнути, пуца онај код кога се тога часа затекла пушка. За пар дана сви ће добити пушке“, обећаше нам. Подијелише пушке на тројицу, командир још рече пар ријечи старим борцима па додаде: „Послије ручка одморите, изујте ципеле, осунчајте обојке или чарапе, тко шта има, јер предвечер маршује цијела бригада за Грубишно Поље“. Нисмо баш пуно одмарали, кад поче постројавање. Има ту пуно партизана, а бригада има три батаљона. Испред нашег батаљона на коњу се врти неки официр са чиновима на рукама. На прсима има некакав велики пиштољ који је извађен из своје дрвене футроле, а она му служи као кундак. Тако та цијела комбинација има дужину преко пола метра. Ремен је учвршћен једним крајем на дну тога кундака, а другим при крају цијеви. То лијепо изгледа, а ваљда се и официр тиме хвали. Командир вода нам каже да је то командант нашег батаљона

Послије ручка смо са тавана покупили капуте, торбице, порције – тко је шта имао – и сви смо се извалили на суху, високу траву недалеко од куће гдје смо спавали. Неки разговарају, упознавају се, неки пуше, неки су и заспали. Мало сам одријемао па се одем напити воде из бунара, из канте коју је управо један друг прије мене извадио. Добра, хладна вода ме лијепо окријепи. Некако сам другачији, јачи. Тек сам сјео на некакав фурак од срушене шљиве, а отуда иде командир вода и виче да се припремимо за покрет. Купимо се у хрпу, а он гласно позва командире одјељења и нешто им говори. То су они стари борци који имају своје пушке. Командир вода има енглески шмајсер и двије бомбе. Онда ови стари борци позваше тројицу наших новака који исто имају пушке, па и они поразговараше. Нисмо дуго стајали, кад командир вода викну: „Збор“! Пожурисмо се да заузмемо сваки своје мјесто, како су нас учили. Постројио се цијели батаљон. Читају нешто о маршу кроз Ператовицу за Грубишно Поље, гдје ћемо одмарати. Говоре и о томе кад треба да стигнемо у Грубишно. На крају дође командант на коњу, стаде испред нас и јаким гласом нареди: „Батаљон, за мном“!

< Партизани мобилишу и мене                                            Садржај                                      Спавање у Јагодића штагљу >