У Београду одржана промоција књиге „Редни број смрти“

Ова књига је оптужница за Геноцид! Никад подигнута, прећуткивана и прекривана лажним компромисима. Како другачије да се назову сурова и бестијална убиства деце.

Пише: Ђурђица Драгаш

Првог новембра 2025, у оквиру Београдског сајма књига, промовисана је једна вредна и важна књига. Удружење Јадовно 1941. из Београда и издавачка кућа Прометеј из Новог Сада издали су, на српском, руском и енглеском језику,  фототипско издање специјалног издања листа Борба од 16.2.1988. које је у то време експресно повучено из продаје.

У књизи су објављена имена и презимена 11.219 – оро козарачке деце које су затрле усташе на најмонструозније начине у периоду од 1941. до 1945. године

Књига необичног изгледа и формата и изузетно потресног садржаја промовисана је баш у дану када су бројни издавачи бојкотовали сајам и затворили своје штандове због годишњице пада надстрешнице у Новом Саду.

Издавачи нису могли да утичу на термин који су добили за промоцију па се, што због бојкота, што због чињенице да тема страдања Срба у НДХ обично не привлачи много публике, није очекивао већи број људи у сали Борислав Пекић. 

Показало се, међутим, да није баш тако. Сала је била сасвим  солидно попуњена. Било нас је, иако нас је могло бити и више! Потресени садржајем, посебно аутентичним фотографијама уморене деце, људи су у тишини слушали говорнике, чланове удружења Јадовно 1941. Као да се осећало присуство тих малих душа које нису стигле да се радују животу.

Баш због њих ништа не сме да буде тешко, од њих ништа не би смело да буде важније. Али… народ смо који лако заборавља, опрашта и нема довољно развијену свест о властитом страдању. Нама је вазда нешто прече. Вазда се нешто чека… да прође ова криза, да прођу они избори, да се формира нова Влада, да се стекну услови… и тако даље унедоглед. А време пролази, тешки слојеви заборава одавно су пали на  наша епска страдања. Као да нам се нису ни десила. И док жртва ћути и заборавља, џелат се радује и брише своја злодела. Полако, али сигурно умањије и број жртава и своју кривицу. 

На то што џелат ради, морамо, наравно, да реагујемо јер ако то не чинимо као да му дајемо прећутну сагласност, али ми превасходно морамо да мењамо себе. Свој приступ и однос према сопственом страдању. Тешко нам иде, спори смо и троми, али, хвала Богу, има и оних који се искрено и несебично труде.

Удружење Јадовно 1941 је једно од оних који поправљају нашу поражавајућу статистику. Ова књига је још један допринос култури сећања која је мисао водиља и разлог постојања  удружења. Ова књига је, дозволићу то себи да кажем, оптужница за Геноцид! Никад подигнута, прећуткивана и прекривана лажним компромисима. Како другачије да се назову сурова и бестијална убиства деце.. и то не само ових 11 хиљада 219-оро чија се имена и презимена налазе у књизи већ много, много више?!

Како другачије да се назове затирање једног народа?! Замислите само колико је нерођених затрто убијањем оних који још нису ни стигли да иза себе оставе потомство.

Увек о томе морамо да мислимо када неко каже да бројеви нису важни. Бројеви јесу важни јер они говоре о размерама злочина и намерама злочинаца! А овде је намера била сасвим јасна-затирање!!!

Иако тешка и потресна, ова књига би требало да буде обавезан део наших кућних и јавних библиотека. Моћан и опомињући подсетник на злодела која су нам учињена. Злодела која не смемо да заборавимо!